DRUŠTVO GENETIČARA SRBIJE

 

DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE

 

Sokobanja, 10-13.11.1999.

 

 


 


 


 

POČASNI ODBOR

Katarina BOROJEVIĆ

Janko DUMANOVIĆ

Ivan MIHALJEV

Bogoljub SOLDATOVIĆ

Aleksandar TUCOVIĆ

Slobodan ŽIVKOVIĆ

 

 

PROGRAMSKI ODBOR

Kosana KONSTANTINOV, predsednik

Marko ANĐELKOVIĆ

Nada BARJAKTAROVIĆ

Janoš BERENJI

Vojislav GUZINA

Mile IVANOVIĆ

Vasilije ISAJEV

Marija KRALJEVIĆ-BALALIĆ

Dragoslav MARINKOVIĆ

Draga SIMIĆ

Ljubiša TOPISIROVIĆ

Mladen VUJOŠEVIĆ

 

 

ORGANIZACIONI ODBOR

Vasilije ISAJEV, predsednik
Jelena KNEŽEVIĆ-VUKČEVIĆ, podpredsednik
Marina STAMENKOVIĆ-RADAK, podpredsednik
Janoš BERENJI
Živorad GAJIĆ
Miodrag DIMITRIJEVIĆ
Selma KANAZIR
Desimir KNEŽEVIĆ
Miroslava MICIĆ
Snežana MLADENOVIĆ DRINIĆ
Sasa ORLOVIĆ
Slaven PRODANOVIĆ
Branka VASILJEVIĆ

 

 

SEKRETARIJAT KONGRESA

Mirjana ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, predsednik
Dražen JELOVAC, podpredsednik
Jelena BEAGOJEVIĆ
Veselinka ĐORĐEVIĆ
Marina ĐURIŠIĆ
Tatjana TERZIĆ

 



 

DRUŠTVO GENETIČARA SRBIJE

 

DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE

 

Sokobanja, 10-13.11.1999.

 

S A D R Ž A J

 

 

Kosana Konstantinov

Genetika na početku trećeg milenijuma

 

 

Plenarna predavanja

 

Lj. Topisirović. M. Kojić, Dj. Fira, N. Miladinov, I. Strahinić, O. Gajić, S. Arsenijević i I. Spasojević

Molekularna genetika bakterija mlečne kiseline je osnova razvoja moderne biotehnologije mleka

 

Drinić Mladenović Snežana, Jelovac Dražen i Konstantinov Kosana

Molekularna biologija i informacione tehnologije u oplemenjivanju biljaka

 

Selma Kanazir, Sabera Ruždijić, Ljubisav Rakić

Antisens oligonukleotidi - primena u regulaciji ekspresije gena

 

Mladen Vujošević i Jelena Blagojević

Populacioni i evolucioni aspekti B-hromozoma - Slučaj žutogrlog miša

 

Marko Anđelković i Marina Stamenković-Radak

Populaciono genetički aspekt stresa

 

Draga Simić, Jelena Knežević-Vukčević

Biljni antimutageni i prevencija kancera

 

Drinić Goran i Babić Milosav

Genetika i oplemenjivanje kukuruza - Uspesi i zazovi

 

Dragan Škorić

Dostignuća u oplemenjivanju suncokreta na kraju 20 veka

 

M. Ivanović, Violeta Anđelković

Efikasnost S1, HS i FS metoda povratne selekcije kod sintetičkih populacija kukuruza uže i šire genetičke osnove

 

V.Isajev, A.Tucović

Konzervacija genofonda i oplemenjivanje drveća

 

Živoslav Marković, Jasmina Zdravković, Mirjana Mijatović

Novi pristup u oplemenjivanju paradajza (Lycopersicon esculentum mill.)

 

Desimir Knežević, Novo Pržulj

Doprinos genetike u oplemenjivanju strnih žita

 

Romac S.

Ekspanzija trinukleotidnih ponovaka kao genetička osnova neuroloških i psihijatrijskih bolesti

 

Milena Stevanović i Marija Guc-Šćekić

Primena molekularnih tehnika u dijagnostici hromozomopatija

 

 

Sekcija 1. Molekularna genetika

 

Goran Ljubijankić

Heterodimerne penicilin G amidaze - molekularni mehanizam posttranslacione obrade enzimskog prekursora i biotehnološke implikacije

 

Nataša Miladinov, Irena Spasojević i Ljubiša Topisirović

Strukturna analiza regulatornog regiona prt gena prirodnog izolata Lactococcus lactis subsp. lactis BGIS29

 

Zvezdana Popović, Aleksandra Đurković, Jelena Zarić i Marina Lušić

Sinteza albumina u retikulocitima beogradskog laboratorijskog (b/b) pacova

 

Stamenković Gorana, Laketa Danijela, Gudurić Jasenka, Veljković Emilija, Krtolica-Zikić

Koviljka i Dimitrijević Bogomir

SSCP tehnika u detekciji najčešćih genotipova HCV u našoj zemlji

 

Vesna Lazić-Jančić, D. Kovačević i S.A. Quarrie

BSA sa genima kandidatima koji su indukovani sušom

 

Milena Stevanović, Nikola Arsić, Tamara Rajić, Slavica Stanojčić, Tomislav Terzin, Vesna

Verbić, Maja Vujić, Nebojša Mirković i Danica Grujić

SOX geni: razviće nervnog sistema i determinacija pola

 

Nikola Tanić, Nasta Dedović, Mladen Vujošević i Bogomir Dimitrijević

Detekcija DNK markera specifičnih za B-hromozome u populacijama žutogrlog miša Apodemus flavicollis (Rodentia, Mammalia)

 

Branka Vasiljević, Milorad Kojić, Nataša Milojević, Sandra Vajić, Marijana Miljković,

Tatjana Ilić

Kontrola ekspresije gena za rezistenciju u aktinomicetama proizvođačima antibiotika

 

Jelena Brkljačić, Jelena Avramović, Paja Šijačić, Svetlana Radović, Vesna Maksimović

Izolovanje genomskog klona koji sadrži gen za protein metalotioneinskog tipa heljde

 

Sandra Vajić, Milorad Kojić, Branka Vasiljević

Uporedna analiza sojeva Micromonospora koji proizvode aminoglikozidne antibiotike

 

Marijana Vučinić, Z. Gajić i P. Stojić

Primena genetskih markera u prevenciji mastitisa krava

 

Nataša Grujičić, Sonja Pavlović, Sanja Pavlović, Zvezdana Popović

Funkcionalna analiza promotora βbminy - globinskog gena pacova

 

Tatjana Ilić, Milorad Kojić, Goran Ljubijankić, Branka Vasiljević

Sinteza i sekrecija sgm metilaze u Saccharomyces cerevisiae

 

Radmila Janjušević, Mirjana Lilić, Milija Jovanović, Goran Jovanović i Dragutin Savić

Regulacija ekspresije cls gena bakterije Escherichia coli K12

 

Milija Jovanović, Mirjana Lilić, Radmila Janjušević, Goran Jovanović i Dragutin Savić

CysB protein negativno reguliše ekspresiju hslJ gena; efikasnost vezivanja CysB za hslJ lokus izmenjena je u prisustvu N-acetil serina

 

Milan Kojić, Slavica Arsenijević, Olivera Gajić, Vanesa Munćan i Ljubiša Topisirović

Konstrukcija vektora pA13 za kloniranje gena u bakterijama mlečne kiseline i Escherichia coli

 

Marija Mijatović, Jelena Stanković, Marijana Petakov, Gordana Jovčić, Jelena Zarić, Zvezdana Popović

In vitro umnožavanje eritroidnih progenitora pacova za gensku terapiju

 

Marijana Miljković, Nataša Milojević, Milorad Kojić, Branka Vasiljević

Sistem sa dva plazmida za izolaciju regulatornih i gentamicin senzitivnih mutanata sgm gena

 

Tatjana Mitrović i Zvezdana Popović

Sekvence promotora neophodne za regulisanu ekspresiju βbminy - globinskog gena pacova u rel ćelijama

 

Snežana Mladenović Drinić i Kosana Konstantinov

Polimorfizam PCR zasnovanih markera i heterozis kod kukuruza

 

Pavković, N., Todorović, V., Glišin, V., Ljubijankić, G.

Kvaščev dvodomi ekspresioni vektor sa dominantnim selektivnim markerom

 

Tamara Rajić, Nikola Arsić, Nebojsa Mirković. Milka Sokolović and Milena Stevanović

Lokalizacija kontrolnih elemenata odgovornih za aktivaciju SOX3 gena retinoičnom kiselinom

 

Spasić M., Glišin V., Ljubijankić G.

Molekularno-genetička analiza temperaturne zavisnosti posttranslacione maturacije E. coli PAC

 

Irena Spasojević, Nataša Miladinov i Ljubiša Topisirović

Molekularna analiza regulatornog regiona prt gena prirodnog izolata Luctobacillus paracasei subsp. paracasei BGHN14

 

Slavica Stanojčić, Maja Vujić, Nikola Arsić, Tamara Rajić i Milena Stevanović

Preliminarno karakterisanje tri nova SOX gena čoveka

 

Slavica Stanojčić, Jelena Đurović, Nikola Arsić, Nebojsa Mirković, Vesna Verbić, Milena Stevanović

Određivanje genskih varijanti osobina od ekonomskog značaja kod goveda

 

Ivana Strahinić, Milan Kojić i Ljubiša Topisirović

Analiza konjugacionih svojstava plazmida Lactococcus lactis subsp. lactis biov. diacetylactis S50

 

Tomislav Terzin, Milka Sokolović, Ana Basić i Milena Stevanović

Kloniranje Sox2 gena slepog kučeta korišćenjem PCR metode

 

Đorđe Fira i Ljubiša Topisirović

Biohemijska i genetička karakterizacija ekstracelularnih proteinaza stafilokoka

 

Ševo M., Glišin V. i Ljubijankić G.

Mehanizam posttranslacione maturacije heterodimernih PAC

 

Paja Šijačić, Jelena Brkljačić, Svetlana Radović, Vesna Maksimović

Izolovanje genomskog klona koji sadrži gen za subjedinicu rezervnog proteina semena heljde

 

 

Sekcija 2. Populaciona i evoluciona genetika

 

Svetlana Fišter

Analiza kariotipa i varijabilnost broja hromozoma vrsta Cyprinus carpio L. i Carassius auratus gibelio B. (Cyprinidae, Pisces)

 

Boro P. Pavlović

Obuhvat varijantnosti hromozoma populacije i vrste u potencijalu varijantnosti jedinke

 

Goran Živanović i Marko Anđelković

Genetička opterećenja i koadaptivnost hromozomskog inverzionog polimorfizma kod Drosophila subobscura

 

Jelena Blagojević i Mladen Vujošević

Da li prisustvo B hromozoma utiče na taksonomsku determinaciju u rodu Apodemus (Rodentia, Mammalia)?

 

S. Bojović, Ph. Heizmann, M. Barbero

Fraxinus ornus L., polni polimorfizam i RAPD markeri

 

Ljiljana Vapa, Dragana Obreht, Milan Vapa*, Deana Demjen

Intra- i inter-populaciona varijabilnost zeca (Lepus europaeus PALLAS)

 

Dimitrijević Miodrag, Knežević Desimir, Petrović Sofija

Alelna varijacija glijadina i promene agronomskih osobina pšenice

 

Đorđević Radiša, Zdravković Milan, Zečević Bogoljub, Sretenović-Rajačić Tatjana

Uticaj "afila" gena na apsolutnu masu zrna graška (Pisum sativum L.)

 

Jelena Živanov-Čurlis, Stevo Najman, Estera Mrčarica

Uticaj antioksidanata na fertilitet i fekunditet D. melanogaster

 

Gordan Zec, Radmila Todorović, Petar Mišić, Slavica Čolić

Varijabilnost i korelaciona analiza osobina ploda odabranih genotipova vinogradske breskve (Prunus persica L. Batsch.)

 

Mirjana Ivančević, Tatjana Sretenović-Rajičić, Nenad Pavlović, Jasmina Zdravković

Korelaciona analiza nekih kvantitativnih osobina autohtonih populacija kupusa (Brassica oleracea var. capitata L.)

 

Janković Dragan, Janković Slađana

Atipične pojave u organogenezi oraha

 

Slađana Janković

Forme habitusa u populaciji P. communis L. Ibarsko-Kolašinskog regiona

 

Krajinčanić, B., Krajinčanić-Suzović V., Cukić R., Ninković D.

Populaciono genetska istraživanja PTC u nekim mestima Srbije

 

Krajinčanić-Suzović V., Krajinčanić B., Čukić R., Gašić-Marušić R.

Učestalost ukrštanja prstiju šaka u nekim populacijama Srbije

 

Milankov V., Vujić A., Simić S., Ludoški J.

Genetička diferencijacija populacija vrste Merodon avidus (ROSSI, 179) (Diptera: Syrphidae)

 

Milankov V., Vujić A., Simić S.

Evoluciona srodnost vrsta Aeneus grupe roda Merodon (Diptera: Syrphidae)

 

Olivera Milošević, Dragoslav Marinković, Slobodan Arsenijević

Varijabilnost frekvence SCE-a i PRI u humanim limfocitima periferne krvi u kontrolnom uzorku jugoslovenske populacije

 

Stevo Najman, Jelena Živanov-Čurlis, Estera Mrčarica

Uticaj antioksidanasa na trajanje preadultnog razvića D. melanogaster

 

Dragana Obreht, Saša Orlović, Joška Erdesi, Ljiljana Vapa

Varijabilnost alozima vrste Quercus robur L. i mogućnost identifikacije unutar populacije

 

Boro P. Pavlović i Nevenka Pavlović

Distribucija diploidnih brojeva hromosoma nekih rodova Eutheria zastupljenih u faunama kontinenata i okeana

 

Petrović Sofija, Dimitrijević Miodrag, Mladenov Novica i Kraljević-Balalić Marija

Ekološka stabilnost komponenata prinosa pšenice

 

Vuk Savković, Marko Anđelković

Praćenje temporalne varijabilnosti hromozomskth aranžmana kod Drosophila subobscura

 

Tatjana Sretenović Rajičić, Mirjana Ivančević, Jasmina Zdravković, R. Đorđević, M. Damjanović

Reaktivnost kupusa (Brassica oleracea var. capitata) na delovanje parakvata in vitro

 

Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, D. Pejović, D. Popesković

Biodiverzitet medonosne pčele Apis mellifera, Linne (1758) - Citogenetički aspekti

 

Z. Stanimirović, B. Soldatović, Jevrosima Stevanović

Ispitivanje hromozomskog polimorfizma u prirodnim populacijama vrste Mus musculus, Linne (1758), na teritoriji bivše Jugoslavije

 

Milica Strnać, Zvonko Magić, Cedomir Radojičić i Dragoslav Marinković

Uticaj traume na promenu koncentrac1je haptoglobina, α2-makroglobulina, IL-1,IL-6 I TNF u inbrednim sojevima pacova, AO i DA

 

IvanaTomišić, Marina Stamenković-Radak, Tatjana Terzić i Marko Anđelković

Genetička varijabilnost morfometrijskih osobina u populaciji D. subobscura na različitim temperaturama razvića

 

 

Sekcija 3. Mutageneza i genotoksikologija

 

Gordana Joksić, Miroslava Stanković

Mikronukleus test u biološkom monitoringu

 

Miroslava Veličković, Jelena Blagojević i Mladen Vujošević

Efekti narušene sredine na prirodne populacije glodara

 

Branka Vuković-Gačić, Tatjana Stević, Jelena Knežević-Vukčević, Dragana Mitić, Dejan Brkić, Jelena Blagojević, Marko Anđelković, Draga Simić

Komparativna studija antigenotoksičnog efekta žalfije na prokariotskim i eukariotskim test sistemima

 

Olivera Milošević, Darko Grujičić, Dragoslav Marinković, Slobodan Arsenijević, Smilja Banković, Aleksandar Živanović, Aleksandra Dimitrijević

Efekat različitih doza gestagena na frekvencu mikronukleusa u humanim limfocitima periferne krvi

 

Ninoslav Đelić, Bogosav Soldatović, Marko Anđelković

Ispitivanje genotoksičnih i mitogenih efekata u kulturama humanih limfocita pod dejstvom insulina

 

Ninoslav Đelić, Bogosav Soldatović, Dijana Đelić

Uticaj kloprostenola na ćelijsku kinetiku u kulturama humanih limfocita

 

Biljana Burić, Z. Stanimirović, Biljana Marković

Ispitivanje genotoksičnog efekta CARISOLVTM gela

 

Gordana Joksić, Miroslava Stanković

Hromozomske aberacije kod radnika u zoni zračenja

 

Dubravka Jovičić, Snežana Milačić, Radomir Kovačević, Mitar Novaković

Analiza hromozomskog statusa lica koja su profesionalno izložena radionuklidima

 

Jelena Knežević-Vukčević, Tatjana Stević, Dragana Mitić, Branka Vuković-Gačić, Draga Simić

Molekularni mehanizmi inhibicije mutageneze etarskim uljem žalfije (Salvia officinalis L.)

 

Biljana Marković, Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, N. Jovanović

Uporedna analiza genotoksičnog efekta Gastrogala 10, Tiamulina S i Carbadoxa in vitro

 

Dragana Mitić, Tanja Berić, Branka Vuković-Gačić, Jelena Knežević-Vukčević, Ratko M. Jankov, Draga Simić

Antimutageni potencijal rozmanol-9-etil etra, osaina i pomiferina

 

Danica Mićanović, Penny Hirsch, Philip Curnow, Vera Raičević i Desimir Knežević

Kolonizacija pšenice Pseudomonasom i marker geni

 

D. Pejović, Z. Stanimirović, B. Soldatović

Analiza genotoksičnog i mutagenog dejstva ApitolaR

 

Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, M. Kulić, D. Pejović

Ispitivanje citotoksičnog i genotoksičnog efekta levamizola in vivo

 

Jevrosima Stevanović, Z. Stanimirović, D. Pejović

Citogenetički efekat fumagillin-etR na humanim limfocitima in vitro

 

 

Sekcija 4. Oplemenjivanje organizama

 

Gordana Radović, Dražen Jelovac, Jasmina Muminović

Selekcijski potencijal ranostasnih lokalnih populacija kukuruza  

 

Z. Tomić, Lugić Z., Sokolović D.

Genetički potencijal klijavosti semena sorti krmnih biljaka u petoj godini života

 

Branislav Dozet, Dragan Škorić, Radovan Marinković

Oplemenjivanje suncokreta na otpornost prema plamenjači (Plasmopara halstedi (Farl.) Berl. et Toni) i volovodu (Orobanche cernua Loefl./Orobanche cumana Wallr.)

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Milan Mataruga

Genetika juvenilne etape razvića drveća i aspekti osnivanja kultura sa kraćim ophodnjama

 

Sasa Orlović, Joška Erdeši, Srbislav Radivojević, Zoran Obućina, Gojko Janjatović

Strategija i dosadašnji rezultati oplemenjivanja hrasta lužnjaka (Quercus robur L.) u našoj zemlji

 

M. Mitrović, M. Nikolić, D. Ogašanović, Z. Tešović

Selekcija domaćeg oraha (Juglans regia L.) iz prirodne populacije

 

Nenad Brkić, Živorad Gajić, Milovan Pušić

Genetska i fenotipska varijabilnost i povezanost intenziteta porasta i osobina mesnatosti kod performans testiranih nazimica

 

V. Bogdanović, Brkić N.

Uticaj sistematskih faktora okoline na vrednost genetskih indeksa i rang potencijalnih očeva

 

Avramov, L., Milutinović, M., Jović, S., Žunić, D., Maletić Radojka, Vujović, D.

Uvološka i tehnološka istraživanja klonova populacije sorte Kaberne fran

 

Jovanka Atlagić

Citogenetska ispitivanja vrste Helianthus rigidus i njenih F1 i BC1F1 hibrida sa gajenim suncokretom, Helianthus annuus

 

Jan Boćanski i Zoran Petrović

Genetička varijabilnosti način nasleđivanja komponenti prinosa kukuruza kod inbred linija i njihovih hibrida

 

Jelena Bošković, Bošković M., Pešić V.

Modeliranje gen-za-gen hibrida pšenice otpornih prema Puccinia recondita tritici

 

Mirjana Vasić, Jelica Gvozdanović Varga. Janko Červenski

Varijabilnost i heritabilnost komponenti visine biljke kod domaćih sorata pasulja (Phaseolus vulgaris L.)

 

Dragana Vasić, Dragan Škorić, Gilbert Alibert

RAPD analiza produkata fuzije između kulturnog suncokreta I Helianthus maximiliani (Schrader)

 

Sanja Vasiljević, Gordana Šurlan- Momirović, S. Katić, V. Mihailović, D. Lukić, T. Živanović

Međuzavisnost komponenti prinosa zelene mase i semena sorti i populacija crvene deteline (Trifolium pratense L.)

 

Mirjana Vulić

Uticaj sistematskih faktora okoline na varijabilnost mlečnosti kod krava

 

Jelica Gvozdanović-Varga, Mirjana Vasić

Divergentnost tipova za prinos suve materije belog luka

 

Branislava Grbović, Vasilije Isajev

Promenljivost klijavosti polena omorike (Picea omorika /panč./purkyne) za vreme 12 mesečnog čuvanja

 

Guzina V., Orlović S., Kovačević B.

Selekcija topola na bujnost rasta

 

Jelena Damjanović, Maja Vračarević, Bogoljub Zečević i Slaven Prodanović

Identifikacija linija plavog paradajza donora poželjnih alela za popravku prinosa ploda hibrida K35 x K12

 

Gordana Demić, Snežana Mladenović Drinić i Kosana Konstantinov

Polimorfizam proteinskih markera u samooplodnim linijama kukuruza

 

Dragan J. Bukić, Dane Lukić

Od populacija do sorti lucerke

 

Slađana Žilić, Irina Božović, V. Bekrić i Snežana Mladenović Drinić

Promene na proteinima različitih sorti soje pod dejstvom povišene temperature

 

Žunić P., Bešlić Z.

Tip cveta F1 generacije dobijene ukrštanjem sorti vinove loze - Drenak crveni x Afuz-ali

 

Zdravković M., Čorokalo D., Đorđević R. i J. Zdravković

Uticaj genetičkih parametara na nasleđivanje broja mahuna po biljci pasulja (Phaseolus vulgaris L)

 

Jasmina Zdravković, Marković Z., Zdravković M., Mirjana Mijatović

Nasleđivanje oblika paradajza

 

Bogoljub Zečević, Dušan Stevanović, Slaven Prodanović i Radiša Đorđević

Nasleđivanje komponenata prinosa u dialelnom ukrštanju i divergentnih genotipova paprike (Capsicum annuum L.)

 

Veselinka Zečević, D. Knežević, Danica Mićanović

Varijabilnost i komponente varijanse za visinu biljke kod različitih sorti pšenice

 

Vasilije Isajev, Predrag Jović

Primena introdukcije kao metode oplemenjivanja na primeru crnog oraha (Juglans nigra L.)

 

Vasilije Isajev, Vera Lavadinović

Promenljivost makroskopskih karakteristika četina omorike (Pices omorika /Panč./ Purkyne) iz ekološki različitih mikropopulacija

 

I. Jevtić, Z. Stanimirović, B. Soldatović

Hromozomske aberacije kao uzrok smanjene plodnosti priplodnih krmača i kongenitalnih malformacija njihovog potomstva

 

Zoran Jerković, Radivoje Jevtić

Genetske analize roditelja u selekciji pšenice prema obligatnim parazitima.

 

Jestrović Zorica, Kondić Ankica, Šešek S., Denčić, S., Pavlović, M.

Indukcija kalusa iz zrelih embriona rod vrsta iz roda Triticum L.

 

Joksimović J., Atlagić J., Škorić. D.

Efekat gena i kombinacione sposobnosti za prinos jezgra kod nekih inbred linija suncokreta

 

B. Kerečki, M. Ivanović i Violeta Anđelković

Genetička kontrola otpuštanja vlage iz zrna kukuruza tokom sazrevanja

 

Kraljević-Balalić Marija

Efekat gena za fiziološke parametre pšenice

 

Bojana Klašnja, Špiro Kopitović, Saša Orlović, Zoran Galić

Varijabilnost nekih strukturnih i fizičkih svojstava drveta bagrema (Robinia pseudoacacia L.)

 

Desimir Knežević

Nivo genetičke određenosti strnih žita i buduća očekivanja

 

Desimir Knežević, Veselinka Zečević, Milanko Pavlović, Danica Mićanović, Miroslav Kuburović, Slaven Prodanović

Genetička uslovljenost tehnološkog kvaliteta pšenice

 

Kondić Ankica i S. Šesek

Razlike između homozigotnih i heterozigotnih genotipova pšenice u pogledu androgene sposobnosti

 

Borislav Kobiljski, Srbislav Denčić, Marija Kraljević-Balalić i Rončević Petar

Nasleđivanje broja zrna po klasu u ukrštanjima genotipova pšenice sa različitim Rht genima

 

Branislav Kovačević

Procena diskriminacione moći morfometrijskih parametara lista američke crne topole

 

Miroslav Kuburović, Milanko Pavlović, Milivoje Milovanović, Veselinka Zečević

Osobine perspektivnih linija ozime pšenice centra za strna žita u Kragujevcu

 

Lukić D., Marija Kraljević-Balalić

Oplemenjivanje genotipova lucerke na viši prinos semena

 

Milomirka Madić, Miroslav Kuburović i Aleksandar Paunović

Genetička analiza mase zrna po biljci kod hibrida ječma

 

Dragoljub Maksimović, Dušan Urošević, Aleksandar Paunović

Proučavanje nekih osobina varijeteta ječma u F1 generaciji

 

Ana Marjanović-Jeromela, Radovan Marinković

Heritabilnost komponenti prinosa uljane repice (Brassica napus L.)

 

Marković Z., Zdravković Jasmina, Damjanović M.

Lokalne populacije i primitivne forme paradajza kao izvor genetske divergencije

 

Milan Mataruga, Vasilije Isajev, Mirjana Šijačić-Nikolić

Varijabilnost nekih kvalitativnih svojstava kod linija polusrodnika crnog bora u semenskoj plantaži na Jelovoj gori

 

Mezei S., Čačić N., Nagl N., Kovačev L. i Sklenar P.

Mogućnost primene mikropropagacije lateralnih pupoljaka glave korena šećerne repe u rekurentnoj selekciji

 

Rade Miletić1, Radoljub Petrović1, Milisav Mitrović

Biološko-pomološke osobine odabranih žbunova i stabala šumske leske (C. avelana L) i mečje leske (C. colurna L) u istočnoj Srbiji

 

Rade Miletić

Fenološke zakonomernosti u populaciji oraha Timočke krajine

 

Gordana Milojević, Snežana Mladenović Drinić, Goran Drinić i Kosana Konstantinov

Klaster analiza samooplodnih linija kukuruza na osnovu polimorfizma proteinskih markera

 

Milivoje S., Milovanović, VladanPešić

Nasleđivanje broja zrna po klasu kod heksaploidnog tritikalea

 

Momčilo Milutinović, Dragan Nikolić, Milica Fotrić i Vera Rakonjac

Odnos funkcionalne sposobnosti polena i stepena zametanja plodova u vinove loze (Vitis sp.)

 

Milutinović M.M., Milutinović D.M.

Koeficijent rodnosti sorata i hibrida jabuka

 

Milutinović. M., Žunić. P., Simić V.

Nasleđivanje boje pokožice bobica kod sejanaca F1 generacije interspecies hibrida vinove loze

 

M. Mitrović, S. Milenković

Grozdast orah 10/95

 

Novica Mladenov, Novo Pržulj, Nikola Hristov, Veselinka Đurić

Fenotipska i genotipska povezanost pokazatelja kvaliteta pšenice

 

Jasmina Muminović, Dražen Jelovac, Gordana Radović

Varijabilnost morfoloških svojstava samooplodnih linija kukuruza (Zea mays L.) čuvanih u banci gena

 

Živka Bukić, Siniša Milutinović, Danica Mladenović

Mogućnost korišćenja populacija paprike u cilju daljeg oplemenjivanja

 

Aleksandra Nastasić, M. Stojaković, G. Bekavac, Z. Petrović, N. Vasić

Uticaj S1 rekurentne selekcije na promene u sintetičkoj populaciji kukuruza NSB

 

Biljana Nikolić,Vasilije Isajev

Grupna i individualna varijabilnost polena nekih petoigličavih borova u funkciji oplemenjivanja

 

Dragan Nikolić

Genetička analiza osobina mladog lastara u potomstvu vinove loze dobijenom ukrštanjem sorti Muskat hamburg i Villard blanc

 

Saša Orlović, Borivoj Krstić, Bojana Klašnja

Genetičke i fenotipske korelacije fizioloških parametara i elemenata rastenja klonova topola

 

Saša Orlović, Zagorka Petrov, Zoran Galić, Leopold Poljaković Pajnik

Varijabilnost fizioloških parametara i elemenata rastenja crnog oraha (Juglans nigra L.) u juvenilnoj fazi

 

Mirjana Ocokoljić, Vasilije Isajev, Nada Kovačević

Proučavanje individualnog varijabiliteta divljeg kestena (Aesculus hippocastanum L.) u cilju unapređenja selekcije vrste

 

Boro P. Pavlović

Skup varijanti haploidne hromozomske garniture iz koga nastaje konačan broj čistih linija

 

Pavlović Nenad, Sušić Zoran, Zdravković Jasmina, Marković Živoslav, Stevanović Dušan

Varijabilnost i koeficijent heritabilnosti dijametra lukovica crnog luka

 

Sofija Pekić, Vesna Lazić-Jančić, Violeta Anđelković, M Ivanović, Zora Dajić, Evonne Waterman, H Rahman, A Steed i SA Quarrie

Stavljanje fiziologije na mapu - testiran je međusobne zavisnosti osobina vezanih za otpornost prema suši korišćenjem molekularnih mapa

 

Sofija Pekić, Lora Ljubojević, Violeta Anđelković, M Ivanović, Vesna Lazić-Jančić, A. Steed i SA Quarrie

Uloga ABA u otpornosti prema suši: fiziološka i genetička analiza kod kukuruza

 

Petrović, Z., J.Bocanski, Nastasić. Aleksandra, G. Bekavac, N. Vasić

Kombinacione sposobnosti i način nasleđivanja prinosa i mase 100 zrna kukuruza (Zea mays L.)

 

Novo Pržulj, Novica Mladenov, Miroslav Bogdanović

Procena genetičkih efekata za produktivno bokorenje kod jare pšenice

 

S. Prodanović, G. Šurlan-Momirović. D. Perović, I. Stančić, Z. Nikolić i Z. Veselinović

Promena strukture populacija pšenice pod uticajem bulk selekcije I. Srednje vrednosti i odnosi svojstava

 

S. Prodanović, G. Šurlan-Momirović, B. Jovanović i M. Menkovska

Promena strukture populacija pšenice pod uticajem bulk selekcije II. Analiza podudarnosti u variranju svojstava

 

Vera Rakonjac

Genetičke i fenotipske korelacije i analiza koeficijenta puta breskve

 

Petar Rončević, Nikola Hristov i Marija Kraljević-Balalić

Efekat PEMP-a na broj i težinu zrna po klasu jare pšenice

 

Pavle Sklenar, Lazar Kovačev, Nikola Cačić, Snežana Mezei i Nevena Nagl

Uticaj osobina korena na prinos kristalnog šećera kod dve populacije šećerne repe

 

Mirjana Srebrić

Efekat sestrinskog ukrštanja na povećanje prinosa zrna kod linija soje sa smanjenom aktivnošću tripsin inhibitora

 

Stanković G., Trifunović B.V., Trifunović V.

Akumulacija poželjnih alela kod dve sintetičke populacije kukuruza (Zea mays L.)

 

Sikora V.

Heterozis za agronomske osobine sirka metlaša

 

Sušić Zoran, Zdravković Jasmina, Pavlović Nenad, Prodanović Slaven

Izbor osobina za ocenu genetičke divergencije između genotipova paradajza (Lycopersicum esculentum Mill.)

 

Žarko V. Tešović, Slađana A. Nidžović, Milan M. Lukić

Aminokiseline u svežem plodu roditeljskih sorti i perspektivnih selekcija maline (Rubus idaeus L.)

 

Žarko V. Tešović, Sladana A. Nidžović, Milan M. Lukić

Biološke osobine perspektivnih hibrida jabuke

 

Žarko V. Tešović, Slađana A. Nidžović, Milan M. Lukić

Stvaranje kržljavih genotipova jabuke

 

Zorica Tomić, Sokolović, D. i Gordana Šurlan-Momirović

Inbriding depresija proizvodnih osobina tri vrste roda Agrostis L.

 

Zorica Tomić i Sokolović, D.

Regeneracija semena višegodišnjih trava iz kolekcije banke biljnih gena

 

Mihailo Tošić

Klonski arhivi jele vretenastog oblika krune (Abies alba Mill. var. elegantissima Tošić) kod Ivanjice - pilot objekti - za zaštitu i dalje oplemenjivanje

 

Trifunović B.V., Trifunović V., Stanković G.

Genetički potencijal rodnosti novih ZP hibridnih kombinacija kukuruza (Zea mays L.)

 

Trivunović Snežana, Teodorović M., Petrović Milica

Genetski parametri tovnih i reproduktivnih osobina svinja švedskog landrasa

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Mirjana Šijačić-Nikolić

Genetičko-ekološke osnove adaptivnosti pajasena (Ailanthus altissima Swingle) u Srbiji

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Mirjana Šijačić-Nikolić

Cvetanje Acer saccharinum L. pojava, učestalost poligamije i polnih mozaika

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Mirjana Šijačić-Nikolić

Tipovi neotenije kod drveća i žbunja i njihov značaj

 

Gordana Ćurčić, Vasilije Isajev, Mihailo Tošić

Generativna semenska plantaža planinskog javora (Acer heldreichii Orph.) kod Ivanjice-pilot objekat-za dalje oplemenjivanje vrste

 

Biljana Urošević, Jasmina Radović, Zorica Tomić

Utvrđivanje otpornosti potomstva genotipova lucerke (Medicago sativa L.) prema Verticillium albo atrum

 

Filipović M., Drinić Mladenović S., Milojević G. i Konstantinov K.

Primena proteinskih markera u utvrđivanju "genetičke čistoće" genoma kukuruza

 

Nikola Hristov, Novica Mladenov, Marija Kraljević-Balalić

Genetička divergentnost svojstava stabljike ozime pšenice

 

Cvikić Deian, Jasmina Zdravković, Gordana Šurlan Momirović, Sušić Zoran, Đorđević Radiša

Način nasleđivanja i fenotipska varijabilnost za čvrstinu ploda kod nor i rin genotipova paradajza

 

Nikola Čačić, Lazar Kovačev, Snežana Mezei, Pave Sklenar i Nevena Nagl

Kombinacione sposobnosti, akcija gena i međuzavisnost nekih svojstava korena šećerne repe (Beta vulgaris L.)

 

Šesek S. i Ankica Kondić

Testiranje genotipova pšenice na tolerantnost prema herbicidima u kulturi in vitro

 

Lević Jelena i Tijana Petrović

Pojava rase R1 Exserohilum turcicum (pass.) Leonard & Sugss patogena kukuruza

 

Saratlić G., Rošulj M. i K. Konstantinov

Uticaj dugoročne masovne selekcije na promenu sastava masnih kiselina kod dve visokouljane populacije kukuruza (Zea mays L.)

 

Nenad Delić

Genetička dobit od selekcije pri različitim veličinama populacije kukuruza (Zea mays L.) uske genetičke osnove

 

 

Sekcija 5. Humana genetika

 

Koviljka Krtolica, Milica Radojković, D. Marinković, L. Ristić i Biljana Todorić

Poređenje citogenetske dijagnostike i lančane reakcije polimeraze u detekciji t(14;18) kod folikularnog limfoma

 

O. Miljanović, M. Kaluđerović

Hromozomske aberacije u djece sa mentalnom retardaciijom i dismorfijom

 

Gordana Anđelić, Zvonko Magić, Ljiljana Martac, Ilija Tomić, Vladislav Stepić i Vladimir Mrđa

Mutacije u K-ras i p53 genima - značaj za prognozu i osetljivost na terapiju obolel1h od karcinoma pluća

 

Vesna Verbić, Danica Grujić, Milena Stevanović

Fluorescentna in situ hibridizacija (FISH) u kliničkim i fundamentalnim istraživanjima

 

Slobodanka Vukosavić, Serge Przedborski

Uloga sinukleina u patofiziologiji Parkinsonove bolesti

 

M. Guć-Šćekić, D.Radivojević, M. Đurišić, N. Arsić, M. Stevanović, D. Zdravković, K. Sedlečki, M.Banićević

Citogenetske i molekularne studije kod pacijenata sa poremećajima diferencijacije pola

 

Slobodanka Grković, Vesna Ivanović Deretić

Cat Eye syndrome - prikaz slučaja

 

N. Dedović, J. Milašin, O. Josipović, M. Vukadinović i B. Dimitrijević

Molekularno genetička analiza premalignih i malignih lezija usne duplje

 

Jasmina Đurković

Acanthosis Nigricans - prikaz slučaja

 

Ninoslav Djelić

Mitotoski i proliferacioni indeksi humanih limfocita pod dejstvom oksitocina in vitro

 

V. Đorđević, M. Pantić, M. Đurović, A. Novak

Tarnerov sindrom sa de novo balansiranom translokacijom (1;9) i ring (X) hromozomom

 

V. Đorđević. M. Pantić, A. Novak, N. Suvajdžić, M. Čolović

DER(14)t(l;14)(q11;q11) u hroničnoj mijelomonocitnoj leukemiji: Nova aberacija opisana citogenetski i fluorescentnom in situ hibridizacijom

 

M. Djurišić, M.Guć-Šćekić, T. Lalić, D. Radivojević, D. Zamurović, M. Đurić, S. Todorović

Genotip-fenotip korelacija kod dva DMD/BMD pacijenta sa velikom delecijom egzona u genu za distrofin

 

Zarovni Nataša, Georgijević Dubravka, Radojković Dragica

Raspodela frekvencija alela 2 VNTR i 2 STR lokusa u populaciji Srbije

 

Zamurović N., Čuljković B., Stojković, O., Major T., Keckarević D., Savić D. i Romac S.

Charcot Marrie Tooth-PCR dijagnostika

 

Ilić Vesna, Cikota Bojana, Vojvodić Danilo, Malešević Milomir, Stamatović Dragana, Magić Zvonko

Detekcija mutacija K-ras i p-53 onkogena kod pacijenta obolelog od ALL pre i posle transplantacije kostne srži

 

J. Jovanović, M Guć-Šćekić, M. Kuzmanović, G. Bunjevački

Citogenetska studija MDS-a u dečijem uzrastu

 

A. Krstić, F. Popić - Paljić, J. Jovanović - Privrodski, M. Obrenović, R. Aleksić, M. Kolarski, I. Kavečan. T. Redžek - Mudrinić, J. Popadić, M. Nikolić, R. Madžar, Lj. Gaćina, V. Čihi, C. Laketa, P. Kruščić, J. Rudež, T. Tarašenko, M. Grubješić

Prenatalna dijagnostika i unapređenje zdravlja

 

Aleksandar Krstić, Đorđe Mačvanin, Feodora Popić, Jadranka Jovanović, Ružica Aleksić, Milan Obrenović, Ivana Kavečan, Tatjana Redžek-Mudrinić, Jelena Popadić, Marko Nikolić, Milka Mitrović, Spomenka Mijić

Langdon Down Sindrom u Vojvodini - Epidemiologija, dermatoglifi i novi tretmani

 

Kečkarević P., Čuljković B., Stojković O., Vukosavić S., Savić D., Zamurović N., Major, T., Romac S.

Spinalna mišićna atrofija - Mogućnosti prenatalne dijagnostike

 

T. Kuveljić, J. Nikoliš, Novaković, V. Bunjevački, Lj. Luković, J. Milašin, M. Krajinović, S. Radmanović, S. Branković

Uticaj hromozomskog polimorfizma na nerazdvajanje polnih hromozoma u mejozi

 

D. Luković, I. Novaković, J. Milašin, Lj. Luković, T. Kuveljić, V. Bunjevački, M. Krajinović i N. Ostojić

Gubitak heterozigotnosti u regionima hromozoma 3p i 6p u karcinomima grlića materice

 

Zvonko Magić, Bojana Cikota, Vesna Ilić, Gordana Anđelić

Mutacije u p-53 genu kod bolesnica sa karcinomom dojke

 

Major T., Culiković B., Stojković O., Zamurović N., Kečkarević D., Savić D. i Romac S.

Sindrom Fragilnog X hromozoma: Molekularna dijagnostika

 

Danko Obradović, Aleksandar Krstić, Jasmina Rudež, Milan Obrenović, Ivana Kavecan, Jelena Popadić

Determinacija pola ljudskog fetusa amplifikacijom DNK molekula iz amniocita

 

M. Pantić, A. Novak, V. Đorđević, D. Marisavljević, N. Suvajdžić, G. Janković, *M. Stevanović, M. Čolović

Citogenetika i fluorescentna in situ hibridizacija u dijagnozi mijelodisplastičnog sindroma

 

Sonja Pavlović, Milan Joksimović, Milica Cvorkov-Dražić, Gordana Bunjevački, Dragana Janić i Zvezdana Popović

Molekularna dijagnostika nasledne hemoglobinske varijante-Hb lepore

 

Branka Popović, Jelena Milašin, Miroslava Mičić, Vitomir Konstatinović

LOH u regionima 3p21,9p21,6q21-23,17pl3 113ql4 kod malignih tumora usne

 

D. Radivojević, M. Guć-Šćekić, M. Đurišić, T. Lalić, J. Savić, P. Minić, A. Cvetković, E. Kanavakis, M.Tzetis, T. Antoniadi

Prisustvo genotip/fenotip korelacije (u odnosu na funkciju pankreasa) rod CF bolesnika u Jugoslaviji

 

Rakićević Ljiljana, Georgijević Dubravka, Janković Gordana, Miković Danijela, Radojković Dragica

Prenatalna dijagnostika hemofilije a intragenskom RFLP analizom

 

Savić P., Čuljković B., Stojković O., Major T., Zamurović N., Kečkarević D. i Romac S.

Molekularna genetika i dijagnostika miotonične distrofije

 

Biljana Spremo-Potparević, Vesna Verbić, Milena Stevanović i Milan Joksimović

Određivanje vremena segregacije centromera humanih hromozoma sa efektom prevremene centromerne deobe (PCD) metodom fluorescentne in situ hibridizacije

 

Biljana Todorić, Z. Magić, L. Ristić. M. Malešević i K. Krtolica

Detekcija philadelphia negativne hronične granulocitne leukemije RT-PCR metodom

 

Geza Cekuš

Učestalost dihromata u populacijama Severne Bačke

 

Geza Cekuš

Sposobnost osećaja mirisa acetona

 

Bojana Cikota, Rajna Stamenov, Slavko Berger, Danilo Vojvodić, Milomir Malešević, Zvonko Magić

Tačkaste mutacije u K-ras i E-ras genima u pacijenata sa krupnoćelijskim limfomima i hroničnim limfadenitisima

 

Čuljković B., Stojković, P., Vukosavić. S. i Romac S.

Humana identifikacija i utvrđivanje spornog paterniteta

 

Jan Kišgeci, Janoš Berenji

Transgene biljke - pro et contra



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIKA NA POČETKU TREĆEG MILENIJUMA

 

Kosana Konstantinov

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", 11081 Zemun-Beograd, Jugoslavija

 

Drugi Kongres genetičara Srbije se odvija na kraju dvadesetog veka u vreme kulminacije razvoja naše nauke u tom stoleću. Kada se gleda istorijski prva međunarodna Konferencija genetičara je održana januara 1899 u Londonu, Engleska a druga septembra 1902. u Njujorku. Konferencija je imala naslov "Međunarodna Konferencija o hibridizaciji biljaka". Treći skup je održan u Londonu od 30. jula do 7. avgusta sa modifikovanim naslovom "Međunarodna Konferencija o hibridizaciji i oplemenjivanju biljaka". Na tom skupu je predložen termin "Genetika" za novu oblast naučnih istraživanja. Naučna dostignuća u dvadesetom veku u svim oblastima pa i u genetici su dovela do ozbiljnog pitanja da li ljudska vrsta može da se održi na zemljinoj planeti. Odgovor je afirmativan. Ljudska vrsta može ne samo da preživi već ima nameru da živi kvalitetno. Da bi se taj cilj postigao mora da se uspostavi saradnja naučnih radnika u svim oblastima a genetičari će imati važnu ulogu u postizanju toga cilja istraživanjima u okviru tri osnovne oblasti :

1. Poljoprivreda zasnovana na poznavanju strukture i funkcije gena;

2. Medicina zasnovana na poznavanju strukture i funkcije gena i

3. Zaštita životne sredine zasnovana na poznavanju strukture i funkcije gena.

Ako predviđanja razvoja ljudske populacije idu da će u prvoj polovini 21. veka broj stanovnika na zemlji biti oko 8.9 biliona, prva posledica toga rasta će biti povećanje potreba u hrani. Izvesno je da će smanjivanjem rezervi vode doći do povećanja pustinjskih i smanjenja obradivih površina. Nekoliko osnovnih zadataka stoje pred genetičarima u toj oblasti: Formiranje banaka germplazme, povećanje genetičkog potencijala i razvoj novih tehnologija u oplemenjivanju.

U oblasti medicinske genetike uz intenzivnu saradnju sa lekarima i farmakolozima glavni doprinos se očekuje u razumevanju i lečenju bolesti pod kontrolom pojedinačnih ili više gena; razumevanju uloge gena u kontroli kancerogenih procesa, procesa starenja i očekivanja doprinosa genetike u razumevanju tih procesa kao i uvođenje rutinske primene genske terapije u lečenju bolesti, posebno u oblasti razvoja i funkcije nervnog sistema.

Kako imamo samo zemljinu planetu za život genetička istraživanja su i moraju da se intenziviraju na rešenju problema kontaminacije zemljišta, atmosfere i vode. Bržim razvojem industrije i saobraćaja oštećenja čovekove okoline su dovela do direktnih ozbiljnih efekata na zdravlje ljudske populacije. Među mogućim pravcima istraživanja od značaja će biti selekcija i indukovanje mutanata gljiva koje mogu da degradiraju i koriste zagađivače za sopstveni životni ciklus kao i mikroorganizama za biološku degradaciju kontaminanata u vodi i zemljištu. Posebna oblast je razvoj osetljivih genetičkih metoda kojima će se, korišćenjem mutacija utvrditi prisustvo i količina mutagena/karcinogena u okolini.

U stoleću koje dolazi je izvesno da će jedino ispitivanja strukture i funkcije genoma dovesti u do razumevanja osnove fenomena života.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOLEKULARNA GENETIKA BAKTERIJA MLEČNE KISELINE JE OSNOVA RAZVOJA MODERNE BIOTEHNOLOGIJE MLEKA

 

Lj. Topisirović. M. Kojić, Dj. Fira, N. Miladinov, I. Strahinić, O. Gajić, S. Arsenijević i I. Spasojević

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444a, P. Fah 794, 11001 Beograd, Jugoslavija.

 

One imaju široku primenu u proizvodnji hrane, kao i u poljoprivredi. Pored toga, neke vrste BMK su normalna mikroflora gastro-intestinalnog trakta čoveka i životinja, gde Lactobacillus acidophilus i Lactobacillus renteri predstavljaju najčešće nađene vrste. Neki sojevi BMK su probiotici, pošto se smatra da imaju uticaja na zdravlje čoveka i životinja. Neki od efekata BMK na zdravlje čoveka su: (a) kontrola i tretman infekcija intestinalnog i urogenitalnog trakta izazvanih patogenim enterobakterijama; (b) redukcija frekvence razvoja tumora/kancera debelog creva ili redukcija nivoa holesterola u serumu i (c) stimulacija imunog sistema, kao i peristaltike creva. Imajući u vidu ove probiotičke efekte BMK, povećava se interes za dobijanje mlečnih proizvoda koji bi sadržavali probiotičke BMK, te tako uticale na poboljšanje ljudskog zdravlja. Ovakvi proizvodi se nazivaju "funkcionalna hrana".

Izučavanje genetičkih potencijala BMK izolovanih iz tradicionalnih fermentisanih proizvoda. koji se dobijaju u različitim geografskim regionima je izuzetno interesantno. Formirali smo kolekciju od oko 600 izolata BMK iz mlečnih proizvoda napravljenih u domaćinstvima širom Jugoslavije. Veliki broj ovih izolata je testiran u cilju selekcije proizvođača proteinaza, egzopolisaharida i bakteriocina. Najinteresantniji izolati sa naučnog i komercijalnog aspekta su analizirani na molekularnom nivou. Među testiranim BMK, nađeni su i okarakterisani izolati koji proizvode nove proteinaze ili bakteriočine. S druge strane, prirodni izolati BMK mogu biti izvor egzopolisaharida ili aromogenih supstanci visoke komercijalne vrednosti.

Mlečni proizvodi dobijaju svoje specifične karakteristike u zavisnosti koje se starter kulture BMK koriste za njihovu proizvodnju. Međutim, geni koji su odgovorni za proizvodnju specifičnih komponenti su veoma često locirana na genetički nestabilnim elementima. plamidima u BMK. Stoga će izučavanje molekularne genetike BMK korišćenjem genetičkog inženjerstva omogućiti konstrukciju mnogo stabilnijih starter kultura. Starter kulture se mogu dobiti i kombinovanjem genetički okarakterisanih prirodnih izolata. S druge strane, selekcija prirodnih izolata sa probiotičkim svojstvima otvara mogućnost konstrukcije starter kultura za dobijanje funkcionalne hrane. Uzimajući sve pozitivne karakteristike BMK, u budućnosti će biti glavni zadatak molekularnih biotehnologa da konstruišu poboljšane i pouzdane starter kulture.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOLEKULARNA BIOLOGIJA I INFORMACIONE TEHNOLOGIJE U OPLEMENJIVANJU BILJAKA

 

Drinić Mladenović Snežana, Jelovac Dražen i Konstantinov Kosana

 

Institut za kukuruz, 11080 Zemun Polje-Beograd

 

Poslednje dve decenije razvoj molekularne genetike uključujući i molekularne tehnologije za prenos gena iz nesrodnih organizama u biljke unelo je novu dimenziju u oplemenjivanje biljaka. Molekularni markeri kao univerzalna metoda za sve biološke sisteme vitalno utiču na uspeh direktnog utvrđivanja strukture i funkcije genoma i određivanje genetičkog polimorfizma biljnog genoma, koji je osnova u procesima oplemenjivanja. Molekularni markeri mogli da se koriste u oplemenjivanju za proučavanje molekularne osnove evolucije; proučavanje funkcije i strukture genoma; identifikaciju gena koji kontrolišu osobine od interesa kao što su prinos, otpornost na stres i bolesti kao i heterozis; klasifikaciju i održavanje germ plazme. Razvijene su visoko zgusnute genetičke mape za veći broj biljnih vrsta koje predstavljaju osnovu selekcije na osnovu markera (MAS) za osobine od značaja u oplemenjivanju kao i izolovanje gena koji ih kodiraju. Nedavno je razvijena nova klasa molekularnih markera poznatih kao "genski čipovi" u kojoj se koriste mikrogrupe molekula imobiliziranih na čvrstoj podlozi za biohemijska istraživanja. Primenom ove tehnologije DNK nekoliko hiljada gena može biti aranžirana u malim matricama (čip) i hibridizovana sa obeleženom cDNK. Prva biološka primena DNK čip tehnologije je ispitivanje ekspresije gena a može da pomogne u boljem razumevanju osnovnih mehanizama rasta i razvoja; detekciju polimorfizma i za brzu analizu transgenih biljaka.

Veliki pomak na polju biotehnologije biljaka je mogućnost ugrađivanje gena iz heterologih sistema u genom biljke čime se dobijaju biljke sa promenjenim svojstvima odnosno transgene biljke. Eksperimenti transformacije genoma kukuruza u Institutu za kukuruz su započeti u toku 1986 godine unošenjem bakterijskog gena koji kontroliše sintezu neomicin fosfotransferaze (NPT II), hloramfenikol 0-acetiltransferaze (CAT) i dela genoma bakterije A. tumefeciens. Utvrđena je ekspresija i integracija heterologih gena u genom kukuruza. Integracijom stranih gena izazvan je niz promena fenotipa od kojih su izdvojeni izmenjeni genotipovi kao model sistem za dalja istraživanja i identifikaciju gena koji kontrolišu izmenjene osobine. Transgene biljke u koje su uneti geni za otpornost na insekte i druge štetočine, toleratnost na herbicide ili promenjenog kvaliteta su dostupni na tržistu. Prva generacija biotehnoloških eksperimenata je obuhvatala prenos samo jednog gena da bi današnji eksperimenti omogućavali prenos više gena, regulatornih gena kao i korišćenje biljaka kao bioreaktora.

Važan faktor za uspeh genetičkog unapređenja biljaka je razvoj brzih i pouzdanijih metoda koji omogućavaju lakšu analizu podataka i brzu razmenu informacija. Primena informacionih tehnologija i razvoj statističkih metoda za analizu genomskih informacija poznat je kao "bioinformatika". Integracija genetike sa informatikom ubrzava procese ispitivanja celog genoma sa ciljem proučavanja i upoznavanja strukture, funkcije i evolucije genoma biljaka. Zajedno ove tehnologije kao integralni deo klasičnih programa oplemenjivanja značajno doprinose skraćivanju procesa oplemenjivanja biljaka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ANTISENS OLIGONUKLEOTIDI - PRIMENA U REGULACIJI EKSPRESIJE GENA

 

Selma Kanazir, Sabera Ruždijić, Ljubisav Rakić

 

Institut za biloška istraživanja "S.Stanković", 29. Novembar 142. Beograd

 

Antisens oligonukleotidi (ASON) su kratki sintetski jednolančani nizovi DNK ili RNK dužine od 15-25 nukleotida. Dizajniraju se tako da imaju sekvencu identičnu sekvenci antisens lanca DNK na bazi koje specifično hibridizuju sa odgovarajućim segmentom na DNK ili RNK i tako dovode do inhibicije ekspresije ciljnog gena. Prema načinu delovanja definisano je nekoliko vrsta antisens oligonukleotida. Antigeni. oligonukleotidi koji se vezuju za DNK i formirajući triplex DNK inhibiraju transkripciju. Ribozimi. RNK oligonukleotidi koji imaju katalitičku aktivnost preko vezivanja za specifičnu sekvencu na RNK. Antisens oligonukleotidi koji se vezuju za iRNK i blokiraju translaciju. Aptameri, oligonukleotidi koji specifično interaguju sa proteinima. Odabrani ASON je jedinstven i specifičan za dati gen i može da inhibira njegovu ekspresiju na bilo kom od nivoa prenosa informacije od DNK preko RNK do proteina. Zbog sposobnosti da moduliraju ekspresiju gena. primena ASON je omogućila razvoj novog koncepta u istraživanjima funkcije određenog gena putem inhibicije njegove ekspresije. Svaki gen čija je ekspresija povećana. bilo kao odraz normalnog fiziološkog ili patološkog stanja ćelije, je potencijalni target za primenu ovog koncepta. Takođe, otvorena je i oblast razvoja nove vrste terapeutika, tzv. gen-specifičnih antisens terapeutika, koji su našli značajnu primenu u antikancerogenoj i antiviralnoj terapiji.

Primena antisense strategije u modulaciji ekspresije gena, od dizajniranja oligonukleotida do njegovog biološkog efekta. biće prikazana na primeni CD 44 gena čija povećana ekspresija karakteriše tumorske ćelije u metastazi.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POPULACIONI I EVOLUCIONI ASPEKTI B-HROMOZOMA - Slučaj žutogrlog miša

 

Mladen Vujošević i Jelena Blagojević

 

Odeljenje za genetiku, Institut za biološka istraživanja "S. Stanković", 29 novembra 142, 1060 Beograd, e-mail: mladenvii@ibiss.bg.ac.yu

 

B hromozomi. kao prekobrojni u odnosu na hromozome normalnog komplementa, od njih se razlikuju po nejednakoj distribuciji u okviru vrste i po neregularnom ponašanju u mejozisu. Po definiciji B-hromozomi nisu esencijalni za opstanak jedinke nosioca ali uprkos tome održavaju se i prisutni su u populacijama više od dve hiljade biljnih i životinjskih vrsta. Generalna saglasnost o poreklu, ulozi i načinu održavanja B-hromozoma u populacijama. i pored mnogih istraživanja, nije postignuta. U opticaju je veći broj teorija ali ipak dominira model parazitskog održavanja B-hromozoma. Ovaj model podrazumeva postojanje mehanizma akumulacije B-hromozoma u gametima i balans između stepena transmisije B-hromozoma i eliminacije njihovih nosilaca zbog smanjenog fitnesa. Suprotstavljen ovom modelu je heterotički model koji pretpostavlja postojanje adaptivne prednosti nosilaca B hromozoma. U većem broju istraživanih slučajeva parazitski model je poslužio kao pogodan za objašnjenje mehanizma održavanja B-hromozoma u populacijama dok se heterotički model potvrdio u samo nekoliko primera. U populacijama žutogrlog miša, Apodemus flavicollis, B-hromozomi su prisutni u različitim frekvencama u korelaciji sa nadmorskom visinom i klimatskim varijablama. Neke populacije su u ravnoteži u pogledu frekvence jedinki sa B-hromozomima dugi niz godina ali uz prisutno sezonsko variranje. Mehanizam njihovog održavanja u populacijama ne uklapa se ni u jedan od postojećih modela. Efekti B-hromozoma nisu uočljivi na fenotipskom nivou, međutim morfometriska analiza i analiza razvojnog homeostazisa razotkrivaju posledice njihovog prisustva u genomu. Tome u prilog ide nalaz sekvenci DNA specifičnih samo za jedinke ove vrste sa B-hromozomima.

U svetlu novih molekularnih istraživanja koja kandiduju B-hromozome kao veoma pogodne za izučavanje evolucije genoma, od velikog je značaja da se ova istraživanja odigravaju ne izolovano već u okviru kompleksnih populaciono-evolucionih istraživanja.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POPULACIONO GENETIČKI ASPEKT STRESA

 

Marko Anđelković i Marina Stamenković-Radak

 

Biološki Fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Interakcija između jedinki neke populacije i sredine u kojoj žive, od važnosti je za opstanak vrste. Ukoliko jedinke nisu u stanju da se prilagode na spore, ili da odgovore na nagle izmene sredine, izazvane bilo klimatskim promenama. zagađenjem, ekološkim katastrofama manjih ili većih razmera, populacije pa i vrste mogu biti ugrožene. Evolutivne strategije vrste i genetičke promene na nivou populacije razlikuju se zavisno od efekata sredine i genetičke strukture populacija.

U uslovima stresa favorizovani su genotipovi koji omogućavaju brzo uspostavljanje individualnog homeostazisa ćelije, odnosno organizma. Mada selekcija predstavlja najsporiji vid odgovora na stres ona omogućava dugoročnu adaptaciju populacije na delovanje stresa. Stres može biti sredinski, izazvan spoljnim faktorima i genomski. izazvan drugim genomom. Mnogi populaciono-genetički parametri se menjaju sa stresom.

Različiti pristupi izučavanju efekta promena sredine na razvojni homeostazis i genetičku varijabilnost populacija u odgovoru na stres ilustrovani su primerima vrsta roda Drosophila. Jedan pristup polazi od varijabilnosti osobine sa poznatom genetičkom osnovom (Amy genotipovi, inverzioni kariotipovi) i nastoji da koreliše datu varijabilnost sa fitnesom u promenjenim laboratorijskim sredinama i različitim prirodnim staništima.

Drugi pristup polazi od analize fenotipske varijanse u odgovoru na stres na osnovu čega se utvrđuje tip varijabilnosti, a primenom selekcije mogu se izolovati genotipovi sa ekstremnim fenotipskim vrednostima. Organizmi odgovaraju na sredinski stres na nivou fenotipa ponašajnim, fiziološkim, ili morfološkim prilagođavanjima, što može biti u formi izbegavanja stresa ili povećanju otpornosti. Osim varijabilnosti u samom odgovoru na stres, možemo razlikovati u analizama genetičku varijabilnost za plastičnost u odgovoru na stresne uslove. Diskutabilno je, na koji način su povezani obim stresa i promene u populaciji, na nivou genofonda ili putem promena plastičnosti.

Predviđanje sposobnosti vrste da evoluira u odgovoru na brze promene životne sredine predstavlja bitan zadatak evolucione biologije. Populacije vrsta roda Drosophila mogu biti pogodan indikator promene životne sredine, a faktori koji ograničavaju rasprostranjenje vrsta i genetičke karakteristike populacija (marginalnih i centralnih) predstavljaju prioritet za buduća istraživanja.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BILJNI ANTIMUTAGENI I PREVENCIJA KANCERA

 

Draga Simić, Jelena Knežević-Vukčević


Katedra za mikrobiologiju, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Mogućnost modulacije ćelijskog odgovora na spoljašnje i endogene mutagene pružila je nove mogućnosti kontrole kancera. Koncept prevencije kancera njegovim odlaganjem. odnosno smanjenjem brzine akumuliranja mutacija. podstakao je izučavanje biljnih antimutagena, kao potencijalnih dijetetskih antikancerogena.

Prema mehanizmima delovanja antimutageni se mogu svrstati u dve glavne kategorije: dezmutageni, koji sprečavaju nastanak DNK oštećenja, i bioantimutageni, koji inoduliraju reparaciju i replikaciju DNK. Do sada je identifikovan veliki broj biljnih dezmutagena (tanini i druga fenolna jedinjenja, mono i diterpenoidi, flavonoidi, vitamini, itd.) čiji mehanizmi delovanja obuhvataju: inhibiciju formiranja endogenih mutagena, inhibiciju aktivacije promutagena, antioksidativnu aklivnost i sakupljanje slobodnih radikala, blokiranje mutagena ili kompeticiju sa njim, indukciju enzima za detoksifikaciju ili ubrzavanje razgradnje mutagena. Pored toga, utvrđeno je da mnogi biljni dezmutageni inhibiraju promociju i progresiju tumora. Nasuprot tome, identifikovan je relativno mali broj biljnih bioantimutagena (cimtaldehid, kumarin, vanilin, umbeliferon, taninska kiselina), koji sprečavaju mutacije stimulacijom "error-free" reparacije DNK.

U našoj laboratoriji ispitivan je antimutageni potencijal terpenoidnih frakcija žalfije (Salvia officinalis L.), kao i prečišćenih monoterpenoida. Prokariotski i eukariotski testovi su korišćeni za merenje različitih genetičkih efekata: reverzija. vernosti replikacije, rekombinacije, indukcije mutagene reparacije. hromozomskih aberacija. Detekcija bioantimutagena je izvršena pomoću novog E.coli K12 test-sistema (Simić et a!.. 1997). Antimutageni potencijal antioksidanata iz žalfije je ispitan u testovima na E.coli i S.typhimurium (Miti) et at., 1998). Rezultati pokazuju da su različiti mehanizmi uključeni u inhibiciju mutageneze terpenoidima iz žalfije. Zaštitni efekat ekstrakata žalfije protiv UV-indukovanih mutacija je potvrđen u S.cerevisiae D7. Preliminarni eksperimenti na laboratorijskim miševima su pokazali da dodavanje terpenoida iz žalfije u hranu suprimira hromozomske aberacije indukovane mitomicinom C. U daljem radu će se ispitati mogućnost korišćenja terpenoida iz žalfije kao antikancerogena.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIKA I OPLEMENJIVANJE KUKURUZA - USPESI I ZAZOVI -

 

Drinić Goran i Babić Milosav

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", Zemun-Beograd

 

Genetičko poboljšanje biljnih i životinjskih vrsta se odvijalo hiljadama godina. najpre kroz domestifikaciju, kasnije kroz kontinuiranu selekciju na poželjne fenotipove od strane odgajivača i farmera. Otkrićima vezanim za pol i nasleđivanje kod biljaka i reotkrićem Mendelovih zakona o nasleđivanju stvorena je osnova za utemeljenje naučno zasnovanih oplemenjivačkih programa. Ovi programi su usmereni u pravcu ostvarivanja ekonomskih ciljeva. Poboljšanje i napredak u konvencionalnom oplemenjivanju vezan je za napredak u sledećim segmentima:

-       Poboljšanje metoda oplemenjivanja

-       Održavanje i proširivanje genetičke varijabilnosti

-       Razvoj modela kvantitativne genetike

Oplemenjivanje biljaka je spor i mukotrpan proces koji ne samo da zahteva mnogo vremena (povratna ukrštanja i brojna testiranja), već je postizanje cilja ponekad veoma neizvesno (inkorporiranje gena iz divljih srodnika).

Brojne oplemenjivačke strategije se karakterišu zajedničkim elementima u smislu neophodnosti postizanja protoka nove i raznovrsne germ plazme, stvaranje novih genskih kombinacija i identifikacija najboljih koje će biti iskorišćene za stvaranje novih, boljih sorti i hibrida sa istim osnovnim ciljem, a to je prvenstveno povećanje potencijala rodnosti. tolerantnosti na ekonomski značajnije bolesti i štetočine, te unapređenje kvaliteta i tolerantnosti na stresne uslove spoljašnje sredine.

Pošto genetička osnova za najveći broj ekonomskih značajnih osobina nije do kraja razjašnjena. superiorne individue koje će biti odabrane za dobijanje sledeće generacije (ciklusa) obično se identifikuju testiranjem potomstava ili pak na osnovu individualnih perfomansi. Empirijski rezultati su jasno opravdali ovakav pristup. Genetički potencijal za prinos zrna kod kukuruza se povećavao za oko 100 kg/ha godišnje tokom zadnjih 80-tak godina. sličan napredak je ostvaren i kod drugih ekonomski značajnih biljnih vrsta (pirinča. pšenice, soje, pamuka itd.). iako izuzetno uspešan u održavanju i poboljšanju vrednosti poljoprivrednih vrsta, ovakav pristup oplemenjivanju biljaka nije omogućio potpuno razumevanje genetičke kontrole i manipulisanje (upravljanje) složenim genetičkim fenomenima.

Tokom poslednje dve decenije veoma su intenzivna biotehnološka istraživanja Ipak, molekularni biolozi su još uvek uglavnom u mogućnosti da istovremeno proučavaju (analiziraju) samo nekoliko gena, a ekonomski naj značajnije osobine biljnih i životinjskih vrsta su kontrolisane kombinovanim delovanjem više gena (tzv. kvantitativne osobine), tako je još uvek doprinos molekularne genetike našem razumevanju genetičke kontrole i fenotipske ekspresije ovih osobina daleko manji nego što se inicijalno očekivalo.

U zadnjoj dekadi 20-tog veka dolazi do mini revolucije na području proučavanja genoma gde je postalo nioguće utvrditi njegovu strukturu i ekspresiju. Na neki način izgleda da spajanjem i prožimanjem molekularne i kvantitativne genetike dolazimo u poziciju da možemo rasvetliti genetičke kontrolne mehanizme odgovorne za nasleđivanje kvantitativnih osobina, te posledično ubrzati i poboljšati primenjena biološka istraživanja. Takođe je postalo jasno da genomska revolucija ne može zameniti aktivnosti oplemenjivača već će potpunije razumevanje složenih genetičkih fenomena (heterozis, epistaza, interakcija genotipa i spoljašnje sredine ...) omogućiti efikasniju identifikaciju roditelja u oplemenjivačkim programima i kreiranje efikasnijih oplemenjivačkih strategija.

Kao bitan preduslov u tom smislu pojavljuje se proširivanje naših vidika u oblasti kvantitativno i molekularno genetičke teorije, pa u tom smislu treba tražiti načine za osposobljavanje naučnog kadra na polju preseka molekularne i kvantitativne genetike.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DOSTIGNUĆA U OPLEMENjIVANjU SUNCOKRETA NA KRAJU 20 VEKA

 

Dragan Škorić

 

Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

Oplemenjivanje suncokreta u svetu do 1970. godine karakteriše stvaranje visokouljanih ruskih sortnih populacija. Pronalaženjem izvora CMS od strane Leclercq (1969) i Rf gena od strane više autora započeta je era korišćenja fenomena heterozisa i stvaranje visokoproduktivnih hibrida suncokreta. U više svetskih centara i kod nas stvoren je veliki broj produktivnih hibrida. Ovo je doprinelo naglom povećanju površina pod suncokretom u svetu i stabilizaciji prinosa na višem nivou. Korišćenjem divljih vrsta putem interspecies hibrida pronađeni su izvori otpornosti (geni) za sledeće patogene: Plasmopara helianthi, Puccinia helianthi, Verticillium albo-atrum, Verticillium dahliae i Orobanche umana. Značajan doprinos ostvarili su naši oplemenjivači pronalaženjem izvora poljske otpornosti prema Phomopsisu. Postignuta je zavidna tolerantnost prema nekoliko drugih patogena (Sclerotinia sclerotiorum, Macrophomina phaseoli, Alternaria helianthi). Pronađeni su izvori visoke tolerancije prema stresu (suši). Od 1990. godine dolazi do pojave novih rasa kod više patogena i težnja oplemenjivača je da korišćenjem divljih vrsta pronađu izvore otpornosti prema novim rasama. Stvaranje hibrida za posebne namene dalo je značajne rezultate u prethodnih 10 godina. Stvoren je velik broj hibrida sa visokim sadržajem oleinske kiseline u ulju, kao i hibrida konzumnog tipa. Prethodnih 7-8 godina Oplemenjivanje suncokreta u svetu karakteriše značajno uključivanje novih metoda biotehnologije (kultura antera, fuzija protoplasta, molekularni markeri). Započet je rad na unošenju određenih gena iz drugih vrsta transgenim putem u gajeni suncokret.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EFIKASNOST S1, HS I FS METODA POVRATNE SELEKCIJE KOD SINTETIČKIH POPULACIJA KUKURUZA UŽE I ŠIRE GENETIČKE OSNOVE

 

M. Ivanović, Violeta Anđelković

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", S.Bajića 1. 11080 Beograd-Zemun

 

U ovom radu korišćene su dve sintetičke populacije kukuruza: (B73 x Mol7)F2 i ZPSin 4 (uže i šire genetičke osnove, respektivno). Kod populacije uže genetičke osnove F2 generacija je korišćena kao početni ciklus (potomstvo dve homozigotne linije), dok je populacija šire genetičke osnove stvorena ukrštanjem 120 inbred linija različitog porekla posle četiri rekombinacije u uslovima slučajne oplodnje.

Kod obe populacije primenjena su istovremeno tri metoda povratne selekcije. S1 (potomstva prve samooplodnje), FS (potomstva punih srodnika) i HS (potomstva sa nesrodnom inbred linijom F7R - tester za obe populacije). Svaka populacija i svaki metod selekcije podrazumevao je slučajan izbor 100 potomstava sejanih po sistemu Nested dizajna sa selekcionim intenzitetom od 10% za svaki ciklus. Selekcija je vršena na prinos zrna i na taj način kompletirana su četiri ciklusa selekcije za svaki sintetik, odnosno svaki metod selekcije.

U cilju poređenja efikasnosti navedenih metoda selekcije kod sintetika uže i šire genetičke osnove, korišćeni su rezultati prinosa zrna svih ciklusa selekcije sintetika per se, kao i potomstava pojedinačnih ciklusa, odnosno metoda selekcije sa dva nesrodna testera: F7R (linija koja je služila kao tester u procesu selekcije) i ZPL39. Poljski ogledi po sistemu RGB dizajna bili su zasejani tokom 1995.god. (tri lokaliteta) i 1996. god. (dva lokaliteta), zasebno za sintetik per se i HS potomstva.

Rezultati su obrađeni metodom analize varijanse RGB dizajna. a selekcioni progres izražen je vrednošću linearnih regresionih koeficijenata za odgovarajuće cikluse selekcije. Dobijeni rezultati ukazuju da je selekcioni progres zavisio od sintetičke populacije, kao i od primenjenog metoda selekcije. Najveća vrednost linearnog koeficijenta regresije za popravku populacije per se (b=0,609 t/ha/ciklusu) dobijena je za sintetik šire genetičke osnove primenom HS metoda selekcije. Isti metod selekcije kod potomstva iste populacije sa testerom F7R je imao najveću vrednost regresionog koeficijenta (b=0,959 t/ha/ciklusu).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KONZERVACIJA GENOFONDA I OPLEMENJIVANJE DRVEĆA

 

V.Isajev, A.Tucović


 Šumarski fakultet, Beograd

 

Dosadašnja proučavanja osobina populacija i efekata prirodne i iskustvene selekcije na genetičku strukturu populacija drveća doprinosi očuvanju i unapređenju genofonda autohtonih vrsta. Balansni model genetičke strukture populacija drveća, otkriva nova njihova svojstva i zahteva dalja istraživanja, naročito odnosa subpopulacija, familija polusrodnika i organizama, prema promenljivim faktorima spoljašne sredine, Interakcija ova dva sistema je od fundamentalnog značaja za razmenu genetičkog materijala u okvirima prirodnih i kulturnih zajednica drveća i žbunja.

Očuvanje genetskih resursa populacija, je sastavni deo kompleksne strategije oplemenjivanja drveća, a realizuje se kroz različite oblike konzervacije: in situ - prirodni rezervati, nacionalni parkovi, semenske sastojine, grupe stabala i pojedinačna stabala i ex situ - arboretumi, živi arhivi, semenske plantaže testovi provenijencija i testovi potomstva. Svaka strategija ima svoje prednosti i nedostatke, kako za samo oplemenjivanje, tako i za očuvanje biodiverziteta i genetskog bogatstva koje ga obezbeđuje. Prednosti i nedostaci proizilaze iz klasičnih metoda oplemenjivanja, drveća i žbunja, koje imaju ograničenja jer se: (1) mogu unapređivati korisne osobine samo između srodnih biljaka, (2) proces selekcije najboljih mogućih kombinacija osobina traje veoma dugo i (3) pri ukrštanju kombinuju se celi genomi, a ne pojedinačni geni odabranih stabala.

Povezanosti između očuvanja genofonda, poboljšanja osobina drveća i racionalnog korišćenja šuma, ostvaruje se kroz: uspostavu ravnoteže između in situ konzervacije šumskih genetskih izvora i održivog gazdovanja šumama, na jednoj strani i upravljanja zaštićenim područjima na drugoj, pri čemu su konzervacija i upravljanje genetskim resursima in situ i ex situ i aktivnosti oplemenjivanja komplementarne strategije. Tržiste aktivnosti pri konzervaciji genofonda drveća treba preneti sa fizičke zaštite sastojina ili stabala na zaštitu njihove reproduktivne funkcije i tako potencijalnu genetičku promenljivost usmereno prevesti u slobodnu genetičku promenljivost koja je dostupna prirodnoj i usmerenoj selekciji.

Povećano korišćenje genetskog potencijala u oplemenjivanju drveća realizovati kroz sledeće aktivnosti: unapređenje proizvodnje selekcionisanog semenskog materijala vrsta drveća, što podrazumeva poznavanje genetičke strukture i varijabilnost semenskih sastojina; osnivanja i uređivanja semenskih plantaža kao specijalizovanih kultura za višegodišnju proizvodnju genetički kvalitetnog semena značajnih vrsta drveća i kroz primenu koncepta novih selekcija, preko modela prilagođenih potrebama šumarstva, a koji uključuju genetska svojstva sorte, komponente prinosa stabala i dejstvo spoljne sredine.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

NOVI PRISTUP U OPLEMENJIVANJU PARADAJZA (Lycopersicon esculentum Mill.)

 

Živoslav Marković, Jasmina Zdravković, Mirjana Mijatović

 

Institut SRBIJA, Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71,11420 Smed. Palanka

 

Prve sorte paradajza selekcionisane su 60-tih godina prošlog veka i danas ih je preko 2 000. Najpre su to bile sorte, a od 3. decenije ovog veka primat preuzimaju F1 hibridi (cvet paradajza je idealan za ukrštanje). Sorte se danas koriste samo u kasnoj i proizvodnji za industrijsku preradu. Kako je genetska divergencija paradajza sužena (zbog izražene genetske erozije - elektroferetske studije aloenzima pokazuju veliku sličnost »evropskih« i primitivnih sorti) za poboljšanje osobina kvaliteta i otpornosti na bolesti modernih selekcija koristi se »egzotična« germplazama divljih u poludivljih srodnika. Ovaj posao obavljaju timovi selekcionera u državnim i privatnim institucijama SAD, Kanade i Francuske. Ostali selekcioneri, uglavnom, koriste »elitnu« germplazmu novoselekcionisanih i poboljšanih kultivara, da bi ubrzali i olakšali selekcioni proces, zahvaljujući činjenici da je većina ovih osobina, posebno otpornost na bolesti, kontrolisana dominantnim genima. Istovremeno intenzivno se radi na poboljšanju fotosintetske aktivnosti, otpornosti na sušu i visoke temperature, dobro klijanje na niskim temperaturama, pro menu metabolizma promenom koncentracije CO2 i kiseonika. Velike mogućnosti pruža primena biotehnologije (somoklonalne varijacije, fuzija protoplasta, izolacija gena, kloniranje i kultura antera, korišćenje genetskih markera) i genetski inženjering. Ove tehnike predstavljaju izazov novim generacijama oplemenjivača paradajza. Početni rezultati su već postignuti (tolerancija na virus lucerke i virus mozaika duvana inkorporacijom viralnog gena iz proteina ovsa, otpornost paradajza na totalni herbicid roundap kao rezultat introdukcije mutanta za EPSP sintezu, otpornost na Lepidopthere i dr.).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DOPRINOS GENETIKE U OPLEMENJIVANJU STRNIH ŽITA

 

Desimir Knežević1, Novo Pržulj2

 

UPS Centar za strna žita, Kragujevac

Naučni Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

Oplemenjivanje biljaka je starije nego počeci poljoprivrede zasnovane na biljnim usevima neosipajućih biljaka koje su mogli da koriste poljoprivrednici. Oplemenjivanje biljaka su započeli prvi poljoprivrednici pri selekciji genotipova u uslovima postojeće poljoprivrede pre 10-12 hiljada godina a koju su koristili sa malim unapređenjima sve do pre sto godina, kada su ostvarena prva otkrića o polu i nasleđivanju kod biljaka (Weissman De Vries i dr.). Međutim, Mendelovi zakoni 1901 o nasleđivanju su imali veliki značaj u oplemenjivanju biljaka, a samim tim i žita.

Stvaranje novih poželjnih genotipova započelo je pre 100 godina. Od tada Oplemenjivanje je razvijano na bazi poboljšanja nekih aktivnosti 1) razvijanje tehnika i metoda oplemenjivanja; 2) kolekcionisanje prirodne genetike varijabilnosti i njihovo korišćenje danas i u budućnosti za ocenu i za programe oplemenjivanja; 3) neke tehnike kao što su kultura tkiva, tretman kolhicinom, indukovane mutacije koje su doprinele proširenju varijabilnosti germplazme koju oplemenjivači bilja mogu da koriste. Genetičari, biohemičari i molekularni biolozi su u zadnjih pet decenije koristili sofisticirane instrumente i model organizme za proučavanje genetičkog materijala DNK da razjasne njenu funkciju u izražavanju fenotipa.

Oplemenjivanje ima pravce usmerene prema ekonomskim ciljevima. Genetika je osnova i razumnog oplemenjivanja bilja, dok biotehnologija uključuje i druge nauke, kao što su hemija. zaštita bilja i biometriku. Tradicionalna selekcija se zasnivala na izvođenju velikog broja ukrštanja roditelja koji su odabrani na osnovu poželjnih osobina i na vizuelnim kriterijumima i merenju velikog broja osobina. Kod nekih od dobijenih potomaka se iskombinuju najbolje osobine od roditelja. Kroz brojnu cikličnu selekciju mogu se stvoriti nove sorte kod kojih su iskombinovane najbolje osobine. Proces oplemenjivanja zahteva vremenski dug rad i napore oplemenjivača da usavrše optimalan proces selekcije. Ovo odslikava složenost selekcije ukoliko imamo činjenicu u vidu da je potrebno oko 10 i više godina od ukrštanja do priznavanja sorte. Oplemenjivači imaju permanentno pitanja kao što su koje genetičke resurse koristiti za postizanje genetičkog progresa kod žita? Koje su metode najefikasnije u oplemenjivanju žita? Kako proširiti genetičku varijabilnost? Veliki napori se ulažu da se skrati period stvaranja novih sorti. Postoje različita ograničenja u poboljšanju biljaka putem konvencionalnog oplemenjivanja. U ograničavajuće faktore pored dugovremenog procesa i velikih troškova za analize koje su neophodne i drugi zahtevi vezani za gajenje biljaka. Međutim, u nekim slučajevima oplemenjivači raspolažu sa ograničavajućom genetičkom varijabilnošću kao izvorom gena za inkorporaciju u nove sorte. Različite tehnike u molekularnoj biologiji i biotehnologiji mogu se koristiti u oplemenjivanju biljaka. Prednosti korišćenja tehnika rekombinantne DNK i molekularno bioloških metoda koje su razvijene sada imaju glavni udeo u povećanju efikasnosti i uspešnosti konvencionalnog oplemenjivanja. Ove metode doprinose povećanju znanja o nasleđivanju i mogućnosti manipulacije gena odgovornih za kontrolu bioloških osobina.

U odnosu na osnovne zahteve društva osnovni ciljevi u programima oplemenjivanja žita su povećanje potencijala prinosa zrna, povećanje otpornosti na bolesti i štetočine, poboljšanje kvaliteta i tolerantnosti na stresne uslove sredine. Napredak kod žita predstavlja mukotrpan proces koji sadrži operacije koje ne zahtevaju mnogo vremena, kao što su povratno ukrštanje i test, ali i neke koje su lesko primenljive inkorporacija divljih gena ili inbriding. Veliki broj molekularnih i molekularno genetičkih tehnologija ima udela u usmeravanju strategije oplemenjivanja i u različitim fazama pomazu oplemenjivačima da primene nove metode.

Postoje različite strategije u oplemenjivanju žita a koje imaju zajedničke elemente kao što su: 1) održavanje postojeće divergentnosti u unošenje nove germplazme u programu oplemenjivanja; 2) nove kombinacije gena; 3) identifikacija najboljih kombinacija; 4) iskorišćavanje u stvaranju poboljšanih sorti i hibrida. Neke biotehnološke metode se mogu primeniti u nekoliko ovih koraka: a) somatska hibridizacija i stvaranje novih hibrida; b) direktna zamena nukleusa u stranoj citoplazmi; c) mutacija/selekcija i ćelijsko nasleđivanje d) razvijanje somaklonalne varijabilnosti; e) otisak genotipa; f) očuvanje germplazme; g) shema oplemenjivanja na nivou gameta; h) izolacija gena, njihova modifikacija, transfer i ekspresija; i) molekularna usmerena mutageneza.

Visoko specifične genetičko selekcione metode zahtevaju dijagnostificirajuće biohemijske telinike uključujući monoklonalna antitela, molekulame probe i sofisticirane metode analize izoenzima, proteina i sekvenci DNK. U budućem radu oplemenjivači moraju poznavati i ovaldati ovim metodama. Razvijanje biotehnoloških metoda može pomoći u poboljšanju oplemenjivanja, proizvodnje semena i zaštite genotipova. Opsežna istraživanja su sprovedena na a) opisu molekularnih markera vezano za genetičku kontrolu agronomski važnih osobina i njihove primene u selekciji; b) identifikacija fizičke strukture DNK hromozoma i njihove sličnosti između različitih vrsta; c) metodama transformacije gena.

Genetičke mape imaju važnu ulogu u poboljšanju sorti zato što oplemenjivači mogu direktno da manipulišu specifičnim genima. Molekularni markeri omogućavaju brzo prenošenje poželjne osobine pomoću selekcije koja se izvodi ne direktno na osobinu već na molekularne markere blisko vezane sa tom osobinom.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EKSPANZIJA TRINUKLEOTIDNIH PONOVAKA KAO GENETIČKA OSNOVA NEUROLOŠKIH I PSIHIJATRIJSKIH BOLESTI

 

Romac S.

Biološki fakultet

 

Ekspanzije trinukleotidnih ponovaka su uzrok 12. do sada detektovanih, naslednih neuroloških oboljenja. Ovaj tip mutacija je otkriven tek pre nekoliko godina a sreće se samo kod ljudi što je prvi i jedini tip mutacija koji nije generalno zastupljen u živom svetu. Ove mutacije se ne nasleđuje po Mendelovim pravilima a bolesti, koje ovaj tip mutacija uzrokuje, pokazuju fenomen anticipacije. Anticipacija je izraz za fenomen po kome se bolest, u sledecoj generaciji, javlja u ranijem životnom dobu i sa težom kliničkom slikom. Genetička osnova anticipacije je ekspanzija trinukleotidnih ponovaka iz generacije u generaciju. Što je veći broj trinukleotidnih ponovaka, to je teža klinička slika a bolest se manifestuje u ranijem životnom dobu u odnosu na prenosioca. Do sada su sve bolesti trinukleotidnih ponovaka vezane za nasledne neurološke bolesti (Hantingtonova bolest, Spinocerebelarna ataksija lip 1-7, Dentatorubralna palidoluizijeva atroflja, Miotonična distrofija itd.). Mnoga psihijatrijska oboljenja kao što su šizofrenija, autizam, manična depresija, takođe pokazuju fenomen anticipacije i ne-Mendelovski tip nasleđivanja, te su zato bolesti kandidati za tip bolest trinukleotidnih ponovaka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRIMENA MOLEKULARNIH TEHNIKA U DIJAGNOSTICI HROMOZOMOPATIJA

 

Milena Stevanović1 i Marija Guc-Šćekić2

 

1Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Beograd
2Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta, Novi Beograd

 

Hromozomske bolesti nastaju kao posledica strukturnih i numeričkih aberacija na hromozomima. Poznato je da približno 20% svih koncepcija (embriona) nose hromozomske aberacije, ali većina njih se spontano rano pobacuje, tako da je učestalost hromozomskih aberacija na rođenju 0,6%.

lako svi hromozomski rearanžmani nisu vezani za fenotipsku ekspresiju, generalno je prihvaćeno da su aberacije autozoma obično vezane za zastoj u psihomotornom razvoju deteta, dok aberacije polnih hromozoma uglavnom rezultiraju u poremećaju polne diferencijacije kod njihovih nosioca. Upravo iz ovih razloga, precizna i blagovremena prenatalna i postnatalna dijagnoza hromozomskih aberacija ima veliki značaj u smislu planiranja i dobijanja zdravog potomstva.

Citogenetska dijagnostika beleži svoj revolucionarni pomak sedamdesetih godina ekspanzijom novih tehnika za diferencijalno bojenje hromozoma (G, Q, R trake) i selektivnih bojenih tehnika među kojima su najpoznatije C i Nor band. Primena ovih tehnika omogućavala je preciznu dijagnostiku hromozomskih aberacija, mada postoje nedostaci i ograničenja ovih tehnika koje se sastoje u nemogućnosti detektovanja mikrohromozomskih rearanžmana, identifikaciji marker hromozoma i detekciji retkih mozaičnih kariotipova.

Poslednjih godina došlo je do naglog razvitka molekularnih tehnika koje su doprinele veoma preciznoj dijagnostici hromozomskih aberacija. FISH (Fluorescentna in situ hibridizacija) je nova visoko senzitivna metoda koja omogućava vizuelnu identifikaciju hromozoma ili delova hromozoma na preparatima fiksiranim na mikroskopskim pločicama. Ova nova metoda molekularne citogenetike primenjuje sa kao dodatna tehnika u rutinskoj citogenetskoj analizi u cilju postizanja visoke senzitivnosti i specifičnosti. Primena novih molekularnih tehnika koje uključuju FISH, PPJNS, PCR, RT-PCR, RFLP i tehnike kojima se utvrđuje gubitak heterozigotnosti (LOH) postale su nezaobilazne u postavljanju preciznih dijagnoza. Zbog toga je, danas, postavljanje precizne i blagovremene dijagnostike hromozomopatija jedino moguće kombinacijom citogenetskih i molekularnih tehnika.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

HETERODIMERNE PENICILIN G AMIDAZE - MOLEKULARNI MEHANIZAM POSTTRANSLACIONE OBRADE ENZIMSKOG PREKURSORA I BIOTEHNOLOŠKE IMPLIKACIJE

 

Goran Ljubijankić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Vojvode Stepe 444a, PO Box 794, 1 1000 Beograd, Jugoslavija

 

Penicilin G amidaza (PGA) je enzim koji katalizuje hidrolizu penicilina G na 6-aminopenicilansku (6APK) i fenilsirćetnu kiselinu. 6-APK je nezamenljivi industrijski supstrat za sintezu semisintetskih beta-laktamskih antibiotika. Ovaj enzim se za industrijske potrebe izoluje najviše iz Escherichia coli što je uzrokovalo i veoma intenzivna molekularno-genetička istraživanja E. coli pac gena koji ga kodira. Utvrđeno je da ovaj gen ima vrlo specifičnu strukturu koja uslovljava sintezu enzima kao biohemijski neaktivnog prekursora koji se u procesu posttranslacionog sazrevanja aktivira. Aktivacija se odvija endopepdidaznim isecanjem prekursorskog molekula pri čemu nastaju dve nejednake subjedinice - α (23 kDa) i β (65 kDa). Beta subjedinica nosi jedinstvenu katalitičku aniinokiselinu - N-terminalni serin. Pokazalo se da je složena obrada PGA prekursora u E. coli uzrok ma log prinosa zrelog enzima koji je ostvaren tehnologijom genetičkog inženjerstva. Zato je istraživanje procesa sazrevanja, pored fundamentalnog i od izuzetnog biotehnološkog značaja. Naši dosadašnji rezultati su pokazali (a) da se ovaj proces daleko efikasnije odvija pri ekspresiji visoko homolognog Providencia rettgeri pac gena sa E. coli pac genom i to u ćeliji pekarskog kvasca Saccharomyces cerevisiae; (b) da je proces sazrevanja PGA iz E. coli temperaturno - zavistan i (c) da je određeni domen u alfa subjedinici prekursora odgovoran za ovu zavisnost; (d) da je posttranslaciona obrada najverovatnije autokatalitička i to intermolekulska po mehanizmu interakcije.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

STRUKTURNA ANALIZA REGULATORNOG REGIONA prt GENA PRIRODNOG IZOLATA Lactococcus lactis subsp. lactis BGIS29

 

Nataša Miladinov, Irena Spasojević i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444a, P. Fall 794, 11001 Beograd, Jugoslavija.

 

Soj Lactococcus lactis subsp. lactis BGIS29 je prirodni izolat poreklom iz sira proizvedenog u domaćinstvu. Soj BGIS29 produkuje proteinazu PJ-tipa. Regulatorni region prt gena je sekvenciran. Ekspresija prtP i prthl gena je kontrolisana divergentnim promotorima PprP- i PprtM- Određena su mesta otpočinjanja transkripcije oba prt gena. Analiza nukleotidne sekvence je pokazala da postoji mogućnost formiranja sekundarne strukture. Prethodni rezultati su pokazali da je ekspresija prt gena u soju BGIS29 regulisana prisustvom kazitona u minimalnom medijumu (CDM). U cilju utvrđivanja uloge koju regulatorni region ima na ekspresiju prt gena, izučavan je uticaj nukleotidne sekvence na krivljenje DNK. Eksperimenti cirkularizacije i pokretljivosti DNK fragmenata u gelu su korišćeni u kombinaciji sa kompjuterskom predikcijom potencijalnih zakrivljenih regiona DNK. Kompjuterska predikcija krivljenja DNK je pokazala da je potencijalni centar krivljenja lociran neposredno uzvodno od PprtP promotora. Eksperimenti pokretljivosti DNK fragmenata u gelu su pokazali da je PCR fragment veličine 350 bp, koji sadrži kompletan regulatorni region, zakrivljen. Koeficijent retardacije (R) je 1.2 u odsustvu MgCl2 i 1.4 u prisustvu MgCl2. Kraći PCR fragment (270 bp) koji sadrži oba PprtP i PprtM promotora i centar retardacije je zadržao sposobnost krivljenja. R vrednost ovog fragmenta je bila 1.1 u odsustvu MgCl2 i 1.5 u prisustvu MgCL2.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SINTEZA ALBUMINA U RETIKULOCITIMA BEOGRADSKOG LABORATORIJSKOG (b/b) PACOVA

 

Zvezdana Popović, Aleksandra Đurković, Jelena Zarić i Marina Lušić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444a,

P.O.Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Beogradski laboratorijski b/b pacov je autozomalni mutant koji pati od teške hemolitičke anemije. Jedna od karakteristika membrane b/b eritrocita je pojava dodatnog proteina od 68kD za koji je pokazano da je identičan serumskom pacovskom albuminu. U membranama eritrocita kontrolnih pacova nije detektovan albumin. U daljem radu prisustvo albumina je pokazano u citoplazmi, kako b/b tako i kontrolnih eritrocita (+/+, iskrvavljen +/+ i +/+ tretiran fenilhidrazinom). Količina albumina u eritrocitima b/b pacova povećana je 5-7 puta u odnosu na +/+ pacova.

Sinteza albumina je potvrđena imunoprecipitacijom in vitro radioaktivno obeleženih novosintetisanih proteina u retikulocitima, koristeći specifična poliklonska anti-humana albuminska antitela. Albumin predstavlja 35-40% ukupnih proteina koji se sintetišu u retikulocitima b/b pacova. dok u retikulocitima pacova tretiranog fenilhidrazinnom on predstavlja 22-26% i taj procenat pada na 6-8% ukupnih novosintetisanih proteina u retikulocitima dobijenim iskrvavljenjem +/+ pacova. Sinteza albumina u retikulocitima pacova potvrđena je identifikacijom iRNK za albumin RT-PCR metodom.

Ovi rezultati nedvosmisleno pokazuju da se albumin sintetiše ne samo u jetri, nego i u retikulocitima pacova. Sinteza albumina u retikulocitima je inducibilna i povećava se u slučaju oštećenja retikulocita (fenilhidrazin ili b/b hemolitička anemija). Povećana količina albumina u oštećenim retikulocitima ukazuje na specifičnu funkciju albumina u stresnim stanjima u ćeliji.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SSCP TEHNIKA U DETEKCIJI NAJČEŠĆIH GENOTIPOVA HCV U NAŠOJ ZEMLJI

 

Stamenković Gorana, Laketa Danijela, Gudurić Jasenka, Veljković Emilija, Krtolica-Zikić

Koviljka i Dimitrijević Bogomir

 

Institut za nuklearne nauke "Vinča", Laboratorija za radiobiologiju i molekularnu genetiku,
Beograd, Jugoslavija

 

Hepatitis C virus (HCV) je danas glavni uzročnik hroničnog hepatitisa. Genomski materijal HCV je RNK, molekul izuzetne varijabilnosti što sprečava stvaranje trajnog imuniteta i s tim u vezi konstrukciju uspešne vakcine. Na osnovu nukleotidne sekvence genoma ovog virusa definisano je 6 najčešćih genotipova sa 15 različitih podtipova. Razlike u genotipu HCV reflektuju se na razlike u kliničkoj slici oboljenja i odgovoru na terapiju. Takođe, epidemiološke studije pokazuju da je različita distribucija HCV genotipova u različitim regijama sveta. Ispitivanja distribucije genotipova HCV u našoj zemlji pokazala su da najveću učestalost imaju genotip Ib, 3a i la koji se pojavljuju u više od 90% ispitanih izolata. Genotipizacija je urađena RT-PCR-tehnikom pomoću tip-specifičnih prajmera koji su komplementarni određenoj nukleotidnoj sekvenci u core-segmentu genoma ovog virusa. Međutim, genotipizacija na osnovu core-segmenta u nekim slučajevima daje nejasne rezultate ill rezultat potpuno izostaje. Ispitivanje nukleotidne sekvence 5'-netranslirajućeg (NT) segmenta HCV genoma takođe daje informaciju o genotipu HCV-a. SSCP (single strand conformation polymorphism) je jedna od metoda koje se koriste za utvrđivanje genotip specifičnih nukleotidnih razlika u ovom segmentu genoma HCV-a. Pod nešto izmenjenim uslovima, od do sada korišćenih za SSCP metodu genotipizacije HCV, dobili smo jasne marker trake jednolančane DNK karakteristične za tri najčešća genotipa u našoj zemlji.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BSA SA GENIMA KANDIDATIMA KOJI SU INDUKOVANI SUŠOM

 

Vesna Lazić-Jančić, D. Kovačević i S.A. Quarrie

1Institut za Kukuruz "Zemun Polje", Jugoslavija i

2John Innes Centre, Norwich, UK

 

Poznato je da kod biljaka izloženih suši dolazi do aktivacije velikog broja gena, od kojih samo neki imaju značajnu ulogu u adaptaciji. Uobičajeni pristup za njihovu identifikaciju je transformacija i praćenje nivoa ekspresije ubačenog gena . Međutim, interpretacija ovako dobijenih rezultata nije uvek laka. Alternativni pristup je preko analize DNK grupnih uzoraka (Bulk Segregant Analysis - BSA) sa cDNK kao hibridizacionom probom. Razlike u frekvenciji alela testirane cDNK kod dva grupna uzorka biljaka (koji su grupisani na osnovu razlike u osobini od interesa) mogu ukazati na njen značaj u ekspresiji te osobine.

U istraživanjima smo koristili RFLP-inRNK 'fingerprinting' metodu za analizu ekspresije gena kod dve inbred linije kukuruza koje se razlikuju u otpornosti na sušu. Korišćenjem širokog opsega kombinacija prajmera ustanovili smo da se više od 100 genotipski specifičnih fragmenata razlikovalo kod ova dva genotipa. Od fragmenata specifičnih za stres suše 14 je dosada reamplifikovano, klonirano i potvrđeno 'dot-blot' hidridizacijom sa mRNK.

Uloga ovako dobijenih cDNK je dalje testirana na razlike u frekvenciji alela kod dva para populacija čiji se početni i završni ciklus selekcije značajno razlikuju u prinosu u uslovima suše. Prvi par populacija (Tuxpeno Sequia, CO i C8) je dobijen iz CIMMYT-a, Meksiko, dok je drugi (DTP, C2 i C6) samo poreklom iz CIMMYT-a, i dalje razvijen u Institutu za Kukuruz u Zambiji.

Jedna od AFLP-cDNK proba (M47/3C) je pokazala razliku u frekvenciji alela između inicijalnog i završnog ciklusa selekcije. Identifikovana joj je pozicija na dugačkom kraku hromozoma 8. U toku je ispitivanje mapirajuće populacije kukuruza za utvrđivanje podudarnosti QTL-ova koji regulišu osobine uključene u odgovor na sušu i M47/3C gena.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SOX GENI: RAZVIĆE NERVNOG SISTEMA I DETERMINACIJA POLA

 

Milena Stevanović, Nikola Arsić, Tamara Rajić, Slavica Stanojčić, Tomislav Terzin, Vesna
Verbić, Maja Vujić, Nebojša Mirković i Danica Grujić

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd

 

Kod sisara SRY je ključni gen koji određuje razviće muškog pola. Ovaj gen nosi informaciju za sintezu proteina koji sadrži motiv nazvan HMG-boks i ovaj motiv je prisutan kod nekoliko transkripcionih faktora. Kloniranje gena za determinaciju pola je dovelo do otkrića nove familije srodnih gena, pri čemu je srodnost ograničena na HMG-boks. Zbog toga su ovi geni nazvani SOX (SRY related HMG-box). Smatra se da humani genom sadrži tridesetak SOX gena i na osnovu sličnosti u HMG-boksu ovi geni su podeljeni u nekoliko subfamilija.

Mada je samo nekoliko SOX gena detaljno okarakterisano, svi do sada dobijeni rezultati ukazuju da SOX geni imaju vazne uloge u regulaciji procesa razvića i kod ljudi je pokazano da su mutacije u ovim genima povezane sa pojavom različitih oboljenja.

SRY je jedini član familije SOX gena koji je direktno vezan za proces determinacije pola. Proučavanje ekspresionog profila je pokazalo da se SOX geni eksprimiraju u toku embrionalnog razvića, kako u nervnim tkivima, lako i u nediferenciranim gonadama. Zbog toga se pretpostavlja da ovi geni imaju dvostruku ulogu u kontroli razvića centralnog nervnog sistema i determinaciji pola.

Kloniranje i karakterizacija SOX gena omogućiće bolje razumevanje uloge ovih gena u kontroli razvića i omogućiće otkrivanje nasledne osnove nekih oblika mentalnih retardacija i reverzije pola kod čoveka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DETEKCIJA DNK MARKERA SPECIFIČNIH ZA B-HROMOZOME U POPULACIJAMA ŽUTOGRLOG MIŠA Apodemus flavicollis (RODENTIA, MAMMALIA)

 

Nikola Tanić1, Nasta Dedović2, Mladen Vujošević1 i Bogomir Dimitrijević2

 

1Institut za biološka istraživanja "Siniša Stanković", Beograd

2Institut za nuklearne nauke "Vinča". Beograd

 

Molekularna struktura B hromozoma Apodemus flavicollis analizirana je poređenjem DNK životinja sa i bez B hromozoma metodom AP-PCR. Analizirani su miševi sa OB, IB, 2B i 3B hromozoma. Testirana je serija arbitrarnih prajmera i njihova sposobnost da daju informativne DNK profile. Kriterijumi za odabir prajmera su bili mogućnost generisanja individualno specifičnih DNK profila, markera specifičnih za vrstu, markera zajedničkih za A i B hromozome i, najvažnije, markera specifičnih za B hromozome. Pored prajmera, nađeno je da su uslovi profilisanja kritični za zadovoljenje kriterijuma. U radu su opisani prajmeri i uslovi analize koji demonstriraju strukturne karakteristike specifične za B hromozome. Ove karakteristike uključuju kvalitativne parametre, detektovane kao nove trake specifične za B hromozome, i kvantitativne promene, detektovane kao elektroforetske trake značajno povećanog intenziteta. DNK profilisanje AP-PCR-om ilustruje pouzdan metod za analizu B hromozoma u kontekstu kompletnog seta A hromozoma koji obezbeđuje, relativno laku. detekciju molekularnih markera specifičnih za B hromozome. U kontekstu prezentovanih rezultata diskutovano je poreklo B hromozoma žutogrlog miša Apodemus flavicollis.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KONTROLA EKSPRESIJE GENA ZA REZISTENCIJU U AKTINOMICETAMA PROIZVOĐAČIMA ANTIBIOTIKA

 

Branka Vasiljević, Milorad Kojić, Nataša Milojević, Sandra Vajić, Marijana Miljković,

Tatjana Ilić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd

 

Aktinomicete su u fokusu mnogih istraživanja pošto proizvode brojne medicinski značajne antibiotike. Geni odgovorni za rezistenciju na antibiotike su najčešće povezani sa genima za biosintezu i zbog toga je važno da se odredi način njihove ekspresije i regulacije. Četiri različita modela regulacije gena za rezistenciju su opisana do sada. Prvi model se sastoji od kompleksne regulatorne kaskade biosintetskih gena kod S. griseus, proizvođača streptomicina. Kaskada uključuje signal pozitivnog A-faktora koji se prenosi na regulatorni gen strR. Gen za rezistenciju, aphD, se eksprimira uglavnom kao produženi transkript sa strR promotora koji je regulisan A-faktorom. Drugi regulatorni mehanizam je zasnovan na translacionoj atenuaciji gena za rezistenciju na makrolide, linkozamide i streptogramin (MLS) ili na transkripcionoj atenuaciji tlrA gena kod proizvođača tilozina. Treći mehanizam regulacije gena za rezistenciju na antibiotike je opisan kod proizvođača novobiocina. U ovom slučaju, gen za rezistenciju se eksprimira sa promotora koji se uključuje u zavisnosti od stepena spiralizovanosti DNK. Četvrti model autoregulacije je opisan u našoj laboratoriji i zasnovan je na translacionoj autoregulaciji. Geni za rezistenciju na aminoglikozide klonirani su iz M. zionensis (sgm gen) i iz S. tenebrarius (kgmB gen) i pokazano je da se mehanizam rezistencije zasniva na metilaciji 30S ribozomalne subjedinice. Sgm i KgmB metilaze prepoznaju specifične sekvence na 16S rRNK, a takođe i regulatorne sekvence na sopstvenim iRNK. Na taj način, ukoliko su svi ribozomi metilovani, metilaze se vezuju za sopstvenu iRNK i na taj način sprečavaju svoju sintezu.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

IZOLOVANJE GENOMSKOG KLONA KOJI SADRŽI GEN ZA PROTEIN METALOTIONEINSKOG TIPA HELJDE

 

Jelena Brkljačić1, Jelena Avramović1, Paja Šijačić1, Svetlana Radović2, Vesna Maksimović1

 

1Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjersrvo, Vojvode Stepe 444a, Beograd,

2Biološki fakultet Studentski Trg 3, Beograd

 

Metalotioneini su proteini male molekulske mase, bogati cisteinom, sa sposobnošću da vezuju jone metala. Pronađeni su kod životinja, gljiva i bakterija, gde učestvuju u različitim fiziološkim procesima. Geni za metalotioneine životinja mogu biti indukovani velikim brojem stimulusa, kao što su joni metala. hormoni i sekundarni glasnici, kao i različite vrste stresova. Geni za metalotioneine pronađeni su i kod biljaka, iako je mali broj okarakterisan na proteinskom nivou. Podaci o elementima koji učestvuju u regulaciji njihove ekspresije takođe su oskudni.

Iz biblioteke cDNK semena heljde u srednjoj fazi razvića izolovan je cDNK klon pBM290, dužine 600bp, koji je identifikovan kao kompletan kodirajući deo gena za metalotioneinski tip proteina. Na osnovu rezultata Southern analize genomske DNK izolovane iz semena heljde, digerirane restrikcionim enzimom EcoRI, sa pBF290 kao probom, odabrana je frakcija od 5 Kb (H2) kao matrica za asimetrični PCR sa prajmerom PREX290 (prajmer PREX290 konstruisan je na osnovu sekvence klona pBF 290). Dobijenoj jednolančanoj DNK na 3' krajeve dodati su repici oligo-dG, a zatim je urađena reakcija PCR sa prajmerima PREX290 i NotC (NotC prajmer sadrži restrikciono mesto za NotI enzim i oligo-dC). Dobijeni produkti dužine oko 700bp uklonirani su u Bluescript vektor. Nakon transformacije E. coli soja XL]Blue, dobijeni klonovi su analizirani na osnovu elektroforetske pokretljivosti izolovanih plazmida na agaroznom gelu, PCR reakcijom sa prajmerima PREX290 i NotC, kao i hibridizacijom sa probom pBF290. Na osnovu rezultata ovih analiza izabrana su tri genomska klona koji sadrže deo gena za metalotioneinski tip proteina heljde, čiji će konačni identitet biti potvrđen sekvenciranjem.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UPOREDNA ANALIZA SOJEVA Micromonospora KOJI PROIZVODE AMINOGLIKOZIDNE ANTIBIOTIKE

 

Sandra Vajić, Milorad Kojić, Branka Vasiljević

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd

 

Sojevi Micromonospora, proizvođači aminoglikozidnih antibiotika, pokazuju visok nivo rezistencije na 4,6-disupstituisane dezoksistreptaminske antibiotike koji su po strukturi slični njihovim sopstvenim produktima. Geni odgovorni za rezistenciju sojeva Micromonospora, proizvođača antibiotika su ranije klonirani (grm gen iz M. purpurea, proizvođača gentamicina i sgm gen iz M. ziomnsis, proizvođača G-52 antibiotika). Oba gena kodiraju specifične 16S rRNK metilaze koje modifikuju target aminoglikozidnih antibiotika i tako ga štite. Eksperimenti hibridizacije po Southern-u su pokazali da su visoko homologi geni za rezistenciju prisutni i kod ostalih sojeva Micromonospora koji proizvode aminoglikozidne antibiotike. Genetska analiza proizvođača antibiotika je pokazala da su u većini slučajeva geni za rezistenciju na antibiotike klasterovani sa njima odgovarajućim biosintetskim genima i, u nekim slučajevima, sa regulatornim genima. Ovo može značiti da su ekspresija gena za rezistenciju i biosintetskih gena korelisane, čime je omogućeno da rezistencija uvek funkcioniše kada je organizam izložen dejstvu sopstvenog toksičnog proizvoda. Proučavana je regulacija kloniranih sgm i grm gena za rezistenciju. lako su kodirajući regioni ovih gena 80% identični, njihova regulacija je potpuno drugačija. Zbog toga je bilo interesantno analizirati susedne sekvence. moguće biosintetske gene, zbog njihove homologije. Hibridizacijom sa DNK probom dobijenom iz pMK2 plazmida koji nosi sgm gen na fragmentu dužine 7,2 kb, analizirana je hromozomalna DNK različitih proizvođača antibiotika. Analiza sekvence je pokazala da uzvodno od sgm gena postoji otvoreni okvir čitanja koji pokazuje značajnu homologiju sa genima za aminotransferaze, enzime koji učestvuju u biosintetskim putevima različitih antibiotika.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRIMENA GENETSKIH MARKERA U PREVENCIJI MASTITISA KRAVA

 

Marijana Vučinić1, Z. Gajić1 i P. Stojić2

 

1Poljoprivredni fakultet, Odsek za stočarstvo, Nemanjina 6, Zemun

2PKB "INI Agroekonomik", Zavod za stočarstvo, Padinska Skela, Beograd

 

Kako naglašavaju mnogi autori, mastitis mlečnih krava predstavlja najskuplju bolest u proizvodnji mleka. To je zapaljenje mlečne žlezde, uglavnom, prouzrokovano infekcijom mikroorganizmima jedne ili više njenih četvrti. U zaštiti mlečne žlezde od infekcije učestvuju činioci urođenog ili nespecifičnog i stečenog ili specifičnog imuniteta. Efektori nespecifičnog imuniteta su prirodne anatomske i fiziološke odbrambene protivzapaljenske barijere, mnoge materije koje poseduju germicidnu aktivnost, kao što su keratin, laktoferin, lizocim, komponente komplementa, I laktopero-ksidaza/tiocijanat/vodonikperoksid sistem, kao i fagocitne ćelije (makrofagi, neutrofilni granulociti i leukociti). Efektori stečenog imuniteta su T- i B-limfociti I specifična antitela. Posle infekcije vimena mikroorganizmima, veliki broj fagocitnih ćelija dospeva u mlečnu žlezdu. Broj ovih ćelija u mleku označava se kao broj ili vrednost somatskih ćelija (Somatic Cell Count=SCC ili Somatic Cell Score=SCS). U praksi, broj somatskih ćelija u mleku koristi se kao pokazatelj poremećaja h sekreciji mlečne žlezde ili njenog zapaljenja. Sposobnost fagocita da ingestuju i inaktivišu mikroorganizme je genetički determinisana osobina kontrolisana genima glavnog kompleksa tkivne podudamosti (MHC geni). Takođe, ovi geni koduju sintezu histoglobulina i molekula na površini ćelijske membrane leukocita, koji se kod goveda zovu bovini leukocitni antigeni (BoLA). Geni koji koduju sintezu ovih molekula i koji kontrolišu funkciju fagocitnih ćelija imaju uticaj i na imunološki status organizma, kao i na otpornost organizma prema različitim bolestima. Zato BoLA geni i broj somatskih ćelija u mleku mogu da posluže kao genetički markeri pri selekciji jedinki mlečnih rasa goveda otpornih na mastitise.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

FUNKCIONALNA ANALIZA PROMOTORA βbminy - GLOBINSKOG GENA PACOVA

 

Nataša Grujičić, Sonja Pavlović, Sanja Pavlović, Zvezdana Popović

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444A
P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

β-globinski lokus pacova se razlikuje od β-globinskih lokusa ostalih vrsta po tome što ima veliki broj adultnih gena (3-5, zavisno od haplotipa), zbog čega pretpostavljamo da regulacija transkripcije gena unutar ovog lokusa pokazuje određene speciflčnosti. Predmet našeg istraživanja je promoter jednog od adultnih β-globinskih gena pacova minor tipa - βbminy promoter.

Regulacija transkripcije sa βbminy - globinskog promotora pacova je ispitivana CAT funkcionalnim esejom. Ispred CAT (hloramfenikol acetiltransferaza) reporter gena kloniran je 900 bp dug promotorski region βbminy - globinskog gena. Aktivnost promotora je analizirana u pacovskoj eritroleukemicnoj ćelijskoj liniji (REL), permanentnoj ćelijskoj liniji zaustavljenoj u stadijumu proeritroblasta. Pod dejstvom DMSO-a, REL ćelije bivaju indukovane na diferencijaciju koja u potpunosti odgovara eritroidnoj diferencijaciji in vivo.

Pošto smo se opredelili da promotorsku aktivnost ispitujemo u stabilnim esejima u prethodno dobijeni reporterski konstrukt smo uklonirali HS3 mesto (hipersenzitivno mesto 3) iz humanog p-LCR-a čime smo obezbedili da ekspresija CAT reporter gena bude nezavisna od mesta ugradnje i zavisna od broja kopija gena integrisanih u genom. Posle stabilne transfekcije konstrukta u REL ćelije, aktivnost βbminy - globinskog promotora je ispitivana u nediferenciranim i diferenciram'm REL ćelijama merenjem aktivnosti CAT produkta. Pokazali smo da tokom eritroidne diferencijacije REL ćelija dolazi do indukcije transkripcije sa βbminy - globinskog promotora pacova.

Da bi utvrdili koji su regioni ovog promotora funkcionalno značajni za njegovu tkivno-specifičnu transkripcionu aktivnost i inducibilnost deletirali smo pojedine promotorske regione i započeli analizu tako dobijenih delecionih mutanata u CAT funkcionalnom eseju.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SINTEZA I SEKRECIJA SGM METILAZE U Saccharomyces cerevisiae

 

Tatjana Ilić, Milorad Kojić, Goran Ljubijankić, Branka Vasiljević

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd

 

Pekarski kvasac Saccharomyces cerevisie je u mnogim slučajevima uspešno iskorišćen za ekspresiju heterolognih gena. Cilj ovog rada je bio kloniranje sgm gena u kvaščev ekspresioni vektor pGoBO pod kvaščev promotor i sa kvaščevom sekvencom za sekreciju. Ovakav pristup omogućava purifikaciju Sgm metilaze iz medijuma.

Iz proizvođača aminoglikozidnih antibiotika aktinomicete Micromonospora zionensis kloniran je sgm gen koji je odgovoran za rezistentni fenotip. Pokazano je da je ekspresija ovog gena u različitim sojevima Streptomyces, E. coli i u Micromonospora melanosporea, odgovorna za rezistenciju na gentamicin. Bilo je interesantno testirati da li sgm obezbeđuje rezistenciju na gentamicin i u eukariotskom organizmu kakav je Saccharomyces cerevisie. Sgm gen kodira specifičnu metilazu koja modifikuje 16S rRNK. Kompjuterskom analizom 16S rRNK bakterija i 15S i 18S rRNK kvasca je pokazano da postoji visoka homologija regiona za koje se vezuje gentamicin. Zbog toga je takođe testirana ekspresija sgm gena u ćelijama kvasca. Takva ekspresija sgm gena u S. cerevisie može biti uspešno iskorišćena kao dominantni marker kvaščevog vektora čime se povećava i opseg sojeva domaćina koji se mogu transformisati takvim vektorom.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

REGULACIJA EKSPRESIJE cls GENA BAKTERIJE Escherichia coli K12

 

Radmila Janjušević, Mirjana Lilić, Milija Jovanović, Goran Jovanović i Dragutin Savić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P. Fah 794, 11001 Beograd

 

cls gen bakterije Escherichia coli kodira kardiolipin sintazu, enzim koji katalizuje reverzibilan transfer fosfatidil grupe sa jednog molekula fosfatidilglicerola na drugi, pri čemu nastaje kardiolipin i oslobada se glicerol. Kardiolipin je jedan od tri glavna glicerofosfolipida u sastavu bioloških membrana, ali je različit od ostalih po tetraacil strukturi, a verovatno i funkciji. Količina kardiolipina u membrani se povećava u stacionanioj fazi rasta relativno u odnosu na eksponencijalnu fazu. Isto tako, specifična aktivnost enzima kardiolipin sintaze je oko 10 puta veća u stacionanioj fazi. U cilju izučavanja ekspresije els gena konstruisane su operonska (cls-lacZ+) i proteinska (els- 'lacZ) fuzija. Na osnovu identičnog oblika krivih koje pokazuju β-galaktozidaznu aktivnost operonske i genske fuzije u vremenu može se pretpostaviti da je ekspresija els gena regulisana na nivou transkripcije. Rezultati ovih merenja potvrđuju da se ekspresija ovog gena povećava kada ćelije ulaze u stacionarnu fazu rasta. kao i da je u regulaciju uključeno više faktora. Ispitana je uloga nekoliko globalnih regulatora E. coli merenjem β -galaktozidazne aktivnosti operonske fuzije u različitim regulatornim mutantima, kao i u "gel shift" eksperimentima. Rezultati ovih eksperimenata pokazuju da neki od ovih globalnih regulatora učestvuju i u regulaciji els gena.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

CysB PROTEIN NEGATIVNO REGULIŠE EKSPRESIJU hslJ GENA; EFIKASNOST VEZIVANJA CysB za hslJ LOKUS IZMENJENA JE U PRISUSTVU N-ACETIL SERIN A

 

Milija Jovanović, Mirjana Lilić, Radmila Janjušević, Goran Jovanović i Dragutin Savić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P.Fall 794, 11001 Beograd

 

CysB protein pripada LysR familiji regulatornih proteina. CysB je transkripcioni aktivator gena uključenih u biosintezu cisteina, kao i drugih gena koji nisu članovi cisteinskog regulona, tauABCD, cbl, adi, lysU, dok je ekspresija samog CysB proteina negativno autoregulisana na transkripcionom nivou. N-acetil serin (NAS) deluje kao inducer koji olakšava vezivanje CysB proteina za DNK regulatorne regione prilikom aktivacije transkripcije, dok inhibira vezivanje CysB proteina za sopstveni, cysB promotor. U našoj laboratoriji otkriveno je da je još jedan gen, hslJ, negativno regulisan CysB proteinom.U cilju detaljnije analize regulatorne uloge u kontroli ekspresije hslJ gena, CysB protein sa vezanim His nosačem na C-terminusu je purifikovan do čistoće od >95%. Funkcionalna aktivnost ovakvog fuzionog proleina potvr|ena je in vivo. Eksperimenti gel retardacije sa prečišćenim CysB proteinom i DNK fragmentom koji sadrži regulatomi region i 5' deo hsU gena su pokazali da se in vitro CysB protein specifično vezuje za ovaj fragment i formira dva kompleksa na DNK. Upoređivanjem profila kompleksa dobijenih interakcijom ovog DNK fragmenti i prečišćenog CysB proteina ili ukupnog ćelijskog ekstrakta proteina, utvrđeno je da se CysB protein u prezentovanom hslJ lokusu vezuje sam, bez učestvovanja drugih proteina. Analiza formiranja kompleksa u prisustvu rastućih koncentracija NAS pokazala je da njegovo prisustvo smanjuje efikasnost vezivanja CysB proteina za ovaj DNK fragment. Na osnovu ovih rezultata može se pretpostaviti da CysB igra ulogu klasičnog represora u regulaciji hslJ ekspresije, dok NAS deluje kao anti-inducer i moduliše vezivanje CysB proteina.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KONSTRUKCIJA VEKTORA pA13 ZA KLONIRANJE GENA U BAKTERIJAMA MLEČNE KISELINE I Escherichia coli

 

Milan Kojić, Slavica Arsenijević, Olivera Gajić, Vanesa Munćan i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P.Fah 794, 11001 Beograd

 

Vektor pA13 je konstruisan insercijom Em gena (veličine 1kb) iz pIL253 plazmida u najmanji kriptični plazmid pAl (2820bp) koji je izolovan iz Lactobacillus plantarum A112. Sadrži RCR origin replikacije koji omogućuje replikaciju ovog plazmida u bakterijama mlečne kiseline (BMK) kao i u E. coli. Poseduje polilinker iz M13 mpl8 faga kao i lacZ(α) reporter gen, pa je olakšano skrinovanje inserata u E .coli putem plavo/bele selekcije. Dalje genetičke manipulacije omogućene su selekcijom Em1 transformanata u BMK i E. coli. U poređenju sa dosada korišćenim vektorima slične namene, vektor pA13 poseduje veću efikasnost transformacije u BMK a pokazano je da može replicirati u većem broju domaćina te će stoga imati širu primenu. Vektor pA13 pokazuje dobru strukturnu stabilnost, dok je segregaciona stabilnost relativno niska. Vektor pA13 je korišćen za kloniranje gena za bakteriocin iz Lactococcus lactis BGMN1-5, pravljenjem biblioteke bakteriocinskih plazmida u E. coli. Rekombinantni klonovi sa bakteriocinskim genom su izolovani transformacijom bakteriocin-senzitivnog soja L. lactis IL1403 i selektovani na produkciju bakteriocina kao i na imunost na bakteriocin. pA13 vektor kao i rekombinantni klonovi su stabilni kako u BMK tako i u E.coli. Vektor je korišćen i za kloniranje sgm gena iz Micromonospore zionensis. Pokazano je da ovakvi konstrukti sa heterolognom DNK takođe pokazuju veliku stabilnost u BMK i u E. coli. Ekspresije sgm gena je pokazana u E. coli ali ne i u BMK.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

IN VITRO UMNOŽAVANJE ERITROIDNIH PROGENITORA PACOVA ZA GENSKU TERAPIJU

 

Marija Mijatović1, Jelena Stanković2, Marijana Petakov2, Gordana Jovčić2, Jelena Zarić1, Zvezdana Popović1

 

1Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo

2Institut za medicinska istraživanja

 

Osnovni model sistem za in vitro izučavanje hematopoeze je gajenje hematopoetskih ćelija na polučvrstim podlogama, agaru ili inetilcelulozi. Na ovim podlogama hematopoetski progenitori proliferacijom i diferencijacijom daju diskretne. imobilisane kolonije morfološki prepoznatljivih ćelija određene loze. U ovom sistemu, međutim, nemoguće je umnožiti hematopoetske progenitore što je neophodno za detaljnije izučavanje kinetike proliferacije i diferencijacije hematopoetskih ćelija.

U slučaju ćelija eritroidne loze pacova, progenitorne ćelije je moguće umnožiti korišćenjem metode "two-phase liquid culture". Metod ima dve faze. U prvoj fazi mononulearne ćelije, poreklom iz kostne srži ili periferne krvi pacova. sade se u koncentraciji 5x106 ćel/ml u α-medijumu sa 10% PCS, 10% PKW-SCM (kondicionirani medijum ćelija slezine sa 5% pokeweed mitogena) i 1 μg/ml ciklosporina A i inkubiraju tri dana na 37°C u atmosferi sa 5% CO2. Nakon ovog vremena, u drugoj fazi, ćelije koje se nisu zalepile se pokupe, operu i prebace u α-medijum sa 30% PCS, 1% BSA, 1x10-5 M β-merkaptoetanola i lU/ml Epo. Ćelije se gaje na 37°C u atmosferi sa 6% O2 i 7% CO2. Tokom prve faze dolazi do umnožavanja eritroidnih progenitora, koji u drugoj fazi. usled prisustva eritropoetina i hipoksičnih uslova u kojima se gaje, daju morfološki prepoznate ćelije eritroidne loze. Ovim metodom je moguće, tokom druge faze, dobiti ~106 nukleiranih morfološki prepoznatljivih ćelija eritroidne loze pacova.

Korišćenjem ove metode dobija se veliki broj ćelija sinhronizovanih na određenom stadijumu eritroidne diferencijacije, koje su pogodan model sistem za proučavanje efikasnosti insercije i eventualne ekspresije terapeutskog gena u protokolima za gensku terapiju hematopoetskih oboljenja.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SISTEM SA DVA PLAZMIDA ZA IZOLACIJU REGULATORNIH I GENTAMICIN SENZITIVNIH MUTANATA SGM GENA

 

Marijana Miljković, Nataša Milojević, Milorad Kojić, Branka Vasiljević

Institut za molekularnu genetiku i geneličko inženjersrvo. Beograd

 

Gen sgm (sisomicin-gentamicin metilaza) je kloniran iz soja Micromonospora zionensis koji proizvodi aminoglikozidni antibiotik. Ovaj gen kodira specifičnu 16S rRNK metilazu cijom se aktivnošću ostvaruje zaštita ribozoma od inhibitoniog efekta aminoglikozidnih antibiotika. Pokazano je da je sgm gen autoregulisan na translacionom nivou. Naime, kada su svi ribozomi metilovani (zaštićeni), Sgm metilaza se vezuje za specifičnu regulatornu sekvencu ispred mesta vezivanja ribozoma na sopstvenoj iRNK i na taj način sprečava dalju translaciju. Za analizu regulacije sgm gena korišćene su sgm-lacZ fuzije. U cilju određivanja regiona odgovornih za autoregulaciju i/ili metilaciju ribozomalne RNK, razvijen je sistem sa dva plazmida. Prvo je sgm-lacZ fuzija subklonirana u vektor pMS42l koji ima mali broj kopija po ćeliji. Nakon toga, ćelije koje nose ovakav konstrukt su transformisane in vitro mutiranim plazmidom koji sadrži sgm gen. Ovako konstruisan sistem za selekciju mutanata omogućio je detekciju kako regulatornih tako i gentamicin senzitivnih mutanata sgm gena. Rezultati analize dobijenih mutanata biće prikazani.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SEKVENCE PROMOTORA NEOPHODNE ZA REGULISANU EKSPRESIJU βbminy -GLOBINSKOG GENA PACOVA U REL ĆELIJAMA

 

Tatjana Mitrović i Zvezdana Popović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd, Jugoslavija

 

β-globinski lokus pacova poseduje jedinstvenu organizaciju. On se sastoji od tri do pet adultnih gena zavisno od haplotipa. Mi smo pokazali da je jedan od tih gena - βbminy transkripciono aktivan u retikulocitima pacova. Pokusali smo da rasvetlimo regulaciju transkripcije ovog gena tokom eritroidne diferencijacije. Pri tom smo koristili D5A1 REL (eritroleukemične ćelije pacova) ćelije, kao homologni model sistem koji uspešno imitira in vitro sve procese koji se normalno desavaju pri eritropoezi. Da bi smo ocenili doprinos pojedinih sekvenci promotora regulaciji transkripcije βb miny -globinskog gena, napravili smo seriju promotor-CAT reporter gen konstrukata. Korektna ekspresija ovih plazmida je potvrđena primer - extension esejom i oni su upotrebljeni za stabilnu transformaciju REL ćelija. Na osnovu ovih eksperimenata, definisan je minimum elemenata neophodan za povećanu i indukovanu transkripciju tokom diferencijacije REL ćelija. Dokazali smo da je prisustvo - 96 bp regiona promotora, odnosno TATA bloka, PDRE motiva i CCAAT i CACCC elemenata, dovoljno za eritroidno-specifičnu ekspresiju βbminy-globinskog gena.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POLIMORFIZAM PCR ZASNOVANIH MARKERA I HETEROZIS KOD KUKURUZA

 

Snežana Mladenović Drinić i Kosana Konstantinov

Institut za kukuruz, 11080 Zemun Polje - Belgrade

 

Genetička raznovrsnost roditeljskih linija je povezana sa ispoljavanjem većeg heterotičnog efekta u ukrštanjma što je ukazalo na mogućnost predviđanja heterotičnog odgovora u hibridu na osnovu indirektnog merenja geneličke raznovrsnosti (polimorfizam molekularnih markera). Pet samooplodnih linija kukuruza i 10 hibridnih kombinacija su ispitani za prinos zrna u ogledu po slučajnom blok sistemu, dve lokacije, četiri ponavljanja. Heterotični efekat za prinos je izračunat u odnosu na prosečnog roditelja a procenjen heterozis za prinos zrna na osnovu modela Eberhart i Gardner-a (1966). Polimorfizam genoma roditeljskih linija je ispitan sa slučajno izabranim setom od 58 SSR markera i 15 AFLP prajmera. Dobijeno je ukupno 1306 reproduktivnih umnoženih produkta, od kojih su 595 polimorfni. Roger-ova genetička distanca izračunata za svih deset hibridnih kombinacija na osnovu 595 marker varijanti (501 AFLP, 94 SSR alela) se kretala od 0.618 u kombinaciji F2 x ZP2039 do 0.841 u kombinaciji ZP120 X W401, prosečno 0.682. Koeficijent korelacije genetičke distance izračunate na osno\u AFLP/ SSR markera sa heterozisom u odnosu na prosečnog roditelja za prinos je pozitivan i značajan 0.604/0.687 odnosno sa procenjenim heterozisom 0.578 / 0.636. Koeficijent korelacije između podataka dobijenih na osnovu analize AFLP i SSR markera je 0.752. Dobijeni rezultati ukazuju da je genetička divergentost između roditeljskih linija povezana sa heterozisom.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KVAŠČEV DVODOMI EKSPRESIONI VEKTOR SA DOMINANTNIM SELEKTIVNIM MARKEROM

 

Pavković, N., Todorović, V., Glišin, V., Ljubijankić, G.

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Vojvode Stepe 444a, Beograd

 

Pekarski kvasac Saccharomyces cerevisiae je jedan od standardnih ekspresionih sistema u genetičkom inženjerstvu i pokazuje mnoge dobre osobine prokariotskih ekspresionih sistema, a poseduje pri tome mehanizme posttranslacione obrade svojstvene ćelijama visih eukariota.

Dvodomi vektor pBLITZ dobija se fuzionisanjem selektivnih markera i elemenata za replikaciju iz S. cerevisiae i E. coli. pBLITZ sadrži delove za umnožavanje (ORI) i održavanje broja kopija po ćeliji (STB, FRT, FLP) iz prirodnog kvaščevog plazmida 2μm, mesto otpočinjanja replikacije colEl iz E. coli plazmida pBR322, kao i selektivne markere: gen za (3-laktamazu E. coli (rezistencija na ampicilin) i auksotrofni marker LEU2 iz genoma S. cerevisiae. Plazmid pBLITZ sadrži i BLITZ ekspresionu kasetu koja omogućava ekspresiju i sekreciju širokog spektra heterolognih proteina u kvascu.

Prepreka širem korišćenju ovog plazmida je nepostojanje dominantnog marker-gena koji bi omogućio proširivanje opsega domaćinskih sojeva i upotrebu bogatog selektivnog medijuma. Zato je kloniran gen Tn903 kanr koji obezbeđuje otpornost na aminoglikozidne antibiotike (kanamicin, odn. genelicin), a funkcioniše u E. coli i S. cerevisiae.

Novodobijeni kvaščev dvodomi ekspresioni vektor sa dominantnim selektivnim markerom iskorišćen je pri konstrukciji novih plazmida (pGoB-2KS, pGIFN) za ekspresiju i sekreciju heterolognih proteina kako iz prokariota (penicilin acilaza), tako i iz eukariota (humani interferon-β).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

LOKALIZACIJA KONTROLNIH ELEMENATA ODGOVORNIH ZA AKTIVACIJU SOX3 GENA RETINOIČNOM KISELINOM

 

Tamara Rajić, Nikola Arsić, Nebojsa Mirković. Milka Sokolović and Milena Stevanović

 

Institut za molekulamu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444/A

P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Pokazano je da retinoidi utiču na različite biološke procese uključujući diferencijaciju, embriogenezu i neoplaziju. Izgleda da retinoična kiselina (RA), prirodni derivat vitamina A, ima veliki značaj u razviću CNS. Povećanje ili smanjenje količine vitamina A tokom razvića embriona sisara, dovodi do abnormalnosti u razviću CNS.

SOX3 gen je član nove familije gena koji se eksprimiranju tokom razvića embriona, i njihova ekspresija je ograničena na nervna i srodna tkiva. Ekspresioni profil SOX3 gena, kao i mentalno retardirani pacijenti kod kojih je deletiran ovaj gen, ukazuju na potencijalnu ulogu SOX3 gena u procesima regulacije razvića CNS.

SOX3 gen se aktivira retinoičnom kiselinom, a sekvenca odgovorna za aktivaciju se nalazi u okviru fragmenta od 400 bp. PCR metodom umnoženo je pet preklapajućih subfragmenata dužine od 200-334 bp odgovornih za aktivaciju sa RA. Ovi fragmenti su uklonirani u vektor pBLCAT5 ispred CAT (Cliloramphenicol Acetyl Transferase) reporter gena. Posle tranzientne transfekcije u NT2/D1 ćelije, za svaki od pet konstrukata je izmerena CAT aktivnost u prisustvu i odsustvu RA.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOLEKULARNO-GENETIČKA ANALIZA TEMPERATURNE ZAVISNOSTI POSTTRANSLACIONE MATURACIJE E. coli PAC

 

Spasić M., Glišin V., Ljubijankić G.

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo

V. Stepe 444a, Beograd, Yugoslavia

 

Penicilin G acilaza (PAC) katalizuje razgradnju penicilina G do 6-aniinopenicilanske kiseline i fenilsirćetne kiseline što ovaj enzim čini izuzetno značajnim za industriju semisintetskih antibiotika. Regulacija ekspresije bakterijskih pac gena je složena i obuhvata različite regulatorne mehanizme kako na transkripcionom tako i na posttranslacionom nivou. Funkcionalni heterodimemi enzim nastaje proteolitičkom obradom prekursorskog molekula, što predstavlja limitirajući korak u industrijskoj sintezi enzima u bakterijama i kvascima.

Kod E. coli ova obrada je temperaturno regulisana i odvija se na temperaturama nizim od 30°C. Kod Providencia rettgeri PAC prekursora proteolitičko iskrajanje je nezavisno od temperature. Homologija na aminokiselinskom nivou između ova dva gena je visoka i iznosi 62%.

U cilju utvrđivanja regiona ovih gena odgovornih za njihovo različito reagovanje na temperaturu, konstruisali smo rekombinantni plazmid koji sadrži oba pac gena. Konstrukcijom ovog plazmida i njegovim uvođenjem u E. coli omogućeno je odvijanje intraplazmidne homologne rekombinacije između pac gena na plazmidu i time izolovanje velikog broja himernih gena.

Dalja analiza je obuhvatila klonove koji poseduju bitno izmenjene karakteristike posttranslacione obrade enzimskog prekursora: (1) himerni gen kod koga je proteolitičko iskrajanje temperaturno-nezavisno i (2) grupa rekombinanata sa smanjenom efikasnošću posttranslacione obrade.

Restrikcionim, PCR mapiranjem i sekvenciranjima određene su egzaktne nukleotidne pozicije mesta rekombinacije što je omogućilo određivanje regiona koji utiču na termičku zavisnost posttranslacione obrade kod E. coli prekursora. U daljem radu izvršeno je precizno ograničavanje ovih regiona tehnologijom genetičkog inženjerstva.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOLEKULARNA ANALIZA REGULATORNOG REGIONA prt GENA PRIRODNOG IZOLATA Luctobacillus paracasei subsp. paracasei BGHN14

 

Irena Spasojević, Nataša Miladinov i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a,

P.Fah 794, 11001 Beograd

 

Lactobacillus paracasei subsp. paracasei BGHN14 je izolovan iz sira pravljenog u domaćinstvu. Pokazano je da proteinaza ovog izolata slična laktokokalnom PI-tipu proteinaza. Restrikconom analizom prt gena soja BGHN14, kao i eksperimentima hibridizacije pokazana je sličnost i sa organizacijom gena laktokokalnih proteinaza. Protenazni geni laktobacila su za razliku od proteinaznih gena laktokoka, locirani na hromozomu. Analiza proteolitičke aktivnosti izolata BGHN14 je pokazala linearnu zavisnost aktivnosti proteinaze od koncentracije kazitona prisutnog u bazalnom minimalnom medijumu (BMM). Proteolitička aktivnost BGHN14 je opadala sa porastom koncentracije kazitona u medijumu. Regulatorni region prt gena izolata BGHN14 je kloniran u vektor pNZ273, pri čemu je dobijen konstrukt pHN174, i sekvenciran. Pokazano je da ovaj region sadrži oba prt promotora (PprtM i PprtP), ali da je u odnosu na prt regulatorni region laktokoka kraći za 35 bp. Smatra se da je sekvenca koja nedostaje u BGHN14 upravo odgovorna za regulaciju ekspresije prt gena kazitonom kod Lactococcus lactis SK110. Wg2 i BGIS29. Testiranjem p-glukuronidazne aktivnosti transformanta L. lactis NZ9000/pHN174 kod koga je gusA gen pod kontrolom Pprtm promotora pokazano je da se regulacija ekspresije prt gena kazilonom odvija na transkripcionom nivou.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRELIMINARNO KARAKTERISANJE TRI NOVA SOX GENA ČOVEKA

 

Slavica Stanojčić, Maja Vujić, Nikola Arsić, Tamara Rajić i Milena Stevanović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444/A

P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Genom sisara sadrži familiju gena srodnu SRY genu, ključnom genu za determinaciju pola kod sisara. Ovi geni su nazvani SOX geni (SRY-related HMG-box genes). Pretpostavlja se, po analogiji sa SRY genom, da bi ova familija gena mogla imati neku ulogu u regulaciji procesa razvića i deterniinaciji pola. Preliminari rezultati ukazuju da bi SOX geni, s obzirom na njihov ekspresioni profil, mogli imati i ulogu u razviću centralnog nervnog sistema. Novi SOX gen čoveka, nazvan SOX14, izolovan je iz genomske biblioteke čoveka. Ovaj gen je mapiran na hromozomu 3, u regionu q23. HMG domen SOX14 gena pokazuje 65,8% sličnosti na amino-kiselinskom nivou sa HMG domenom SRY gena, i 100% sličnosti sa HMG domenom Soxl4 gena miša. Ovaj gen je predominantno eksprimiran u kičmenoj moždini, mozgu i timusu fetusa. Druga dva SOX gena, nazvana SOX18 i SOX20, izolovana su iz cDNK biblioteke mozga fetusa čoveka.

Jedan od njih, nazvan SOX18, pokazuje 52,6% sličnosti na amino-kiselinskom nivou sa HMG domenom SRY gena, i 74% sličnosti sa kompletnom amino-kiselinskom sekvancom Sox18 gena miša. SOX18 gen je mapiran na hromozomu 20, u regionu q13.3, metodom mapiranja pomoću radijacionih hibrida. Drugi gen, nazvan SOX20, pokazuje 65,8% sličnosti na amino-kiselinskom nivou sa HMG domenom SRY gena. SOX20 gen je mapiran na hromozomu 17 u regionu p13, uz pomoć FISH metode i metode mapiranja radijacionim hibridima. Ovaj gen je eksprimiran u mnogim fetalnim i adultnim tkivima čoveka.

Dalje analize pružiće uvid o potencijalnoj ulozi ovih gena u kontroli procesa razvića kod čoveka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ODREĐIVANJE GENSKIH VARIJANTI OSOBINA OD EKONOMSKOG ZNAČAJA KOD GOVEDA

 

Slavica Stanojčić, Jelena Đurović, Nikola Arsić, Nebojsa Mirković, Vesna Verbić, Milena Stevanović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444a
P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Kazeini čine predominantne (80%) proteine u mleku krava. Jedan od njih, κ-kazein, je polimorfne prirode, a najzastupljenije varijante su A i B. Za varijantu B κ -kazeina, pokazalo se da ima najpovoljniji efekat na kvalitet i kvantitet proizvedenog mleka i sireva. Sir dobijen iz mleka sa B varijantom κ-kazeina sadrži veći procenat masti, veća je čvrstoća gruše a veći je i njegov prinos.

Leukocitna adheziona deficijencija (BLAD) je letalno, autozomalno recesivno oboljenje kod goveda. Bolest je uzrokovana tačkastom mutacijom u CD18 genu. Ovaj gen kodira P subjedinicu glukoproteina sa receptornom funkcijom na površini leukocita, koji je odgovoran za adhezionu interakciju leukocita sa infektivnim agensima. Tačkasta mutacija dovodi do amino-kiselinske zamene, što ovaj glukoprotein čini nefunkcionalnim. Obolela goveda pate od čestih infekcija, koje se vraćaju nakon konvencionalnog lečenja i obično umiru pre dostizanja polne zrelosti.

U cilju određivanja varijante gena za κ-kazein i detekcije BLAD-a, uveden je DNK test baziran na metodi lančanog umnožavanja (DNK ) PCR i PvFLP-a. Test je podrazumevao amplifikaciju specifičnog regiona CD 18 gena, odnosno egzona 4 κ-kazeina, koji sadrži polimorfhu sekvencu i kasniju obradu ovih fragmenata restrikcionim enzimima.

Analizom sekvence CD 18 gena i gena za K-kazein, dizajnirani su oligonukleotidi koji su korišćeni kao prajmeri. Fragmenti dobijeni multiplex PCR-om bili su očekivanih dužina što je potvrđeno njihovim razdvajanjem na 2% agaroznom gelu. Nakon precipitacije vršena je obrada PCR produkata sa restrikcionim enzimima PstI i Haelll. Produkti ove dvostruke digestije razdvojeni su na 4% gelu od agaroze.

Ovaj PCR-RFLP DNK test omogućio je razlikovanje varijante A i B gena za κ-kazein kao i razlikovanje normalnog i mutiranog CD 18 alela, odnosno normalne, obolele i heterozigotne životinje.

Na osnovu polimorfizma restrikcionih mesta i rasporeda traka moguće je brzo i lako utvrđivanje genotipa životinje za obe ispitivane osobine, što test čini veoma primenljivim u oblasti primene genetičkih markera za selekciju osobina od ekonomskog značaja.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ANALIZA KONJUGACIONIH SVOJSTAVA PLAZMIDA Lactococcus lactis subsp.

lactis biov. diacetylactis S50

 

Ivana Strahinić, Milan Kojić i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P.Fah 794, 11001 Beograd

 

Lactococcus lactis subsp. lactis biov. diacetylactis S50 je prirodni izolat iz maslačne maje. Poseduje pet plazmida veličine od 6,7 kb do oko 300 kb označenih kao pS50-290, pS50-80, pS50-10a, pS50-10b i pS50-7. Ovaj soj sintetiše bakteriocin uskog spektra delovanja označen kao bakteriocin S50 kao i proteinazu Pl-tipa, oba locirana na najvećem plazmidu pS50-290. Ostala četiri plazmida ne nose gene čiji je fenotipski efekat vidljiv. Soj S50 je konjugiran sa L. lactis MG1363 i IL1403, kao i sa različitim derivatima soja S50, dobijenih čišćenjem plazmida u konjugacionim ukrštanjima dobijaju se konjugati koji u sebi sadrže pored plazmida pS50-290 i male plazmide pS50-10a, pS50-10b i pS50-7 u različitim kombinacijama. U rekonjugacijama u kojima su kao donori korišćeni konjuganti koji poseduju plazmid pS50-290 i sva tri mala plazmida nije dobijen kotransfer malih plazmida. Ovaj rezultat ukazuje na mogućnost da je za kotransfer malih plazmida odgovoran plazmid pS50-80, što je i potvrđeno dodatnim konjugacionim eksperimentima. U eksperimentima hibridizacije potvrđeno je da plazmidi pS50-7. pS50-10a i pS50-10b poseduju homologe sekvence sa plazmidom pS50-80, a ne i sa plazmidom pS50-290. Homologi TaqI DNK fragmenti su sekvencirani i utvrđen je visok stepen međusobne homologije kao i homologije sa oriT regionom laktokokalnog plazmida pCI528.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KLONIRANJE Sox2 GENA SLEPOG KUČETA KORIŠĆENJEM PCR METODE

 

Tomislav Terzin, Milka Sokolović, Ana Basić i Milena Stevanović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Vojvode Stepe 444/A

P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Kloniranje gena za determinaciju muškog pola kod sisara (Sry) je dovelo do otkrića čitave familije sličnih gena. Homologija je ograničena na HMG-box pa su ovi geni nazvani Sox geni (Sry related HMG box).

Sox geni se eksprimiraju u toku embrionalnog razvića, kako u nervnim i srodnim tkivima, tako i u nediferenciranim gonadama. Smatra se da su Sox geni transkripcioni faktori koji učestvuju u kontroli razvića centralnog nervnog sistema i determinaciji pola. Korišćenjem PCR metode, do danas je identifikovan veliki broj Sox gena kod različitih životinja. Sem kod sisara, Sox geni su identifikovani kod ptica, gmizavaca, vodozemaca, riba, insekata i nematoda.

Pokazano je da Sox2 gen ima ulogu u kontroli razvića oka. Cilj ovog rada je kloniranje i karakterizacija Sox2 gena kod slepog kučeta (Spalax leucodon). Slepo kuče ima zakržljale oči tako da je sposobno da razlikuje samo svetlost i tamu. Zbog ulogc koju Sox2 gen ima u razviću oka, ovaj gen će biti kloniran i analiziran na prisustvo eventualnih mutacija kod slepog kučeta.

Izolovana je genomska DNK slepog kučeta. Prajmerima specifičnim za 5' i 3' region humanog SOX2 amplifikovan je Sox2 gen slepog kučeta. PCR produkti su klonirani i analizirani restrikcionim enzimima. Hibridizacijama sa box i SOX2 specifičnom probom potvrđeno je da je kloniran Sox2 gen slepog kučeta. Rezultati hibridizacije su ukazali na visoku konzervisanost Sox2 gena slepog kučeta i čoveka. Potvrđena visoka konzervisanost Sox gena omogućuje analizu Sox gena različitih životinjskih vrsta PCR metodom uz primenu prajmera za odgovarajuće humane SOX gene.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BIOHEMIJSKA I GENETIČKA KARAKTERIZACIJA EKSTRACELULARNIH PROTEINAZA STAFILOKOKA

 

Đorđe Fira i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu geneliku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P. Fah 794, 11001 Beograd

 

Kolekcija prirodnih formi bakterija roda Staphylococcus formirana je izolovanjem iz uzoraka prehrambenih proizvoda sa različitih geografskih lokacija. Kod svih izolata je testirana sposobnost sinteze ekstracelularnih proteinaza. Od 171 izolata stafilokoka detektovano je 55 proteolitički aktivnih izolata čije kulture izazivaju proteolitičku koagulaciju mleka. Specifičnost ekstracelularnih proteinaza stafilokoka u odnosu na frakcije kazeina je elektroforetski testirana. Proteinaze stafilokoka su tokom koagulacije mleka pored β-kazeina u visokom stepenu hidrolizovale i αsl- i κ-kazein. Proteinaze izolata F22, F86, M104, S2007 i S2105 su detaljnije biohemijski okarakterisane. Utvrđeno je da se radi o proteinazama relativno male molekulske mase (od 20 do 32 kDa) koje spadaju u prave ekstracelularne enzime, pošto se sa površine ćelije spontano odvajaju u medijum za rast. Temperaturni optimumi ovih proteinaza se kreću od 30°C do 37°C, a pH optimumi u opsegu od 6,5 do 8,7. Joni bakra inhibiraju dok joni kalcijuma stimulišu aktivnost proteinaza izolata F22, M104 i S2007. Pored kazeinskih frakcija, proteinaze stafilokoka hidrolizuju i druge proteinske supstrate. kao što su želatin i BSA. U eksperimentima sa proteinaznim inhibitorima utvrđeno je da proteinaze izolata F22 i Ml04 pripadaju serinskoj klasi, proteinaze S2007 i S2105 klasi metaloproteinaza, dok proteinazu izolata F86 na ovaj način nije bilo moguće klasifikovati. U hibridizacionim eksperimentima, totalna DNK izolovana iz ovih izolata nije hibridizovala sa laktokokalninij proteinaznim probama.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MEHANIZAM POSTTRANSLACIONE MATURACIJE HETERODIMERNIH PAC

 

Ševo M., Glišin V. i Ljubijankić G.

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Vojvode Stepe 444a, Beograd

 

Bakterijski enzim penicilin G acilaza (PAC) katalizuje hidrolizu acil grupe penicilina G. U bakterijskoj ćeliji PAC se sintetiše kao neaktivan citoplazmatični prekursor (pre-pro-PAC). Proces sazrevanja počinje uklanjanjem signalnog peptida na unutrašnjoj membrani, a praćen je isecanjem internog peptida i formiranjem biohemijski aktivne penicilin acilaze sastavljene od dve subjedinice nejednake veličine (α i β) u periplazmi. Na osnovu uspešne ekspresije pac gena ne samo u različitim Gram-negativnim bakterijama (Sizmann et al., 1990), već i u kvascu (Ljubijankić, 1995) isključena je mogućnost postojanja nespecifičnih i specifičnih endopeptidaza i ukazano je na mogućnost autokatalitičke obrade. Da bi potvrdili postojanje ovakvog mehanizma konstruisali smo mutantni E. coli pac gen (Δ20 pac) koji sadrži deleciju poslednjih 20 kodona sa 3' terminusa i kodira prekursorski molekul koji nema enzimsku aktivnost. Ovaj mutantni gen je in vivo koeksprimiran sa intaktnim (wt) pac genom iz Gram-negativne bakterije Providencia rettgeri u E. coli soju DH5a. Koekspresija ovih gena je praćena biološkim testom sa Serratia marscescens i NIPAB kolorimetrijskim esejem, pri čemu je uočena promena u ukupnoj PAC aktivnosti ćelija. Rezultati dobijeni analizom proteina periplazme upućuju na postojanje interniolekularnih interakcija prekursorskih molekula u procesu autokatalitičkog posttranslacionog sazrevanja.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

IZOLOVANJE GENOMSKOG KLONA KOJI SADRŽI GEN ZA SUBJEDINICU REZERVNOG PROTEINA SEMENA HELJDE

 

Paja Šijačić1, Jelena Brkljačić1, Svetlana Radović2, Vesna Maksimović1


1
Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Vojvode Stepe 444a, Beograd.
2Biološki fakultet. Studentski Trg 3, Beograd

 

Rezervni proteini semena heljde podeljeni su u tri grupe: 13S globulini-leguminskog tipa. 8S globulini-vicilinskog tipa i 2S-albuminskog tipa. Iz biblioteke cDNK semena heljde u srednjoj fazi razvića izolovan je cDNK klon pBF349, dužine 600bp, koji je identifikovan kao deo gena za bazni polipeptid subjedinice leguminskog tipa rezervnih proteina.

Na osnovu rezultata Southern analize genomske DNK izolovane iz semena heljde. digerirane restrikcionim enzimom EcoRI, sa pBF349 kao probom, odabrana je frakcija od 6-9Kb (HI) kao matrica za asimetrični PCR sa prajmerom M9 (prajmer M9 konstruisan je na osnovu kodirajućeg dela sekvence klona pBF 349). Dobijenoj jednolančanoj DNK na 3' krajeve dodati su repici oligo-dG, a zatim je urađena reakcija PCR sa prajmerima M9 i NotC (NotC prajmer sadrži restrikciono mesto za Notl enzim i oligo-dC). Dobijeni produkti dužine oko 600bp uklonirani su u Bluescript vektor. Nakon transformacije E. coli soja XL 1 Blue, dobijeni klonovi su analizirani na osnovu elektroforetske pokretljivosti izolovanih plazmida na agaroznom gelu, PCR reakcijom sa prajmerima M9 i NotC, kao i hibridizacijom sa probom pBF349. Na osnovu rezultata ovih analiza izabrana su četiri genomska klona koji sadrže deo gena za subjedinicu leguminskog tipa rezervnog proteina heljde, čiji će konačni identitet biti potvrđen sekvenciranjem.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ANALIZA KARIOTIPA I VARIJABILNOST BROJA HROMOZOMA VRSTA Cyprinus carpio L. I Carassius auratus gibelio B. (Cyprinidae, Pisces)

 

Svetlana Fišter

 

Fakultet veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Bul. JNA 18. 11000 Beograd

 

Vrste riba Cyprinus carpio L. (šaran) i Carassius auratus gibelio B. (srebrni karaš, babuška), pripadaju familiji Cyprinidae i nesumnjivo su vrste tetraploidnog porekla. Prema nekim podacima, broj hromozoma unutar obe vrste u prirodnim biseksualnim populacijama varira od 98 - 104 hromozoma.

Proučavanja divlje forme šarana iz Dunava, pokazala su da je diploidni broj hromozoma iznosio 2n=104 kod svih ispitanih jedinki. Naime, nisu nadene jedinke šarana sa 2n=98 ili 2n=100 hromozoma, o čijem prisustvu u pojedinim vodama, postoje saopštenja nekih autora. Kariotip ovog šarana sastojao se od 24 metacentrika (M), 12 submetacentrika (SM). 24 subakrocentrika (SA) i 44 akrocentrika (A). Vrednost broja hromozomskih kraka, prema tome, iznosi NF=164.

Kod vrste Carassius auratus gibelio B., prema postojećim podacima broj hromozoma takođe varira od 98 - 104. U prirodi postoje biseksualne kao i triploidne ginogenetske linije ove vrste. Postojanje biseksualne populacije u vodama Jugoslavije, potvrđeno je citogenetičkim analizama tek 1989 i 1991 godine, jer je do tada ova vrsta bila poznata jedino u obliku svojih triploidnih ginogenetskih linija. Osnovni broj hromozoma kod riba ove vrste, iznosio je 2n=100, ali se zapažaju razlike između individua u odnosu na broj najsitnijih akrocentrika. tako da su nađene jedinke sa 2n=102 i 2n=104 hromozoma. Osnovni kariotip koji čini 2n=100, sastojao se iz 24 metacentrika (M), 12 submetacentrika (SM), 24 subakrocentrika (SA) i 40 akrocentrika (A). Broj hromozomskih kraka za ovaj, osnovni kariotip (2n=100), iznosi NF=160.

Razlike u variranju broja nadene su isključivo kod najsitnijih akrocentrika, takođe i između ginogenetskih linija, a rezultati su tumačeni u kontekstu tetraploidnog porekla ovih vrsta.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

OBUHVAT VARIJANTNOSTI HROMOZOMA POPULACIJE I VRSTE U POTENCIJALU VARIJANTNOSTI JEDINKE

 

Boro P. Pavlović

 

Institut za šumarstvo. Kneza Višeslava 3, Beograd, Jugoslavija

 

Postoji prilično jednostavne relacije između varijantnosti haploidne (V) i diploidne lirornozomske garniture (W, K) koje zavise od broja hromozoma u haploidnoj garnituri (n) i od broja varijanti svakog člana (Vj) takve garniture prisutnih u skupu jedinki, u populaciji ili vrsti. Maksimalni potencijal diploidne jedinke je V=2n varijanti gameta i K=3n diploidnih varijanti unutar osnovnog skupa W=22n varijanti potomaka. Ove relacije mogu da se koriste pri objašnjavanju širokog spektra pitanja i problema: postanka i održavanja raznovrsnosti živog svijeta, optimalizacije izdijeljenosti hromozomskog materijala, potencijala varijantnosti unutar vrste, populacije ili stokova gajenih i održavanih živi materijala. Ovdje je posebna pažnja posvećena pitanju minimalnog broja jedinki koje mogu da obuhvate maksimalnu varijantnost hromozoma. Ovo može da se primjeni na rješavanje problema obima varijantosti sadržane u Nojevoj barki. za planiranje svemirski putovanja ili spasavanja biološkog diverziteta u uslovima katastrofa. ali i u uslovima svakodnevnog djelovanja savremene civilizacije. Jedan jednostavan i iznenađujući nalaz je da minimalan broj jedinki koji može da obuhvati maksimalnu varijantnost hromozoma u garnituri zavisi samo od broja varijanti maksimalno varijantnog hromozoma (vmax). Minimalni broj diploidnih jedinki jednak je polovini broja varijanti tog hromozoma. vmax/2, za parni broj varijanti, ili (vmax+l)/2, za neparni broj varijanti hromozoma. Problem očuvanja genetičke raznolikosti populacije i vrste treba da se zasniva na razmatranju aspekta kombinovanja varijanti hromozoma.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA OPTEREĆENJA I KOADAPTIVNOST HROMOZOMSKOG INVERZIONOG POLIMORFIZMA KOD DROSOPHILA SUBOBSCURA

 

Goran Živanović i Marko Anđelković


Odeljenje za genetiku, Institut za biološka istraživanja "Sinisa Stanković", Beograd

 

Posebno interesantan pristup za proučavanje koadaptivnosti hromozomskog inverzionog polimorfizma u prirodnim populacijama predstavnika roda Drosophila mogu biti analize na nivou genetičkih opterećenja. S obzirom da vrstu Drosophila suhohscura karakteriše izuzetno bogat inverzioni polimorfizam, ova vrsta može da posluži kao pogodan model-sistem za proučavanje veza između ova dva vida genetičkog polimorfizma. Uzimajući u obzir ove činjenice izvršena je analiza inverzionog polimorfizma i genetičkih opterećenja O-hromozoma u tri populacije kod vrste Drosophila subobscura. Dobijeni rezultati su ukazali da u sve tri analizirane populacije postoje razlike u prosečnoj vrednosti vijabiliteta genskih aranžmana O-hromozoma. Uočene razlike su posledica nejednake distribucije različitih vijabilnih klasa između genskih aranžmana O-hromozoma. Nejednaka distribucija nije ograničena samo na Halnu vijabilnu klasu, već takođe karakteriše i vijabilne klase iz grupe kvazinormala. Što se tiče dobijenih rezultata u kojima je proučavan odnos obima genetičkih opterećenja i učestalosti genskih aranžmana. uočeno je da genske aranžmane sa umerenom i visokom učestalošću karakteriše najviša vrednost vijabiliteta tj. najniži obim genetičkih opterećenja. Dobijeni rezultati su takođe ukazali da kompleksnije genske aranžmane (O3+4, O3+4+i) karakteriše visa prosečna vrednost vijabiliteta u odnosu na genski aranžman bez invertovanih regiona (Ost). Ovi rezultati ukazuju na postojanje visokog stepena koadaptivnosti hromozomskog inverzionog polimorfizma kod Drosophila subobscura.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DA LI PRISUSTVO B HROMOZOMA UTIČE NA TAKSONOMSKU DETERMINACIJU U RODU APODEMUS (RODENTIA, MAMMALIA)?

 

Jelena Blagojević i Mladen Vujošević


Institut za biološka istraživanja "Siniša Stanković", Beograd

 

Prisustvo B hromozoma kod žutogrlog miša, Apodemus flavicollis, analizirano u uzorku od 320 adultnih jedinki na četiri lokaliteta u Jugoslaviji. Cilj je bio da se utvrde efekti B hromozoma na neke morfometrijske karakteristike. Izabrane morfometrijske karakteristike se koriste kao taksonomski diskriminativne za razlikovanje A. flavicollis od sestrinske vrste Apodemus sylvaticus. B hromozomi su bili prisutni na svim lokalitetima u frekvencama od 21.6% do 42.9%. U ukupnom uzorku utvrđeno je da relativna dužina repa (dužina tela/dužina repa) signifikantno raste u prisustvu B hromozoma. Ovaj indeks pokazuje geografsku varijabilnost. mada. generalno analizirani uzorci imaju duže telo od repa. Pouzdano je utvrđeno da različite frekvence jedinki sa B hromozomima menjaju nagib regresione krive za dužinu foramina incisiva (FI) u odnosu na distancu od 3. gornjeg molara do incisora (IM3). Ovaj rezultat dovodi u pitanje validnost upotrebe ove relativne mere u taksonomske svrhe bez prethodne kariotipske analize.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

Fraxinus ornus L., POLNI POLIMORFIZAM I RAPD MARKERI

 

S. Bojović, Ph. Heizmann# M. Barbero*

 

Srbijašume - Institut za Šumarstvo, Kneza Višeslava 3, 11030 Beograd

tel: 553 355, e-mail: bojos@ptt.yu

#Reconnaissance Cellulaire et Amélioration des Plantes, UMR 9938-CNRS-INRA. Ecole

Normale Supérieure-Lyon. 46 allée d'ltalie, 69364 Lyon, France

*Institut Méditerranéen d'Ecologie et de Paléoécologie. CNRS-UPRES A 6034, Av.

Escadrille Normandie Niémen, 13397 Marseille, France

 

Crni jasen (Fraxinus ornus L.) je pretežno mediteranska vrsta drveća široke ekološke amplitude. Sa gledišta polnosti crni jasen predstavlja slučaj androdioecije; seksualnog oblika definisanog prisustvom ili muških ili hermafroditnih cvetova kod individue (odnosno muških i hermafroditnih individua u populacijama). U pitanju je redak i originalan sistem kako sa teoretskog tako i sa empirijskog gledista. Ispitivana je mogućnost diferencijacije muških i hennafroditnili individua primenom PCR - RAPD (Polymerase Chain Reaction-Random Amplified Polymorphic DNA) molekularnih genetičkih markera.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

INTRA- I INTER-POPULACIONA VARIJABILNOST ZECA (Lepus europaeus PALLAS)

 

Ljiljana Vapa, Dragana Obreht, Milan Vapa*, Deana Demjen

 

Institut za biologiju, Trg D. Obradovića 2, 21000 Novi Sad.

*Poljoprivredni fakultet, Trg D. Obradovića 8. 21000 Novi Sad

 

Važan aspekt složenog rada u oblasti očuvanja genetičkih resursa je određivanje količine i rasporeda genetičke varijabilnosti unutar populacija i vrsta divljih životinja. Potrebno je posvetiti pažnju na gubitak pojedinih alela usled selektivnog lova, genetičkog drifta, krivolova i reintrodukcije jedinki. U cilju određivanja genetičke varijabilnosti zeca na lokalitetima severne Vojvodine standardnom poliakrilamid gel elektroforezom analizirana je izozimska varijabilnost četiri populacije zečeva. Od dvadeset tri analizirana lokusa samo je osam bilo polimorfho. Prosečna heterozigotnost je iznosila H=0,107. a polimorfnost P=0,043. što je ukazalo na visok nivo homogenosti u okviru ispitivanih populacija. S obzirom da je erozija gena glavni problem savremenog uzgoja i oplemenjivanja lovne divljaci, prikazan tip analize bi se mogao koristiti kao jedan od modela za monitoring genetičke raznovrsnosti.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ALELNA VARIJACIJA GLIJADINA I PROMENE AGRONOMSKIH OSOBINA PŠENICE

 

Dimitrijević Miodrag1, Knežević Desimir2, Petrović Sofija1

 

1Institut za ratarstvo i povrtarstvo. Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

2Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za strna žita, Kragujevac

 

Uzorak od 77 sorata pšenice je, A-PAGE postupkom, analizovan za prisustvo alela glijadina Gli Bib. Gli B11, Gli D1b i Gli D2b. Upoređivane su razlike u agronomskim osobinama, testiranjem ispitivanih genotipova grupisanih po prisustvu, odnosno odsustvu ovih alela glijadina u genetičkoj osnovi.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ "AFILA" GENA NA APSOLUTNU MASU ZRNA GRAŠKA (Pisum sativum L.)

 

Đorđević Radiša, Zdravković Milan, Zečević Bogoljub, Sretenović-Rajačić Tatjana

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija". Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71,

11420 Smederevska Palanka, cfvcsp@eunet.YU

 

Gen af recesivno homozigotnom stanju kod graška uslovljava modifikaciju lista kod biljke. tako da ona umesto normalne grade lista formira vitice sa zaliscima. Sorta Filigreen "afila" tipa ukrštena je sa 12 sorti normalne grade lista, sa ciljem ispitivanja uticaja afila genotipova u potomstvu na apsolutnu masu zrna graška. Genetička analiza F1 i F2 generacije (odnos razdvajanja 3:1 normalni list: afila) potvrdila je monogenetski karakter ove osobine. Apsolutna masa zrna u F1 generaciji (koja je normalnog lista) bila je veća nego kod roditelja oba tipa.

U F2 generaciji, kod biljaka sa normalnom gradom lista prosek apsolutne mase znia veći je za 2% od roditelja, a manji u odnosu na F1 za 6%. Afile zaostaju u proseku za 5% za roditeljima. a u odnosu na F1 imaju 12 % manju apsolutnu masu zrna. Smanjene apsolutne mase zrna u F2 generaciji. Rod afila genotipova uslovljena je smanjenjem asimilacione površine biljke.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ ANTIOKSIDANATA NA FERTILITET I FEKUNDITET D. melanogaster

 

Jelena Živanov-Čurlis, Stevo Najman, Estera Mrčarica

 

Institut za biologiju sa humanom genetikom, Medicinski fakultet Niš

 

Imajući u vidu značaj koji se danas pridaje efektima slobodnih radikala na mnoge životne funkcije uzeli smo preparat Protectin (Zdravlje Leskovac) sa više antioksidanasa da sagledamo u kolikoj meri oni mogli da utiču na fertilitet i fekunditet D. melanogaster. U tom cilju praćene su dve linije mušica. Eksperimentalna (E) linija je u podlozi imala Protectin, a linija gajena na standardnoj podlozi je služila kao kontrolna (K). Protectin od antioksidanasa sadrži alfa-tokoferilacetat, vitamin C, beta-karotin i selen. Na podlogu sa antioksidansima je bila već stavljena roditeljska generacija E linije. U E liniji je bilo 1,15% sterilnih mužjaka, a sterilne ženke u ispitivanim parovima nisu nađene. U K liniji je nađeno 1,75% sterilnih muzjaka i 2,63% sterilnih ženki. Prosečan fekunditet je u K liniji 36,56 izleglih mušica po ženki, a 58,22 izlegle mušice po ženki u E liniji. Fekunditet je računat za pet dana polaganja jaja. Uz to u potomstvu E linije nađeno je mnogo neuobičajeno sitnih mušica. Prema našim istraživanjima antioksidansi iz Protectina smanjuju sterilnost i povećavaju fekunditet u D. melanogaster.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST I KORELACIONA ANALIZA OSOBINA PLODA ODABRANIH GENOTIPOVA VINOGRADSKE BRESKVE (Prunus persica L. Batsch.)

 

Gordan Zec, Radmila Todorović. Petar Mišić. Slavica Čolić

"PKB INI AGROEKONOMIK" Zavod za vocarstvo i vinogradarstvo, Padinska Skela, Beograd

 

Autohtone populacije vinogradske breskve u Srbiji predstavljaju bogat izvor genetičke varijabilnosti koji može doprineti poboljšanju ekonomski najvažnijih osobina danas gajenih sorti i podloga breskve. Sejanci vinogradske breskve su po Mišiću i sar. (1988.) najvažnija podloga za breskvu u našoj zemlji. Po navodima Scorza et al. (1984.) genetska varijabilnost najnovijih sorti breskve u svetu je krajnje ograničena.

Tokom 1994. i 1995. godine ispitano je 12 pozitivnih genotipova vinogradske breskve odabranih iz više populacija u Srbiji. U radu su prikazane osobine ploda ispitanih selekcija. Među ispitanim selekcijama dominiraju plodovi loptastog i ovalnog oblika. Zastupljeno je više grupa sa različitom bojom pokožice, bojom mezokarpa, kao i različitom bojom lista pred opadanje. Od ukupno 12 genotipova 6 su bez dopunske boje pokožice ploda i bez crvenila mezokarpa oko koštice, dok drugih 6 imaju dopunsku boju i crvenilo zastupljeno u različitom stepenu.

Na osnovu izračunatog koeficijenta korelacije ranga dobijena je statistički veoma značajna korelacija između osnovne boje pokožice ploda i boje mezokarpa ploda. između dopunske boje pokožice i boje mezokarpa oko koštice, kao i između boje mezokarpa oko koštice i boje lista pred opadanje.

Koeficijent varijacije mase ploda je bio 15,4%, dok je koeficijent mase koštice bio 10,7%. Prosečna klijavost semena se kretala od 68% do 100%. Rezultati koeficijenta korelacije ranga potvrđuju ranije dokazanu korelaciju između prisustva pigmenata u listu i mezokarpu ploda breskve (Ackerman i Hough. 1950). Raznolikost ispitivanih obeležja ploda i lista vinogradske breskve ukazuju na izraženu varijabilnost odabranih genotipova.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KORELACIONA ANALIZA NEKIH KVANTITATIVNIH OSOBINA AUTOHTONIH POPULACIJA KUPUSA (Brassica oleracea var. capitata L.)

 

Mirjana Ivančević, Tatjana Sretenović-Rajičić, Nenad Pavlović, Jasmina Zdravković

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71,

11420 Smederevska Palanka, cfvcsp@eunet.yu

 

Da bi utvrdili početni materijal za oplemenjivanje na poželjne agronomske osobine. ispitali smo devet lokalnih populacija i jednu sortu kupusa. Ogled je izveden 1997. i 1998. godine na oglednom polju Centra za povrtarstvo u Smed. Palanci, po slučajnom blok sistemu sa pet ponavljanja. Međuzavisnost osobina: dijametar rozete. broj listova rozete, masa biljke. dijametar glavice, visina glavice. dužina unutrašnjeg kočana. dužina spoljašnjeg kočana i masa glavice utvrđena je determinacijom koeficijenta korelacije (Hadživuković 1991.). Koeficijenti korelacije pokazuju visoku pozitivnu korelacionu vezu između osobina masa glavice-masa biljke ( r = 0,769 ). Najniža pozitiva korelaciona veza je utvrđena za osobine dijametar rozete-dužina unutrašnjeg kočana ( r = 0.142). Osobina broj listova rozete je u negativnom korelacionom odnosu prema dijametru glavice (r = -0,309) i prema visini glavice (r = -0,280).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ATIPIČNE POJAVE U ORGANOGENEZI ORAHA

 

Janković Dragan, Janković Slađana

 

Poljoprivredni fakultet u Prištini

 

Poznavanje procesa rastenja i razvoja pojedinih organa i vočke u celini predstavlja osnovni uslov za definisanje i pravilnu primenu agro- i pomotehničkih mera u voćarstvu. Orah u ekofiziološkom smislu ima izražene specifičnosti koje se manifestuju kroz ciklus organogeneze i po tome se značajno razlikuje od većine drugih voćnih vrsta. Pravilno sagledavanje ovih aspekata u rastu i razvoju oraha otežano je zbog složenosti procesa organogeneze. izražene sklonosti ka stranooplodnji, heterozigotnosti i preovlađujućeg generativnog načina razmnožavanja.

Proučavanje i objašnjavanje atipičnih pojava u organogenezi oraha, koje se u nekim slučajevima javljaju na pojedinim stablima svake godine, a u drugim predstavljaju sporadičnu pojavu. često iniciranu ekološkim faktorima, omogućava potpuniji uvid u raspoloživi fond gena u određenoj populaciji i bolje upoznavanje mehanizma ispoljavanja gena koji kontrolišu procese rasta i razvoja oraha.

U toku višegodišnjeg ispitivanja domaće populacije oraha uočene su sledeće atipične pojave: zakasnelo cvetanje, formiranje grozdastih cvasti koje sadrže i do 20 ženskih cvetova. formiranje hermafroditnih cvasti sa fertilnim ženskim cvetovima u bazi osovine cvasti i muškim pri njenom vrhu, diferencijacija različitih tipova rodnih grančica iz letnjih pupoljaka. formiranje muških rodnih grančica na kojima su svi pupoljci izdiferenciraju n reše (uključujući i terminalni). razvoj resa sa izlomljenom osovinom u obliku slova V, razvoj listova sa sraslim i deformisanim liskama, formiranje plodova sa trodelnim, četvorodelnim i petodelnim šavom na ljusci i odgovarajućom segmentacijom jezgre. Mnoge od ovih pojava dovode se u vezu sa visokom rodnošću, tako da otkrivanjem i fiksiranjem gena koji ih kontrolišu stvaraju se nove mogućnosti za povećanje teoretskih i realnih prinosa oraha.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

FORME HABITUSA U POPULACIJI P. communis L. IBARSKO-KOLAŠINSKOG REGIONA

 

Slađana Janković

 

Poljoprivredni fakultet u Prištini

 

            U periodu od 1995-1998. godine ispitivane su različite forme habitusa u populaciji divlje kruške (P. communis L.} u regionu Ibarskog Kolašina. Ova spontana populacija, nastala generativnim razmnožavanjem, sastoji se od nekoliko hiljada rodnih stabala starosti od 20-200 godina i odlikuje se velikom heterogenošću.       :

Proučavanje habitusa vršeno je kroz praćenje sledećih parametara:

• bujnost stabla;

• prisustvo i razvijenost provodnice;

• broj i razvijenost primarnih skeletnih grana;

• uglovi grananja primarnih skeletnih grana;

• obraslost primarnih skeletnih grana granama visih redova grananja:

karakteristike obrastajući grančica.

U okviru ispitivane populacije uočeno je postojanje izražene varijabilnosti po svim navedenim parametrima. Determinisane su različite forme habitusa i izvršena je njihova klasifikacija na osnovne tipove i podtipove. U radu je dat detaljan šematski prikaz izdvojenih formi habitusa, kao i odgovarajuća fotodokumentacija.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POPULACIONO GENETSKA ISTRAŽIVANJA PTC U NEKIM MESTIMA SRBIJE

 

Krajinčanić1, B., Krajinčanić-Suzović V.2, Cukić R.3, Ninković D.3

 

1Univerzitet u Beogradu

2Dom zdravlja Zemun- Dispanzer za mentalno zdravlje

3Defektološki fakultet Univerziteta u Beogradu

 

U okviru istraživanja somatsko genetskih karakteristika dece i omladine u nekim populacijama Srbije, geografski udaljenih i različitih po sistemu urbanizovanosti i sastavu stanovništva, izučavali smo i osetljivost na ukus PTC-a.

Istraživanje uključuje 2268 učenika populacije u istočnoj, zapadnoj, jugozapadnoj i južnoj Srbiji uzrasta od 10-14 godina. Srednji prag nadražaja za ukus PTC-a u istočnoj Srbiji (Laznica i Zagubica) je 6,04, zapadnoj (Zlatibor-Čajetina) 5,68, slivu Zapadne Morave (Velika Drenova) 7,58, jugozapadnoj (Novi Pazar) 6,13 i Sjenica 6,77 i južnoj (Surdulica) 6,95. Dobijeni rezultati u saglasnosti su sa istraživanjima drugih autora u našoj zemlji, a u pogledu učestalosti recesivnog fenotipa "non taster" i recesivnog alelogena (qt) postoje razlike između ispitivanih mesta.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UČESTALOST UKRŠTANJA PRSTIJU ŠAKA U NEKIM POPULACIJAMA SRBIJE

 

Krajinčanić-Suzović V.1, Krajinčanić B.2, Čukić R.3, Gašić-Marušić R.4


1 Dom zdravlja Zemun- Dispanzer za mentalno zdravlje,

2Univerzitet u Beogradu,
3Defektološki fakultet Univerziteta u Beogradu .

4VMA u Beogradu

 

U okviru izučavanja somatsko genetskih karakteristika dece i omladine nekih lokaliteta Srbije, izučavan je čitav niz genetskih markera, počevši sa poligenskom visinom i strukturom rasta, preko boje i kvaliteta kose, boje očiju, prisustva Darvinove kvržice i stanja lobulusa na usnoj školjci, reljefa sake i dermatoglifa do vrlo jakih monogenskih znakova kao što su krvno gnipni sistemi ABO. Rh(D) i MN sistem, PTC testa i preklapanja prstiju saka.

U ovom radu iznosimo rezultate preklapanja prstiju saka kod učenika od 7-14 godina starosti. Ova osobina nasleđuje se dominantno kada je levi palac nad desnim, a recesivno desni nad levim. Dobijeni rezultati pokazuju da se učestalost levih i desnih tipova kreće oko 50% I da nema veće razlike u učestalosti muškaraca i zena ispitivanih populacija.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA DIFERENCIJACIJA POPULACIJA VRSTE Merodon avidus (ROSSI, 179) (DIPTERA: SYRPHIDAE)

 

Milankov V., Vujić A.. Simić S., Ludoški J.

 

Univerzitet u Novom Sadu, Institut za biologiju Trg Dositeja Obradovića 2, 21000 Novi Sad, Jugoslavija

 

Metodom poliakrilamid gel elektroforeze su analizirane prirodne populacije vrste M. avidus sa lokaliteta: Dubasnica (Srbija), Morinj (Crna Gora), Durmitor (Crna Gora), Mavrovo (Makedonija) i Pindos (Grčka). Proučena je izozimska varijabilnost 12 lokusa (E.G. broj i lokus): aldehid oksidaza (1.2.3.1; Ao), fumarat hidrataza (4.2.1.2: Fum), glukozofosfat izomeraza (5.3.1.9; Gpi). heksokinaza (2.7.1.1; Hk), malični enzim (1.1.1.40.; Me) fosfoglukomutaza (2.7.5.1; Pgm} i superoksid dizmutaza (1.15.1.1.; Sod) u Tris-Borat-EDTA puferu i aspartat aminotransferaza (2.6.1.1.; Aat), α-glicerofosfat dehidrogenaza (1.1.1.8; Gpd-1, Gpd-2), β-hidroksibutirat deludrogenazu (3.1.1.31; Hbd) i izocitrat dehidrogenaza (1.1.1.42; Idh-2) u Tris-Citrat puferu, prema standardnoj metodici (Munstermann, 1979) sa izvesnim modifikacijama (Milankov et al., 1998).

Genetička diferencijacija između populacija vrste M. avidus je analizirana na osnovu frekvencije alela.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EVOLUCIONA SRODNOST VRSTA AENEUS GRUPE RODA MERODON (DIPTERA: SYRPHIDAE)

 

Milankov V., Vujić A., Simić S.

 

Univerzitet u Novom Sadu, Institut za biologiju Trg Dositeja Obradovića 2, 21000 Novi Sad, Jugoslavija

 

Rod Merodon je drugi po brojnosti vrsta u okviru familije Syrphidae na podrucju Evrope. Poznato je više od 50 vrsta rasprostranjenih pretežno u južnom i Mediteranskom delu. U radu je analizirana monofiletska gmpa vrsta: Merodon aeneus Meigen, 1822; M. cinereus (Fabricius, 1794); M. desuturinus Vujić, Simić et Radenković. 1995. i M. funestus (Fabricius. 1794).

Analizirane su prirodne populacije vrsta: M, aeneus (Morinj, Kopaonik, Durmitor), M. cinereus (Kopaonik, Durmitor, Šar planina, Prokletije), M. desuturinus (Kopaonik), M. funestus (Morinj) i M. sp (Morinj, Durmitor). Proučavana je izozimska varijabilnost: fumarat hidrataze (E.C. 4.2.1.2.; Fum), glukozofosfat izomeraze (E.C. 5.3.1.9.; Gpi), heksokinaze (E.G. 2.7.1.1.; Hk), maličnog enzima (E.G. 1.1.1.40.; Me), fosfoglukomutaze (E.C. 2.7.5.1.; Pgm) i superoksid dizmutaze (E.C. 1.15.1.1.; Sod) u puferu Tris-Borat-EDTA i aspartat amino transferaza (E.C. 2.6.1.1.; Aat). α-glicerofosfat dehidrogenaza (E.C. 1.1.1.8.; Gpd-1, Gpd-2). β-liidroksibutirat dehidrogenaza (E.C. 3.1.1.31.; Hbd), izocitrat dehidrogenaza (E.C. 1.1.1.42.; Idh-1, Idh-2) i malat dehidrogenaza (E.G. 1.1.1.37. Mdh) u Tris-Citrat puferu metodom poliakrilamid gel elektroforeze (PAGE) prema standardnoj metodici (Munstermann, 1979: Pasteour et al., 1988) sa izvesnim modifikacijama (Milankov i sar., 1998).

Evoluciona srdonost vrsta aeneus grupe je analizirana na osnovu frekvencije alela, kao i na osnovu prisustva specijes-specifičnih alozima dijagnostičkih lokusa.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST FREKVENCE SCE-a I PRI U HUMANIM LIMFOCITIMA PERIFERNE KRVI U KONTROLNOM UZORKU JUGOSLOVENSKE POPULACIJE

 

Olivera Milošević1, Dragoslav Marinković2, Slobodan Arsenijević3

 

1Prirodno-matematički fakultet, Kragujevac

2Biološki fakultet, Beograd

3Ginekološko-akušerska Klinika, Kragujevac

 

U ovom radu prikazane su bazalne frekvence izmene sestrinskih hromatida (SCE): i proliferacionog indeksa (PRI) u zavisnosti od pola i starosti individua. Prikazana je distribucija SCE-a i PRI između individua i između grupa individua. kao i korelacija između ova dva fenotipska svojstva. Analizirani uzorak sačinjavalo je 46 fenotipski zdravih osoba. Ukupna prosečna frekvenca SCE-a iznosila je 6,97±0.10. a za PRI- 1.77±0.07. U grupi osoba ženskog pola prosečne starosti oko 35 godina, prosečna frekvenca SCE-a je 7.33±0,1 SCE/osobi, što je statistički značajno više (p<0,001) u poređenju sa uzorkom osoba muškog pola prosečne starosti oko 29 godina (6,57±0,1 SCE/osobi). Prosečan PRI je u uzorku osoba ženskog pola bio nešto niži (1,70+0,08) u poređenju sa osobama muškog pola (1.8710.07), ali bez statističke značajnosti. U cilju utvrđivanja efekata starosti i pola. analizirani uzorak je podeljen u tri grupe. SCE frekvence su bile signifikantno nize u uzorku osoba starosti 40- 63 godina (p<0,001). Signifikantne razlike u PRI su registrovane između starosnih gmpa (p<0.01). SCE i PRI su pokazale negativnu korelaciju (r=-0.01).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ ANTIOKSIDANASA NA TRAJANJE PREADULTNOG RAZVIĆA D. melanogaster

 

Stevo Najman, Jelena Živanov-Čurlis, Estera Mrčarica

Institut za biologiju sa humanom genetikom, Medicinski fakultet Niš

 

Mnoga istraživanja ukazuju na ulogu slobodnih radikala u različitim fazama ontogenetskog razvića, kako tokom embriogeneze tako i tokom starenja. Drosophila melanogaster je čest model za ovakva istraživanja. Koristeći preparat Protectin (Zdravlje Leskovac) sa antioksidativnim vitaminima hteli smo da sagledamo u kolikoj meri antioksidansi iz hrane mogu da moduliraju trajanje preadultnog razvića D. melanogaster. U tu svrhu praćene su dve linije musica. Kontrolna linija (K) je gajena na standardnoj podlozi, a eksperimentalna (E) je u podlozi imala Protectin, koji od antioksidanasa sadrži alfa-tokoferilacetat, vitamin C, beta-karotin i selen. E linija je formirana od mušica čija je roditeljska generacija stavljena na podlogu sa antioksidansima. U K liniji trećega dana od polaganja jaja su se pojavile prve larve, a u E liniji petog dana. Prve lutke su se pojavile u K liniji sedmog dana, a u E liniji devetog dana. Prosečno trajanje preadultnog razvića u K liniji je bilo 14,54 dana, a u E liniji 16,67 dana. Razlike u trajanju preadultnog razvića između ove dve linije su statistički značajne. Može se zaključiti da antioksidansi u podlozi u datim koncentracijama produžavaju preadultno razviće D. melanogaster.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST ALOZIMA VRSTE Quercus robur L. I MOGUĆNOST IDENTIFIKACIJE UNUTAR POPULACIJE

 

Dragana Obreht1, Saša Orlović2, Joška Erdesi3, Ljiljana Vapa1

 

1 Institut za biologiju, Trg D. Obradovića 2, 21000 Novi Sad

2 Institut za topolarstvo, Antona Cehova 13, 21000 Novi Sad

3 J.P. Srbijašume, S.G. Sremska Mitrovica, 22000 Sremska Mitrovica

 

Tokom 90-tih Evropska zajednica je započela finansiranje obimnog projekta koji ima za cilj istraživanje varijabilnosti nuklearnih i citoplazmatskih gen-markera hrastova.

Dobijeni rezultati su ukazali na prednost citoplazmatskih i neke nedostatke nuklearnih markera u mogućnosti definisanja strukture pojedinih populacija. Uprkos činjenici da je polimorfnost izozima u rodu Quercus obično niska, izvršena je analiza izozimske varijabilnosti hrasta lužnjaka (Q. robur L.) sa nekih lokaliteta u Jugoslaviji, jer je ova vrsta ekonomski vazna za nasu zemlju, a takođe. do sada iz ovog dela Evrope nema odgovarajućih podataka iz ove oblasti. Analizirano je 76 stabala (semenska plantaža stara 15 godina) sa lokaliteta "Banov brod" pored Sremske Mitrovice. Izozimi su estrahovani iz zimskih pupoljaka i upotrebom standardnih metoda gel elektroforeze određena je varijabilnost 10 lokusa. Četiri lokusa su bila polimorfna uz prisustvo različitog broja alelnih formi, a analizirani lokusi pripadali su enzimima koji pokazuju nisku supstratnu specifičnost (EST, PX, ACP). Varijabilnost odabranog gen-marker sistema nije omogućila identifikaciju genotipova unutar populacije.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DISTRIBUCIJA DIPLOIDNIH BROJEVA HROMOSOMA NEKIH RODOVA EUTHERIA ZASTUPLJENIH U FAUNAMA KONTINENATA I OKEANA

 

Boro P. Pavlović i Nevenka Pavlović

 

Institut za šumarstvo, KnezaVišeslava 3, Beograd

Prirodno-matematički fakultet, Mladena Stojanovića 2, Banja Luka

 

Podaci o diploidnom broju hromosoma (2n) Eutheria povezani su sa pripadnošću rodu i sa faunističkom zastupljenošću roda. Analiza je obavljena po geografskim cjelinama:

Sjeverna Amerika. "Zapadna Indija", Južna Amerika, Madagaskar, Afrika, Evropa, Arktik, Azija, Jugoistočna Azija, Filipini, Nova Gvineja, Australija, Antarktik, Atlantik, Indijski okean i Pacifik. Oblik distribucija 2n je poseban za skoro svako analizirano područje. Postoje izvjesne pravilnosti u grupisanju područja na osnovu maksimalnih frekvencija. srednjih vrijednosti ili varijacije 2n, povezano sa formiranjem fauna i klimatskim uslovima područja.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EKOLOŠKA STABILNOST KOMPONENATA PRINOSA PŠENICE

 

Petrović Sofija1, Dimitrijević Miodrag1, Mladenov Novica2 i Kraljević-Balalić Marija1

 

1lnstitut za ratarstvo i povrtarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad,

2Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

U radu je ispitivana stabilnost deset divergentnih genotipova pšenice, u četiri godine, za broj i masu zrna po klasu. Najveću srednju vrednost broja zrna po klasu je imala sorta Martonvašarska 15 (= 58.1) u 1991/92., a najmanju Balkan ( = 30.5) u 1994-95. Srednje vrednost i mase zrna po klasu se kreću od  = 1.1g, kod sorte Balkan u 1994/95., do  = 2.8g, kod sorte NSR-2 u 1991/92 godini. Korišćenjem modela Eberhart i Russell (1966), je ustanovljeno da su najstabilniji genotipovi za broj zrna po klasu Libelulla (bi = 1.364 i Sdi2 = 1.688) i Lovrin 21 (bi = 1.005 i Sdi2 = 1.656). Dobni stabilnost za masu zrna po klasu su ispoljili genotipovi NSR-2 (bi = 1.041 i Sdi2 = 0.289) i Jugoslavija (bi = 0.862 i Sdi2 = 0.155).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRAĆENJE TEMPORALNE VARIJABILNOSTI HROMOZOMSKTH ARANŽMANA KOD Drosophila subobscura

 

Vuk Savković2, Marko Anđelković2,1

 

1Institut za biološka istraživanja "S. Stanković", Beograd.

2Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Praćenje vremenske distribucije jedinki određenog staništa pruža mogućnost uvida u eventualnu povezanost određenog vida genetičkog polimorfizma sa specifičnim ekološkim faktorima, koji u okviru staništa neminovno variraju zavisno od doba dana.

Inverzioni polimorfizam kod nekih vrsta Drosophila pokazuje izvestan stepen fleksibilnosti u pogledu reagovanja na pro menu ekoloških faktora. Za bogat inverzioni polimorfizam kod Drosophila subobscura postoje brojni podaci na osnovu kojih možemo različito tumačiti navedenu povezanost.

Imajući to u vidu, izvršena je analiza inverzionog polimorfizma kod jedinki D. subobscura izlovljavanih u različito doba dana u staništu bukove šume na planini Goč. Vreme izlovljavanja usaglašeno je sa razlikama u cirkadijalnoj aktivnosti ove vrste.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

REAKTIVNOST KUPUSA (Brassica oleracea var. capitata) NA DELOVANJE PARAKVATA IN VITRO

 

Tatjana Sretenović Rajičić, Mirjana Ivančević, Jasmina Zdravković, R. Đorđević, M. Damjanović

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za povrtarstvo, Smederevska Palanka

 

Cilj našeg rada bio je da ispitamo reaktivnost kupusa (Brassica oleracea var. capitata) na delovanje totalnog herbicida parakvata in vitro i genetičku komponentu odgovora na ovaj mutagen. Kultura izdanaka nekoliko genotipova kupusa je poslužila kao model sistem u ovim istraživanjima. Praćeni parametri u kulturi in vitro bili su broj korenova. dužina korenova, dužina izdanaka, sveza i suva masa. Izvršena je analiza varijanse. određeni koeficijenti heritabilnosti u širem smislu (h2), koeficijenti fenotipske varijacije (CVf) i urađena je korelaciona i regresiona analiza.

Heritabilnost je veoma visoka kod svih parametara. naročito kod sveze i suve mase (h2=92%). Najveće variranje pokazuje broj korenova (CVf=29.36%) i dužina korena (CVf=26.57%). Broj korenova, dužina korenova i izdanaka pokazuju značajne korelacije kod svih genotipova. Kod P295 i P6p postoji gotovo funkcionalna zavisnost (b=0.99**) između ovih parametara. Regresioni koeficijenti sveze u odnosu na suvu masu su veoma visoki (bP295= 12.60 do bP6p=17.39).

            Visoki koeficijenti heritabilnosti ukazuju da je kod promena indukovanih parakvatom genetička determinacija fenotipa velika. Parakvat je smanjio vrednosti svih praćenih parametara. Sličnosti u profilu odgovora na parakvat i veoma jaka korelacija među parametrima rasta ukazuju da su ovi parametri determinisani strukturnim poligenima i da se radi o konstitutivnim karakteristikama. Razlike u intenzitetu promena rasta kulture izdanaka kupusa koje indukuje parakvat ukazuju na to da postoje neke razlike između ispitivanih genotipova u regulatornim poligenima koji regulišu ekspresiju ovih promena.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BIODIVERZITET MEDONOSNE PČELE Apis mellifera, Linne (1758) - CITOGENETIČKI ASPEKTI

 

Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, D. Pejović, D. Popesković

 

Fakultet veterinarske medicine, Beograd

 

U ovom radu prikazani su rezultati komparativnih biometrijskih proučavanja hromozoma i komparativnih ultrastrukturnih analiza hromozoma (distribucije euhromatina i heterohromatina) dva ispitivana autohtona ekotipa medonosne pčele (banatskog -- BET i sjeničko-pešterskog - SET). Ovi ekotipovi potiču iz ekogeografski definisanih Jugoslovenskih područja koji se znatno razlikuju po mnogim mikrogeografskim i mikroklimatskim elementima.

Hromozomi za citogenetičku analizu su dobijeni iz nervnog tkiva cerebralnih ganglija predlutki medonosne pčele prema proceduri koju su postavili Imai i sar. (1988). G - banding hromozoma obavljen je po metodi Ronne-a (1991), koja predstavlja modifikovanu i usavršenu verziju metode koju su postavili Seabright (1971) i Verma (1998).

Preduzete biometrijske analize ukazuju na postajanje razlika vrednosti relativne dužine hromozoma i centromernog indexa - odnosa krakova hromozoma. Najveće razlike relativne dužine hromozoma uočene su između hromozoma 12, 2, 3, 1 i 6 u korist Sjeničkog, odnosno 15. 14 i 11 u korist Banatskog referentnog ekotipa. Međutim, praćenjem centromernog indexa najveće razlike su bile između hromozoma 16, 1, 2 i 4. Na osnovu ovih rezultata postavili smo hipotezu da su uočene hromozomske biometrijske razlike posledica amplifikacije ili re-aranžmana hromozomskih regiona predstavnika ispitivanih ekotipova medonosne pčele. To nas je podstaklo da preduzmemo dalja istraživanja koja su obuhvatila ultrastrukturne analize hromozoma. Ove analize ukazuju na postojanje jasne razlike u distribuciji G - traka na hromozomima 1, 2. 4, 11, 12, 13, 15 i 16 sjeničko - pešterskog ekotipa medonosne pčele u odnosu na banatski, tako potvrđujući nasu ranije postavljenu hipotezu.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ISPITIVANJE HROMOZOMSKOG POLIMORFIZMA U PRIRODNIM POPULACIJAMA VRSTE Mus musculus, Linne (1758), NA TERITORIJI BIVŠE JUGOSLAVIJE

 

Z. Stanimirović, B. Soldatović, Jevrosima Stevanović

 

Fakultet veterinarske medicine, Beograd

 

Proučavanje hromozomskog polimorfizma u prirodnim populacijama vrste Mus musculus Linne (1758), obavljeno je na 45 lokaliteta na teritoriji bivše Jugoslavije, južno od Save i Dunava. Za citogenetičke analize je uhvaćeno i žrtvovano 458 životinja (231 mužjak i 227 ženki). Na industrijski razvijenijim lokalitetima, gde je stepen zagađenosti sredine mnogo veći, ulov životinja je morao da se ponovi nekoliko puta.

Hromozomi za kariotipsku analizu dobijeni su direktnom punkcijom kostne srži dugih cevastih kostiju (femur i humerus) prema metodi Hsu i Paton (1969). modifikovanoj po Zimonjiću (1990) i u kulturi limfocita periferne krvi in vitro prema metodi Evans-a i O'Riordan-a (1976, 1977). U nameri da dobijemo prometafazne hromozome obavljena je sinhronizacija sa bromdeoksiuridinom prema proceduri Dutrillaux i Viegas-Pequignot (1981). G - banding je urađen po metodi Seabright-a (1971) i Yunis-a (1978), modifikovanoj po Ronne-u (1991).

            Identifikacija hromozoma i hromozomskih traka obavljena je na osnovu kriterijuma ustanovljenih Committee on Standardized Genetic Nomenclature for mice (1972, 1979) i Cowell-ovog foto atlasa hromozoma kućnog miša.

Dobijeni rezultati dokazali su prisustvo hromozomskog polimorfizma Robertsonovog tipa u prirodnim populacijama vrste Mus musculus, ne samo u Dalmaciji, Crnoj Gori i jugoistočnoj Makedoniji, što je poznato iz postojeće literature (Bulić i Soldatović, 1980; Tichy at al. 1987; Winking et al. 1988), već i u centralnim (Bosna i Hercegovina) i istočnim delovima bivše Jugoslavije (Srbija). Na analiziranim lokalitetima u Srbiji 60,20% ispitivanih životinja bilo je ili homozigotno ili heterozigotno sa Robertsonovim translokacijama; u Bosni i Hercegovini uočeno je 59,45% i u Makedoniji 52,05% ispitivanih životinja sa istim promenama.

            Identifikacijom Robertsonovih hromozoma konstatovali smo da, pored izmenjenog Rb. 5/15 hromozoma, već opisanog u literaturi, koji je zajednički za prirodne populacije vrste Mus musculus u Evropi i Severnoj Africi (Giagia et al. 1982; Tichy at al. 1988), miševi iz prirodnih populacija sa lokaliteta u Srbiji posedovali su u svom kariotipu do sada još neopisan, novi oblik Robertsonovog hromozoma, obrazovanog fuzijom 4-tog i 19-tog autozoma (Rb. 4/19). U kariotipu životinja koje potiču sa lokaliteta u Mačvi i okoline Sremske Mitrovice, takođe, uočeno je i prisustvo velikog akrocentričnog hromozoma iz prvog para autozoma kod koga su, primenom G - tehnike uočene dve insercije {IC 5 i IE (E 3 i E 4)}.

            Imajući u vidu činjenicu da su na uzorkovanim lokalitetima u Jugoslaviji hvatane i životinje sa Robertsonovim translokacijama i miševi sa standardnim kariotipom, može se zaključiti da prvobitne populacije vrste Mus musculus pripadaju podvrsti Mus musculus musculus, a da su tokom vremena, zahvaljujući introdukciji i migraciji životinja, Robertsonovi hromozomi iz drugih populacija "zapadnog" hromozomski polimorfnog sistema (podvrste Mus musculus domesticus, Mus musculus bervirostrus, Mus musculus praetextial) introdukovani i rašireni među novim populacijama. Centri širenja Robertsonovog polimorfizma bili su, najverovatnije. duž Jadranske obale i u jugozapadnoj Makedoniji. odakle su životinje, nosioci Robertsonovih hromozoma. migrirali prema centralnim delovima bivše Jugoslavije, inače naseljenim populacijama Mus musculus musculus, čiji su predstavnici imali kariotip 2n = 40 hromozoma, tj. bili su monomorfni.

 

Povratak na sadržaj

 



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ TRAUME NA PROMENU KONCENTRAC1JE HAPTOGLOBINA, α2-MAKROGLOBULINA, IL-1,IL-6 I TNF U INBREDNIM SOJEVIMA PACOVA, AO i DA

 

Milica Strnać1, Zvonko Magić2, Cedomir Radojičić2 i Dragoslav Marinković3

 

1Institut za patologiju, VMA, Beograd,

2Institut za medicinska istraživanja. VMA, Beograd.

3Biološki Fakultet, Beograd

 

Odgovor organizma na trauinu je poligeno determinisan, ali verovatno neki gen ili gmpa gena doprinose više nego drugi u smislu veće otpornosti organizma na trauma Odgovor organizma počinje akutno faznom reakcijom (APR) koja se sastoji od lokalnog i sistemskog odgovora. Posebno vazna promena u okviru APR je sinteza akutno faznih proteina (APP). To je heterogena grupa proteina čija je glavna uloga da pomognu traumatizovanom organizmu da ponovo uspostavi narušenu homeostazu. Haptoglobin (Hp) i α2-makroglobulin (α2-M) spadaju u glavne proteine akutne faze kod pacova. U istraživanju smo koristili inbredne sojeva pacova. AO (Albino Oxford) i DA (Dark Augustin), koji su različito osetljivi na traumu i pratili promene u koncentraciji Hp. α2-M, 1L-1.IL-6 i TNF, pre i posle tumique traume. Citokini IL-1, IL-6 i TNF imaju važnu ulogu u ekspresiji gena za APP. Naši rezultati su pokazali da otporniji AO soj ima višu bazalnu koncentraciju Hp i α2-M u odnosu na DA soj. dok su njihove koncentracije u ranom periodu posle delovanja traume snižene. Uticaj genetičkih faktora na ovu različitost je značajan. U ranom periodu posle delovanja traume dolazi do povećane aktivnosti IL-1, IL-6 i TNF što prethodi povećanju koncentracije Hp i α2-M ali razlike između sojeva nisu pronađene. Na osnovu dobijenih rezultata može se zaključiti dii su više bazalne koncentracije Hp i α2-M kod AO soja, kao i njihov uticaj u ranom periodu posle delovanja traume, značajni faktori boljeg odgovora ovog soja na traumu.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA VARIJABILNOST MORFOMETRIJSKIH OSOBINA U POPULACIJI D. subobscura NA RAZLIČITIM TEMPERATURAMA RAZVIĆA

 

IvanaTomišić1, Marina Stamenković-Radak 2,1, Tatjana Terzić1 i Marko Anđelković2,1

 

1Institut za biološka istraživanja "S. Stanković", Beograd

2Biološki Fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Populacije različitih vrsta mogu biti izložene promenama temperature sredine. Odgovor populacije i vrste može biti na nivou fenotipa i genotipa. Fenotipovi koji se razvijaju kao odgovor genotipa na variranje sredine čine reakcionu normu koja se na populacijama različitih vrsta određuje praćenjem interakcija genotipa i sredine.

Nakon razvića na tri temperature (16°C, 19°C i 23°C) merene su reakcione norme za dužinu krila, toraksa i proporcije krilo/toraks, kod jedinki oba pola, u linijama poreklom od ženki prirodne populacije D. subobscura. Na osnovu rezultata diskutuje se adaptivnost varijabilnosti izraženih osobina u različitim sredinama.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MIKRONUKLEUS TEST U BIOLOŠKOM MONITORINGU

 

Gordana Joksić, Miroslava Stanković

 

Institut za nuklearne nauke "Vinča"', Centar za medicinsku zaštitu, POB 522, Beograd

 

Biomarkeri se koriste za procenu izloženosti, efekata i osetljivosti na agens koji se ispituje. Genetički monitoring zasniva se na praćenju markera i efekata ekspozicije, dok se genetičkim skriningom određuje osetljivost. Limfociti periferne krvi predstavljaju izuzetno zahvalnu populaciju ćelija za takvu vrstu ispitivanja, jer uzimanje uzorka ne predstavlja posebnu traumu za osobe obuhvaćene ispitivanjem, a pored toga sposobnost recirkulacije limfocita i njihov kontakt sa svim organima i tkivima u organizmu omogućava integralnu procenu biološkog odgovora na datu noksu.

U ovom radu prikazani su rezultati biološkog monitoringa ljudi koji rade sa različitim radionuklidima u proizvodnji radiofarmaka i njihovoj primeni u nuklearnoj medicini. Monitoring je sproveden CB mikronukleusnim testom. Ispitivanjem je obuhvaćeno je 43 izložene osobe i 40 kontrolnih. Grupa izloženih lica koristi nekoliko različitih radiofarmaka: tricijum vezan za protein, radiofarmak sa 201TI i najčešće korišćen radiofarmak sa 99mTc. Učestalost mikronukleusa (MN) u grupi koja radi sa tricijumom iznosila je 0.035+0.019 po binuklearnoj ćeliji, u grupi koja radi sa 201TI 0.021±0.029 MN po binukleamoj ćeliji i u grupi koja radi sa 99mTc 0.17±0.6 MN po binuklearnoj ćeliji. Prosečna učestalost u kontrolnoj grupi iznosila je 0.011±0.04 po binukleamoj ćeliji. Učestalost mikronukleusa u izloženoj grupi je statistički značajno veća u poređenju sa kontrolom (p<0.05). Kada se uporedi učestalost mikronukleusa prema vrsti radiofarmaka koji se pri radu koristi, zapaža se da je ona najveća kod onih koji rukuju sa tricijumom. Dobijeni rezultati korelirani su sa dužinom ekspozicionog radnog staza, fizičko-hemijskim karakteristikama radiofarmaka, uz podatke o individualnoj osetljivosti na zračenje i nepravilnostima pri rukovanju radionuklidima.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EFEKTI NARUŠENE SREDINE NA PRIRODNE POPULACIJE GLODARA

 

Miroslava Veličković, Jelena Blagojević i Mladen Vujošević

 

Institut za biološka istraživanja "S. Stanković", Beograd

Efekte koje sredina narušena antropogenim delovanjem ima na genetičku strukturu prirodnih populacija mogućno je utvrditi samo ako se u istraživanjima koristi kombinovani ekogenotoksikološki pristup. Pri tome je neophodno da se, pre svega, jasno postave standardi za populacije iz. nezagađene sredine. Za takva istraživanja odabrane su populacije glodara zbog visoke brojnosti i široke rasprostranjenosti. Zbog frekventnog prisusrva na većini analiziranih lokaliteta odabrali smo sledeće vrste: Apodemus agrarius, A. flavicollis, A. microps i Clethrionomys glareolus. Prvi pristup bio je da se utvrdi nivo spontanih hromozomskih aberacija u populacijama ispitivanih vrsta. To je urađeno analogno protokolu testa na genotoksičnost koji se radi in vivo na laboratorijskim miševima. Drugi pristup zasnovan je na morfometrijskoj analizi diskretnih kranijalnih obeležja (foramena). Veliki broj podataka pokazuju da zagađena sredina može remetiti razvojnu stabilnost. Fluktuirajuća asimetrija (FA) predstavlja prihvaćenu mem za procenu nivoa razvojne stabilnosti. Rezultati dobijeni iz populacija iz nezagađene sredine. kako za hromozomske aberacije tako i za nivo FA, statistički su analizirani u odnosu na iste parametre za populacije iz narušene sredine.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KOMPARATIVNA STUDIJA ANTIGENOTOKSIČNOG EFEKTA ŽALFIJE NA PROKARIOTSKIM I EUKARIOTSKIM TEST SISTEMIMA

 

Branka Vuković-Gačić1, Tatjana Stević1, Jelena Knežević-Vukčević1, Dragana Mitić1, Dejan Brkić2, Jelena Blagojević3, Marko Anđelković3, Draga Simić1

 

1Katedra za mikrobiologiju, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

2Institut za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić"

3Odeljenje za genetiku, Institut za biološka istraživanja "Siniša Stanković, Beograd

 

Detekcija inhibitora ili modulatora genotoksičnih agenasa i utvrđivanje mehanizama njihovog dejstva u prokariotskim i eukariotskim ćelijama imaju za cilj prevenciju kancera. Postoji veliki broj podataka o antigenotoksičnom efektu ekstrakata lekovitih i aromatičnih biljaka. Na osnovu naših dugogodišnjih istraživanja, izabrali snio različito pripremljene ekstrakte žalfije (Salvia officinalis L.) za ekstenzivna testiranja. Komparativna studija za procenu antigenotoksičnog potencijala je urađena sa etarskim uljem žalfije i njegovim frakcijama. Korišćena je pouzdana baterija testova: Escherichia coli K12, Salmonella typhimurium (Ames-ov test), Saccharomyces cerevisiae D7, Drosophila melanogaster SLRL test i in vivo test indukcije hromozomskih aberacija u kosnoj srži miševa.

Svi ispitivani ekstrakti žalfije pokazuju inhibiciju mutageneze u bakterijskim test sistemima. Za testiranje na visim eukariotskim organizmima odabrano je etarsko ulje žalfije, čije sve frakcije pokazuju inhibitorni efekat na UV-indukovanu mutagenezu u nižem eukariotu S. cerevisiae. U primenjenim eksperimentalnim uslovima nije nađen ni genotoksični ni antigenotoksični efekat etarskog ulja žalfije kod D. melanogaster, ali je primećeno značajno smanjenje UV-indukovane sterilnosti muzjaka.

Osim toga, preliminarni rezultati ukazuju da je indukcija hromozomskih aberacija mitomicinom C u kosnoj srži miševa in vivo inhibirana etarskim uljem žalfije.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EFEKAT RAZLIČITIH DOZA GESTAGENA NA FREKVENCU MIKRONUKLEUSA U HUMANIM LIMFOCITIMA PERIFERNE KRVI

 

Olivera Milosević1, Darko Grujičić1, Dragoslav Marinković2, Slobodan Arsenijević3,

Smilja Banković3, Aleksandar Živanović3, Aleksandra Dimitrijević3

 

1Prirodno-matematički fakultet. Kragujevac,

2Biološki fakultet, Beograd

3Ginekološko-akušerska Klinika. Kragujevac

 

            Kako gestageni nalaze široku primenu u oblasti ginekologije, odlučili smo se da primenom CB mikronukleus testa utvrdimo eventualni genotoksični efekat ovih preparata. Analizirani uzorak je sačinjavao 30 trudnica. Pri čemu je frekvenca MN utvrđivana pre i posle ordinirane terapije. kao i 15 novorođenih beba čije su majke za vreme trudnoće primale terapiju. Prosečna frekvenca MN kod pacijentkinja nakon ordinirane terapije (20.14±1.33 MN/1000 analiziranih binuklearnih ćelija) bila je povećana 1.5 puta u odnosu na prosečnu frekvencu MN kod istih pacijentkinja pre terapije (13.00±1.16 MN/1000), sa statističkom značajnošću p<0.001. Korelacija između doza i frekvencije MN posle terapije je bila pozitivna (r=0.33). U cilju ispitivanja efekta različitih doza gestagena na frekvencu MN analizirani uzorak je podeljen u tri gnipc. Rezultati su pokazali da se prosečna frekvenca MN nakon terapijskog tretmana. statistički značajno povećavala (p<0.001) u sve tri gnipe u odnosu na prosečne frekvence MN u istim grupama pre terapije. Najveće povećanje frekvence MN zabeleženo je u grupi pacijentkinja tretiranih velikim dozama geslagena od 2000-8400 ing. Prosečna frekvenca MN u uzorku novorođenčadi čije su majke primale terapiju (16.47±2,42 MN/1000) bila je povećana 3 puta u odnosu na prosečnu frekvencu MN u kontrolnom uzorku novorođenčadi (5.2710.59 MN/1000).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ISPITIVANJE GENOTOKSIČNIH I MITOGENIH EFEKATA U KULTURAMA HUMANIH LIMFOCITA POD DEJSTVOM INSULINA

 

Ninoslav Đelić1, Bogosav Soldatović1, Marko Anđelković2

 

1Fakultet Veterinarske Medicine, Univerzitet u Beogradu, Bul. JNA 18, 11000 Beograd

2Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu, Akademski Trg 16, 11000 Beograd

 

Insulin je glavni anabolički hormon kod sisara. Brojni su radovi u kojima se opisuje stimulacija sinteze DNK i kinetike proliferacije ćelijskih linija u kulturi pod dejstvom insulina [1]. Mitogeni efekti insulina mogu da doprinesu nastanku nekih oblika kancera. S obzirom da se u osnovi nastanka malignih bolesti uglavnom nalaze genetičke lezije, smatramo da je potrebno izvršiti genotoksikološku karakterizaciju dejstva insulina. Testiranjem insulina na genotoksičnost u in vitro uslovima primenom citogenetičkih tehnika i analizom razmena sestrinskih hromatida dobijeni su negativni rezultati [2]. Cilj istraživanja u ovom radu bila je evaluacija eventualnih aneugenih i/ili klastogenih efekata humanog rekombinantnog insulina primenom in vitro mikronukleus testa. Pored toga. analizama mitotskog i proliferacionog indeksa ispitivan je uticaj na ćelijsku kinetiku humanih limfocita u kulturi.

Humani rekombinantni insulin (Inutral HM-100, ICN Galenika. CAS No 11061-704) ispitan je u sedam eksperimentalnih koncentracija u opsegu 10-10 M do 0.75 x 10-5 M koje odražavaju širok spektar mogućih koncentracija insulina u krvi - od fizioloških. preko terapijskih do 30 puta većih doza od maksimalnih terapijskih u humanoj medicini.

Dobijeni rezultati ukazuju da insulin ispoljava mitogene efekte pri optimalnoj koncentraciji 10-8 M. S druge strane, rezultati ispitivanja u mikronukleus testu ukazuju na odsustvo genotoksičnih efekata.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ KLOPROSTENOLA NA ĆELIJSKU KINETIKU U KULTURAMA HUMANIH LIMFOCITA

 

Ninoslav Đelić, Bogosav Soldatović, Dijana Đelić

 

Fakultet Veterinarske Medicine, Univerzitet u Beogradu, Bul. JNA 18, 11000 Beograd

 

Kloprostenol je sintetički analog prostagalandina F2 alfa sa širokom primenom u veterinarskoj medicini (sinhronizacija estrusa). Ranija testiranja kloprostenola na genotoksičnost obavljena u našoj laboratoriji dala su negativne rezultate u in vitro i in vivo citogenetičkim testovima [1] , dok je u SCE in vitro testu kloprostenol ispoljio genotoksične efekte [2]. Cilj ovog istraživanja bio je da se upotrebom istih koncentracija kloprostenola izvrši evaluacija mogućih citotoksičnih ili mitogenih efekata analizom mitotskog indeksa, kao i uticaja kloprostenola na ćelijsku kinetiku humanih limfocita u kulturi analizom proliferacionog indeksa [3].

U kulture limfocita periferne krvi na početku inkubacije dodavan je 5-bromo-2'-dezoksiuridin, dok je bojenje metafaznih figura obavljeno po FPG proceduri (Perry i Wolff, 1974).

Dobijeni rezultati ukazuju da kloprostenol ne dovodi do statistički značajnih promena vrednosti mitotskog indeksa. Pored toga, analizama proliferacionog indeksa utvrđeno je da kloprostenol ne menja značajno stepen progresije limfocita kroz ćelijski ciklus. Prema tome, ovi rezultati idu u prilog pretpostavci da kloprostenol ne ispoljava kancerogene efekte epigenetičkim mehanizmima tj. modulacijom mitotske aktivnosti ciljnih ćelija.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ISPITIVANJE GENOTOKSIČNOG EFEKTA CARISOLVTM GELA

 

Biljana Burić, Z. Stanimirović, Biljana Marković


Fakultet veterinarske medicine, Beograd

 

Stomatološki preparat Carisolv gel je proizvod farmaceutske industrije Medi Team iz Švedske, i zbog novog načina tretiranja karijesa (bezbolno lečenje bez upotrebe bušilica) predstavlja lek od bitne važnosti za napredak u lečenju bolesti zuba. To nas je upravo i podstaklo da ispitamo njegov mutageni i genotoksični potencijal.

Ispitivan je uticaj Carisolv-a na pojavu strukturnih i numeričkih aberacija hromozoma u kulturama humanih limfocita periferne krvi in vitro. U radu su ispitivane tri koncentracije Carisolv gela (terapijska-1 ml i dve subterapijske- 0,5 ml i 0.1 ml); a rezultati su upoređivani sa negativnom kontrolom.

Od strukturnih aberacija praćena je pojava hromatidnih i hromozomskih prekida i gapova a od numeričkih aberacija pojava aneuploidnih i poliploidnih ćelija. Korišćena je metoda kultivacije humanih limfocita, po Evansa-u i O'Riordan-u (1976) a modifikovana po Zimonjiću (1990). Postupak tretmana kultura i preparacija u cilju diferencijalnog bojenja sestrinskih hromatida, obavljen je u skladu sa procedurom Perry-a i Evansa (1975) a modifikovana po Zimonjiću (1990).

Rezultati genotoksičnih ispitivanja određenih doza Carisolv-a ukazuju da ovaj preparat nije doveo do statistički značajnog odstupanja u pojavi strukturnih i numeričkih aberacija u odnosu na kontrolu. Takođe je zapaženo stimulativno dejstvo na proliferativnu aktivnost ćelija. u terapijskoj dozi od 1 ml Carisolv-a. koja je dovela do povećanja srednje vrednosti mitotskog indeksa koji je visoko značajan (p<0.001) u odnosu na kontrolnu.

Prema tome može se zaključiti da Carisolv nije ispoljio genotoksične efekte u okviru ispitivanih koncentracija.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

HROMOZOMSKE ABERACIJE KOD RADNIKA U ZONI ZRAČENJA

 

Gordana Joksić, Miroslava Stanković

 

Institut za Nuklearne nauke "Vinča", Centar za medicinsku zaštitu, POB 522, Beograd

 

Zdravstvena kontrola radnika u zoni jonizujućeg zračenja sprovodi se duži niz godina u našoj zemlji. Poslednjih pet godina 256 osoba (158 iz zdravstvenih ustanova i 98 iz industrije) profesionalno izloženih jonizujućem zračenju upućeni su u nas Institut na analizu hromozomskih aberacija. Zdravstveni radnici obuhvaćeni ovim ispitivanjem grupisani su prema vrsti posla koji obavljaju: radiolozi (27), radiološki tehničari (71). zdravstveni radnici na nuklearnoj medicini (26) i zdravstveni radnici koji sprovode invazivne metode radiološke dijagnostike (34). Dužina ekspoziciong radnog staza iznosila je od 9.6±4.7 do 17.8+4.5 godina. Svi radnici u zoni zračenja nosili su lične TL dozimetre. Prosečna godišnja apsorbovana doza jonizujućeg zračenja iznosila je 2.6-33.6 mSv; najmanja kod industrijskih tehničara. najveća kod zdravstvenih radnika na invazivnoj radiloškoj dijagnostici-kardiologa na kateterizaciji urologa i radiologa na perkutanim drenažama. Hromozomske aberacije nisu nadenc kod 196 osoba: nijedan radiološki tehničar niti tehničar u industriji nije imao promene karakteristične za jonizujuće zračenje. Hromozomske aberacije lipa acentričnih fragmenata ili hromozomskih delecija nađene su kod 41 osobe (radiolozi i nuklearna medicina) a njihova učestalost je bila u granicama očekivanim za profesijsku eskpoziciju. Kod zdravstvenih radnika na invazivnoj radiološkoj dijagnostici u 50% zaposlenih nađena je povećana učestalost hromozomskih aberacija, narocilo dicentričnih hromozoma. Pored aberacija karakterističnih za jonizujuće zračenje kod kardiologa su nađene aberacije karakteristične za virusne infekcije (verovatno polioma virusi) koji predstavljaju dodatni profesijski rizik.

Korelacija između učestalosti hromozomskih aberacija i dužine ekspozicionog radnog staza nije nađena (r=0.34. p<0.05). Statistički značajna korelacija nađena je između učestalosti hromozomskih aberacija i izvora zračenja koji se pri radu koristi (r=0.66. p<0.05) kao i doza očitanih sa licnih dozimetara (r=0.54, p<0.05).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ANALIZA HROMOZOMSKOG STATUSA LICA KOJA SU PROFESIONALNO IZLOŽENA RADIONUKLIDIMA

 

Dubravka Jovičić1, Snežana Milačić1, Radomir Kovačević1, Mitar Novaković2

 

1Klinički centar Srbije. Institut za medicinurada iradiološkuzaštitu "Dr Dragomir Karajović" Deligradska 29, Beograd
2Medicinski fakultet, Katedra za humanu genetiku, Banja Luka

 

Nesumnjivo je dokazano da jonizujuća zračenja indukuju određene promene u hemijskim konstituentima ćelije. Kao posledica tog delovanja mogu nastati promene u strukturi sa reperkusijama u ravni bioloških funkcija ćelije. U ovom radu prezentovani su rezultati višegodišnjih istraživanja lica koja su profesionalno izložena dejstvu radionuklida. Obrađena je grupa profesionalaca zaposlenih u nuklearnoj medicini (99 ispitanika koji rade sa otvorenim izvorima zračenja). Citogenetička istraživanja su pokazala različitu frekvencu hromozomskih aberacija u pojedinim periodima istraživanja. Značajno povećanje učestalosti hromozomskih aberacija zapaženo je u periodu 1995-1996 godine, kada se procenat kretao od 19,1% do 10,9%. Konstatovane su hromozomske aberacije tipa dicentrika, prstenasti hromozomi i acentrični fragmenti 1997. godine kod lica zaposlenih u nuklearnoj medicini nisu detektovane nestabilne hromozomske aberacije. verovatno zbog toga što se radi o vrlo maloj populaciji ispitanika.

U nuklearnoj medicini u upotrebi je veoma širok spektar radioizotopa. Iz tog razloga veliku pažnju treba obratiti edukaciji osoblja kao i adekvatnom radnom prostoru za rad sa radionuklidima, a to će obezbediti i maksimalnu zaštitu lica koja rade sa radionuklidima.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOLEKULARNI MEHANIZMI INHIBICIJE MUTAGENEZE ETARSKIM ULJEM ŽALFIJE (Salvia officinalis L.)

 

Jelena Knežević-Vukčević, Tatjana Stević, Dragana Mitić, Branka Vuković-Gačić, Draga Simić

 

Katedra za mikrobiologiju, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Mutacije igraju značajnu ulogu u fundamentalnim biološkim procesima, kao što je evolucija, genetički diverzitet, starenje i kancerogeneza, zbog čega se indukovana mutageneza intenzivno studira. Brojni hemijski mutageni i kancerogeni su detektovani u hrani, lekovima, kozmetičkim preparatima. insekticidima, pa cak i u atmosferi i vodi. Studije inhibitora ili modulatora genotoksičnih agenasa i utvrđivanje mehanizama njihovog delovanja imaju za cilj upoznavanje mehanizama uključenih u zaštitu od mutagena i kancerogena.

Brojni podaci pokazuju da različite supstance iz lekovitog i aromatičnog bilja poseduju antimutagenu i antikancerogenu aktivnost. U ovom radu je izvršena detekcija bioanlimutagenog efekta etarskog ulja žalfije (Salvia officinalis L.) pomoću specijalno konstruisanog E. coli K12 test sistema (Simić et al., 1997: 1998). Bioantimutageni su agensi koji inhibiraju mutagenezu modulirajući DNK reparaciju i replikaciju. Mogućnost detekcije dezmutagena, agenasa koji deluju direktno na mutagene ili njihove prekursore i inaktiviraju ih, izbegnuta je tako što je kao mutagen korišćeno UV-zračenje.

Eksperimenti su pokazali da etarsko ulje zalfije inhibira kako spontanu (25%), tako i UV-indukovanu mutagenezu (53%) preko mehanizama inhibicije SOS-indukcije i stimulacije rekombinacije.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UPOREDNA ANALIZA GENOTOKSIČNOG EFEKTA GASTROGALA 10, TIAMULINA S I CARBADOXA IN VITRO

 

Biljana Marković, Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, N. Jovanović

 

Fakultet veterinarske medicine, Beograd

 

Ispitivan je genotoksični efekat antibiotskih preparata Carbadoxa. Gastrogala 10 i Tiamulina S i njihova sposobnost da indukuju numeričke i strukturne aberacije hromozoma u kulturama limfocita periferne krvi svinje. U radu su korišćene terapijske doze: Carbadoxa 40 (μg/ml. Tiamulina S, 100 (μg/ml i Gastrogal 10, 100 μg/ml, kao i njihove doze koje su 25% i 50% manje od terapijskih doza i iznose za Carbadox (10 μg/ml i 20 μg/ml); Tiamulin S (25 (μg/ml i 50 (μg/ml) i Gastrogal 10 (25 μg/ml i 50 μg/ml). Pored eksperimentalnih kultura za svaki eksperimentalni ciklus uspostavljena je i kontrolna kultura. U radu je korišćena metoda kultivacije humanih limfocita, po E v a n s a - u i O'Riordan-u (1976) modifikovana po Z i m o n j i c u  i  s a r (1990). Postupak tretmana kultura i preparacija u cilju diferencijalnog bojenja sestrinskih hromatida, radi analize frekvencije razmena sestrinskih hromatida, obavljen je u skladu sa procedurom Perry-a i E v a n s a (1975). Analize citogenetičkih efekata in vitro antibiotskih preparata Carbadoxa. Tiamulina S i Gastrogala 10, su pokazale da sve testirane doze izazivaju transformacije kariotipa limfocita svinje i indukuju numeričke aberacije tipa aneuploidija i poliploidija. kao i strukturne promene hromozoma tipa lezija i prekida. Testirana farmakološka sredstva u limfocitima periferne krvi svinje indukuju citogenetičke promene sa učestalošću koja je statistički visoko značajna u poređenju sa kontrolom. Isti stepen značajnosti. uočava se međusobnim poređenjem kultura tretiranih in vitro različitim dozama istog preparata. što ukazuje na različit intenzitet genotoksičnog potencijala. kao i na korelaciju između rasta doze i sposobnosti indukcije citogenetičkih promena.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ANTIMUTAGENI POTENCIJAL ROZMANOL-9-ETIL ETRA, OSAINA I POMIFERINA

 

Dragana Mitić1, Tanja Berić1, Branka Vuković-Gačić1, Jelena Knežević-Vukčević1, Ratko M. Jankov2, Draga Simić1

 

1Katedra za mikrobiologiju, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

2Katedra za biohemiju, Hemijski fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Veliki broj supstanci iz lekovitih i aromatičnih biljaka: vitamini. fenolna jedinjenja, flavonoidi, terpenoidi itd. poseduju antioksidativnu aktivnost. Ovi prirodni antioksidanti i njihovi metaboliti mogu modulirati proces mutageneze, inhibirati inicijaciju kancera ili ometati promociju i progresiju tumora. U ovom radu testiran je antimutageni potencijal terpenoidnih frakcija gajene i divlje žalfije (Salvia officinalis L.) sa različitim sadržajem rozmanol-9-etil etra. jednog od najjačih prirodnih antioksidanata. Osim toga, testirana su i dva izoflavonska pigmenta izolovana iz ploda divlje pomorandže (Machira pomifera Rob.), pomiferin i osain. Ova dva jedinjenja imaju veonia sličnu stniktiini, ali pomiferin, zahvaljujući kateholnoj stniktiiri, ima jak antioksidativni potencijal. Antimutageni potencijal navedenih supstanci ispitan je u dva prokariotska test sistema: Salmonella typhimuriurn TA98, hisD3052rfaΔ (uvrB-bio)/pKM101, za detekciju EtBr-indukovanih His+ reverzija i Escherichia coli K12 IB106, argE3 mutT;;TnS. za detekciju spontanih Arg+ reverzija nastalih usled neuklonjenih oksidativnih oštećenja nukleotida guanina (8-oxo-G). BHT je korišćen kao model antioksidant. Antimutageni efekat na EtBr-indukovane mutacije pokazale su sve testirane frakcije žalfije. Najjaču inhibiciju mutageneze je pokazala frakcija gajene žalfije E2/5. koji sadrži oko 40% rozmanol-9-etil etra. Pomiferin je jaci inhibitor EtBr-indukovane mutageneze u poređenju sa osainom, što je u dobroj korelaciji sa njihovim različitim antioksidativnim potencijalom. Značajna redukcija frekvence spontanih mutacija u mutT soju utvrđena je samo u prisustvu frakcije E2/5.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KOLONIZACIJA PŠENICE PSEUDOMONASOM I MARKER GENI

 

Danica Mićanović1, Penny Hirsch2, Philip Curnow2. Vera Raičević3 i Desimir Knežević1

 

1IZIUP "Srbija", Centar za strna žita, 34000 Kragujevac, Jugoslavija

2IACR Rothamsted, AL5 2JQ Harpenden, Engleska

3Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu, 11080 Beograd, Jugoslavija

 

Mogućnost kolonizacije pšenice određenim sojem bakterija u zemljištu, u kompeticiji sa ukupnom zemljišnom mikroflorom, ispitana je sa tri mutanta Pseudomonasa koji sadrže marker gene (B20 insert sa nptII genom i rezistentnošću na neomicin i kanamicin- kolekcija mikrobiološke laboratorije IACR Rothamsted).

Broj bakterija je utvrđen (zemljište, rizosfera/rizoplan, rizoplan) korišćenjem fazno kontrasnog mikroskopa. Mutanti su ispitani na selektivnom agani za Pseudomonas sa neomicinom, a genetički diverzitet molekularno genetičkom metodom PCR.

U rizoplanu, broj mutanata je bio sličan i iznosio je 104 na 3 cm korena ali kupna heterotrofna populacija je varirala tako da se učešće mutanata variralo od 6.3 % kod PCM40074, do 20% za PCM40313, do 84% za PCM40326. Ovo je mogla biti i slučajnost ali posmatranjem 24 kolonije heterotrofa izolovanih sa TSA. 10 su identifikovane kao PCM40326 (sa ERIC-PCR i fenotipski pomoću selektivnog agara rezistentnog na antibiotike) i ukazuju na njegovu veću kompetivnost u odnosu na druga dva mutanta.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ANALIZA GENOTOKSIČNOG I MUTAGENOG DEJSTVA APITOLAR

 

D. Pejović, Z. Stanimirović, B. Soldatović

Fakultet veterinarske medicine, Beograd

 

ApitolR je komercijalni preparat (čija je aktivna supstanca-cimiazol hidrochlorid) koji proizvodi firma "Evrotom" iz Rume. To je ektoantiparazitik-anli varootik (sredstvo za borbu protiv Varoe jacobsoni krpelja pčele). Lek je sistemskog dejstva deluje na hemolimfu pčele izazivajući uginuće odraslog parazita. Njegova široka upotreba u suzbijanju varooze pčela opredelila nas je da ispitamo njegov mutageni i genotoksični potencijal.

U radu je eksperimentalno ispitivano postojanje genotoksičnog efekta na humanim limfocitima periferne krvi in vitro. Ispitivane su tri doze preparata, terapijska doza, dve subterapijske doze i kontrolna netretirana kultura. Korišćena je metoda kultivacije humanih limfocita. po Evansa-u i O'Riordan-u (1976) modifikovana po Zimonjiću (1990). Postupak tretmana kultura i preparacija u cilju diferencijalnog bojenja sestrinskih hromatida, obavljen je u skladu sa procedurom Perry-a i Evansa (1975) modifikovana po Zimonjiću (1990).

U poređenju sve tri tretirane kulture sa netretiranom (kontrolnom) kulturom uočeno je veoma značajno povećanje mitotske aktivnosti kod kaltura tretiranih terapijskom dozom (p < 0,01) u odnosu na ostale, kod koje je zapaženo i postojanje značajne učestalosti lezija i prekida na hromozomima. Uočeno je značajnije odstupanje u učestalosti razmene sestrinskih hromatida kod eksperimentalnih kultura (više od 13 razmena po hromozomu) u poređenju sa kontrolnom (oko 4 razmene), što nas navodi na zaključak da preparat ApitolR poseduje genotoksični potencijal.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ISPITIVANJE CITOTOKSIČNOG I GENOTOKSIČNOG EFEKTA LEVAMIZOLA IN VIVO

 

Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, M. Kulić, D. Pejović

 

Fakultet veterinarske medicine, Beograd

 

Razlog za ispitivanje antihelmintika levamizola (ICN Galenika, Jugoslavija: Catalog No.: 155228) jeste njegova široka primena u veterinarskoj medicini, u slučajevima infekcije valjkastim glistama. Citotoksični i genotoksični efekti levamozol hidrohlorida ispitivani su na pacovima Wistar soja. U ogledu su korišćeni mužjaci stari sedam nedelja. telesne mase 150 do 200 g., podeljeni u tri grupe. Kontrolna grupa je sedam dana tretirana fiziološkim rastvorom, a dve eksperimentalne grupe su u toku sedmodnevnog tretmana dobijale terapijske doze levamizol liidrohlorida od 2.2 mg. odnosno 4,4 mg po kilogramu telesne mase. Hromozomi za citogenetičku analizu su dobijeni korišćenjem direktne metode ispiranja kostne srži dugih cevastih kostiju po metodu Hsu i Paton (1969), modifikovanoj po Zimonjiću i sar. (1990).

Radi utvrđivanja citotoksičnih efekata ispitivanog leka određivan je mitotski indeks i praćena pojava strukturnih i numeričkih aberacija hromozoma u ćelijama kostne srži pacova. Obe korišćene doze ispitivanog antihelmintika prouzrokovale su povećanje mitolskog indeksa i pokazale sposobnost indukcije kako numeričkih aberacija (aneuploidije. polipoloidije), tako i stnikturnih aberacija hromozoma tipa lezija. prekida i insercija. Insercija je zapažena na q kraku prvog para autozoma između traka q21 i q22. Dobijeni rezultati ukazuju na izvesni genotoksični potencijal ispitanih koncentracija levamizol hidrohlorida.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

CITOGENETIČKI EFEKAT FUMAGILLIN-ETR NA HUMANIM LIMFOCITIMA IN VITRO

 

Jevrosima Stevanović, Z. Stanimirović, D. Pejović


Fakultet veterinarske medicine, Beograd

 

Fumagilin dicikloheksilamin je kristalni antibiotik. koji se dobija iz kulture jednog soja Aspergillus fumigatus. Zbog široke upotrebe u veterinarskoj medicini (akutna i hronična nozemoza pčela), ali i u lečenju crevne ameboze kod ljudi, preduzeta su istraživanja citogenetičkih efekata ovog leka.

U radu je ispitivan je uticaj komercijalnog preparata Fumagillin-etR (Evrotom - Ruma, Jugoslavija) na pojavu strukturnih i numeričkih aberacija hromozoma u kulturama periferne krvi čoveka. Eksperiment in vitro obavljen je po proceduri Evans-a i O'Riordan-a (1916, 1911) modifikovanoj po Zimonjiću i sar. (1990). Ispitane su tri koncetracije fumagilina (0,8 mg/ml, 0,4 mg/ml i 0,08 mg/ml). Sve testirane doze Fumagillin-etR izazvale su numeričke aberacije hromozoma (aneuploidije) i strukturne hromozomske promene tipa lezija i prekida.

Citogenetička pretraga metafaznih figura PHA-stimulisanih humanih limfocita obuhvatila je i određivanje mitotskog indeksa za svaku od eksperimentalnih koncentracija, kao i za kontrolu. Eksperimentalni rezultati su pokazali da Fumagillin-etR u svim ispitivanim koncentracijama ima antiproliferativni efekat koji se manifestuje smanjenjem mitotskog indeksa u poređenju sa kontrolom.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SELEKCIJSKI POTENCIJAL RANOSTASNIH LOKALNIH POPULACIJA KUKURUZA

 

Gordana Radović, Dražen Jelovac, Jasmina Muminović

 

Institut za kukuruz, Zemun Polje

 

Proučavanje lokalnih genotipova kukuruza kraćeg vegetacionog perioda prvenstveno je značajno za stvaranje osnovnog selekcijskog materijala. za stvaranje hibrida za severni pojas gajenja kukuruza. za hibride koji se gaje na većim nadmorskim visinama, kao i za hibride koji se. kao drugi usev, seju u kukuruznom pojasu.

Međutim. pored ranostasnosti, ovaj materijal poseduje i druge osobine koje su značajne za selekciju uopšte, kao što su izražen rani porast. specifična arhitektura biljke. niska biljka sa manjim brojem listova, što dozvoljava veću gustinu useva, otpornost na mraz, skromniji zahtevi u pogledu plodnosti tla. itd.

U nacionalnoj kolekciji kukuruza, koja se čuva u Banci gena kukuruza u Institutu za kukuruz u Zemun Polju. oko 40% lokalnih genotipova kukuruza su rane i srednje rane populacije. tipa tvrdunaca i polutvrdunaca. Ovaj materijal je veoma raznovrstan. jer su to populacije koje su nastale od nekoliko sukcesivnih introdukcija originalnih genotipova rasa iz Srednje Amerike, zatim Severne i Južne Amerike. Kroz međusobna ukrštanja. selekciju i adaptaciju na nove uslove, kroz četiri veka gajenja. formirali su se različiti ekotipovi na teritoriji prethodne Jugoslavije.

Za ovaj rad odabrane su dve grupe populacija koje su sakupljene iz različitih geografskih delova zemlje i koje su različitog porekla, kako bi se utvrdio odnos između njih. Grupa populacija Crnogorskih tvrdunaca je poreklom od najranije introdukovanih tvrdunaca rasa srednje Amerike, koje su se raširile u širem području Crne Gore i na Jadranskoj obali i na većim nadmorskim visinama. Grupa populacija koja je pri klasifikaciji nazvana Prelazni tvrdunci. nastala je kasnije, od introdukovanih tipova koji su iz Severne Amerike preko srednje Evrope stigli do severozapadnih delova zemlje i zatim se širili dalje na istok i jug.

Na osnovu morfobiološke karakterizacije i primenom multivarijacione statističke analize utvrđeno je da se ispitivane populacije razlikuju međusobno i da su populacije koje pripadaju različitim grupama po poreklu i genetički udaljene. S obzirom na značaj heterozisa za selekciju kukuruza ovi rezultati će se iskoristiti kod stvaranja sintetičkih populacija koje mogu da ispolje heterozis pri ukrštanju. Populacije Crnogorskih tvrdunaca i populacije koje pripadaju grupi Prelaznih tvrdunaca mogu u predselekcijskom programu da formiraju jedan novi heterotični par.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKI POTENCIJAL KLIJAVOSTI SEMENA SORTI KRMNIH BILJAKA U PETOJ GODINI ŽIVOTA

 

Z. Tomić, Lugić Z.. Sokolović D.

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za krmno bilje, Kruševac

 

Genetički potencijal energije i klijavosti semena opada sa godinama starosti. Cilj ovih istraživanja je bio da se utvrdi genetički potencijal energije i klijavosti semena najvažnijih i najzastupljenijih krmnih biljaka. Testirano je elitno seme novih sorti Centra za krmno bilje iz Kruševca. Sorte višegodišnjih trava su: ježevica (Dactylis glomerata L.) cv. K-R. livadski vijuk (Festuca pratensis Huds.) cv K-21. italijanski ljulj (Lolium multiflorum L.) K-29 tetra i visoki vijuk (Festuca arundinacea Schreb.) cv. K-20. Sorte višegodišnjih leguminoza su: lucerka (Medicago sativa L.) cv K-22. crvena detelina (Trifolium pratense L.) K- 32 tetra i bela detelina (Trifolium repens L.) cv.K-33. Setva semena je obavljena 1994 godine a žetva u narednoj godini na oglednim parcelama našeg Centra. Standardnim laboratorijskim metodama utvrđena je klijavost semena u godini žetve kao i istih uzoraka sukcesivno po godinama. odnosno u četvrtoj godini starosti. Rezultati su obrađeni analizom varijanse i testiranje dobijenih rezultata obavljeno je LSD testom. U godini žetve dobijeni rezultati za energiju i klijavost semena su iznad nivoa zakonskog minimuma za stavljanje semena ovih vrsta u promet ( 84-95%). Energija i klijavost semena su statistički značajno opadali sa godinama starosti semena. Kod višegodišnjih trava sorta visokog vijuka je zadržala najbolju klijavost semena (75%) posle pet godina starosti dok je sorta livadskog vijuka pokazala najlošiju klijavost semena (34%). Sorta ježevice je zadržala klijavost od 65%, a italijanskog ljulja 67%. Kod sorti leguminoza takođe je utvrđena vrlo značajna razlika klijavosti semena po godinama starosti. Klijavost semena bele deteline je najviše opala čak na 50%, dok su klijavosti crvene deteline 82% i lucerke 76% ostali na nivou klijavosti kada se i u petoj godini mogu koristiti. Ovi rezultati pokazuju da je genetički potencijal semena sorti višegodišnjih trava i leguminoza vrlo važan faktor koji se u budućem selekcionom radu na stvaranju novih sorti mora posmatrati i kao limitirajući za upotrebnu vrednost semena.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

OPLEMENJIVANJE SUNCOKRETA NA OTPORNOST PREMA PLAMENJAČI (Plasmopara halstedi (Farl.) Berl. et Toni) I VOLOVODU (Orobanche cernua Loefl./Orobanche cumana Wallr.)

 

Branislav Dozet, Dragan Škorić, Radovan Marinković

Naučni Institut za ratarstvo i povrtarstvo, M. Gorkog 30, 21000 Novi Sad

 

U radu su prestavljeni dosadašnji rezultati unošenja gena otpornosti na plamenjaču i volovod u liniju HA-19. Primena metode konvergentnog ukrštanja po principu transgresivne rekombinacije pokazala se kao veoma pogodna metoda za unošenje gena otpornosti u standardne linije suncokreta. χ2 kvadrat test je pokazao da je nasleđivanje otpornosti kontrolisano jednim dominantnim genom. Rezultati su takođe potvrdili da je moguća vrlo rana dijagnostika testiranog biljnog materijala na volovod, primenom modifikovanog metoda po Pančenku, a takođe da je kod ocene materijal nakon 40 dana od setve volovod većinom bio veoma razvijen.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIKA JUVENILNE ETAPE RAZVIĆA DRVEĆA I ASPEKTI OSNIVANJA KULTURA SA KRAĆIM OPHODNJAMA

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Milan Mataruga

 

            Složenost organizacije drveća. njihova dugovečnost, mehanizam razmnožavanja. nasleđivanja, promenjivosti, starenja i njihova zavisnost od faktora spoljašnje sredine uzrok su da do danas još nemamo opšte prihvaćenu teoriju ontogeneze drveća. Orijentacija na podizanje kultura sa kraćim ophodnjama usmeravaju genetička istraživanja na juvenilnu etapu ontogeneze. Istovremenim istraživanjima ontogeneze na više nivoa tj. vrsta, populacija. pojedinačnih organizama i ćelija. stvaraju osnovu za brzu izgradnju koncepcije ontogeneze drveća. Različiti nivoi istraživanja ontogeneze drveća nisu još lišeni nedostataka. ali imaju svoje prednosti blagodareći kojima će se verovatno stimulisati dalja, prvenstveno eksperimentalna istraživanja Osobito značajnim istaknuto je svojstvo o vrlo velikom potencijalu semena. klijavaca i juvenilnih sadnica u odnosu na proizvodne (superiornije) genotipove, čije umnažanje obezbeđuje uži evolucioni potencijal. Eksperimenti kod pojedinih organizama i na nivou ćelija doprinose obogaćivanju koncepcije genetičke kontrole ontogeneze, koja je zasnovana na molekularnoj genetici i teoriji informacija.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

STRATEGIJA I DOSADAŠNJI REZULTATI OPLEMENJIVANJA HRASTA LUŽNJAKA (Quercus robur L.) U NAŠOJ ZEMLJI

 

Sasa Orlović1, Joška Erdeši2, Srbislav Radivojević2, Zoran Obućina2, Gojko Janjatović2

 

Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Institut za topolarstvo, Antona Cehova 13, 21000 Novi Sad, Yugoslavia, E mail. sasao@polj.ns.ac.yu

2JP "Srbijašume" Beograd, Šumsko gazdinstvo Sremska Mitrovica

 

Šume hrasta lužnjaka (Querous robur L.) predstavljaju ekonomski najvrednije šume u Evropi. U Jugoslaviji se prirodno javljaju u dolini reke Save, a manje u dolinama Dunava i Morave. Oplemenjivanje ove vrste u našoj zemlji je otpočelo izdvajanjem fenotipski najboljih genotipova u populacijama Ravnog Srema. Osnovni kriterijumi za odabiranje su bili pravost debla i mala osetljivost na pepelnicu (Melampsora alphitoides). Preliminarna istraživanja potomstava polusrodnika iz ove plantaže ukazuju na to da se ona odlikuju heterotičnim rastom. U narednom periodu planira se odabiranje novih genotipova iz prirodnih populacija hrasta lužnjaka, od kojih je zajedno sa već postojećim u semenskoj plantaži "Banov brod" biti osnovane nove semenske plantaže.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SELEKCIJA DOMAĆEG ORAHA (Juglans regia L.) IZ PRIRODNE POPULACIJE

 

M. Mitrović, M. Nikolić, D. Ogašanović, Z. Tešović

Institut "Srbija", Centar za voćarstvo i vinogradarstvo, Čačak

 

Jugoslavija raspolaže sa ogromnim bogatstvom najrazličitijih biotipova oraha u prirodnoj populaciji. Na njima se uglavnom zasniva sadašnja proizvodnja oraha. koja je deficitama. Mnoge značajne sorte oraha nastale su upravo odabiranjem tipova iz prirodne populacije. Klonska selekcija, zatim introdukcija sorti oraha iz čitavog sveta i uvođenje tehnologije kalemljenja učinili su ogroman napredak u širenju orašarstva kod nas.

Od 1980. godine do danas u Centri za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku izdvojeno je, ispitano i opisano više desetina najinteresantnijih tipova oraha iz prirodne populacije iz čitave Srbije. Svi se karakterišu različitim osobinama: ranim, srednje ranim ili poznim kretanjem vegetacije, odličnom rodnošću, otpornošću na bolesti i štetočine, manjom osetljivošću na zimske mrazeve, kvalitetom ploda (krupnoća. randman, boja jezgre itd.), poznim kretanjem vegetacije. odličnom rodnošću, otpornošću na bolesti i štetočine, manjom osetljivošću na zimske mrazeve. kvalitetom ploda (krupnoća, randman, boja jezgre itd.).

Neke od izdvojenih i odabranih tipova ćemo predstaviti: 8/81 - Vraćevšnica, 32/82 - Donja Koritnica. 41-9/82 - Poružnica, 9/82 - Bogutovac, 1/90 - Kablar. 16/93 - Jezdina, 5/95 - Vica i 7/98 - Prijevor. Njihove glavne privredno - biološke osobine biće predstavljene u radu.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETSKA I FENOTIPSKA VARIJABILNOST I POVEZANOST INTENZITETA PORASTA I OSOBINA MESNATOSTI KOD PERFORMANS TESTIRANIH NAZIMICA

 

Mr Nenad Brkić1, prof. Dr Živorad Gajić2, Dr Milovan Pušić1

 

1PKB "INI Agroekonomik", Padinska Skela - Beograd
2Poljoprivredni fakultet, Zemun – Beograd

 

Ocena priplodne vrednosti performans testiranih nazimica izvedena je na farmama "Vizelj" i "Ratari" gde su na obe farme nazimice ostvarile, pri prosečnom uzrastu od 209.25 dana, telesnu masu od 103.81 kg, sa prosečnim dnevnim prirastom od 0.491 kg. Na kraju testa, na živim grlima ultrazvučnim aparatom (PIGLOG 105), izmerena je prosečna debljina slanine u slabinskom delu (SL1) 20.09 mm, u lednom delu (SL2) 15.25 mm, prosečna debljina slanine (SLP) 17.67 mm, prosečna dubina dugog lednog mišica (MLD) 45.25 mm i prosečna mesnatost 53.64%. Nazimice melezi Fl generacije švedski landras x veliki jorkšir (SLxVJ) ostvarile su bolje rezultate za osobine intenzitet porasta i pokazatelje mesnatosti u odnosu na nazimice ciste rase švedskog landrasa (SL), a t-testom utvrđene su statistički visoko značajne razlike (P<0.01) između rasa za sve ispitivane osobine izuzev za SL1 i dubinu MLD-a gde dobijeni rezultati nisu bili statistički značajni (P>0.()5).

Za osobine pokazatelje mesnatosti utvrđeni su visoki heritabiliteti (h2) za SL1, SL2, SLP i mesnatost (h2 od 0.561 do 0.776), dok je za dubinu MLD-a utvrđen slab heritabilitet (h2 0.077), a za dnevni prirast srednji heritabilitet (h2 0.254). Utvrđene genetske korelacije (rg) između debljine slanine su potpune (rg 0.972 do 0.993). kao i između debljine slanine i mesnatosti gde su korelacije negativne i potpune (rg -0.988 do -0.999), dok su između debljine slanine i MLD-a mali i negativni (rg -0.192 do -0.299).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ SISTEMATSKIH FAKTORA OKOLINE NA VREDNOST GENETSKIH INDEKSA I RANG POTENCIJALNIH OČEVA

 

V. Bogdanović1, Brkić N.2

1Institut za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet Beograd - Zemun,

2PKB INI"Agroekonomik", Beograd

 

Ispitivanje uticaja koji sistemski faktori okoline ispoljavaju na vrednost genetskih indeksa i rang potencijalnih očeva izvršeno je analizom rezultata 643 performans testirana bika. Istraživanjem su obuhvaćena 3 genotipa italijanskih tovnih rasa: Marchigiana (n=181), Chianina (n=240) i Roinagnola (n=222). Analizirane su dve značajne proizvodne osobine: dnevni prirast u toku testa i ocena mesnatosti. Za analizu uticaja su korišćena dva statistička modela (fiksni i mešoviti) koji su obuhvatali različite fiksne i slučajne faktore. Od fiksnih faktora ispitivani su uticaji rase, načina držanja, grupe, tipa telenja i telenja po redu. Farma. hijerarhijski klasifikovana u okviru rase analizirana je kao slučajan efekat. Oba korišćena modela su pokazala veoma visoku statističku značajnost (P<0.001). Determinisanost modela je varirala i zavisila je od uključenih faktora. U zavisnosti od toga koji su faktori bili uključeni u model dobijali su se i različiti genetski indeksi što je rezultiralo različitim rangom bikova. Razlike u indeksima, na stale kao posledica primene različitih modela. ogledale su se pre svega u disperziji vrednosti indeksa i varijacionoj širini između minimalnih i maksimalnih vrednosti. Najveće razlike su ispoljene u rangu bikova za ostvareni dnevni prirast u toku testa. Na osnovu dobijenih rezultata zaključeno je da pravilna determinacija negenetskih izvora fenotipske varijabilnosti za različite proizvodne osobine bikova tovnih rasa ima presudan uticaj za utvrđivanje genetskih indeksa, pravilnu ocenu i rang potencijalnih priplodnjaka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UVOLOŠKA I TEHNOLOŠKA ISTRAŽIVANJA KLONOVA POPULACIJE SORTE KABERNE FRAN

 

Avramov L., Milutinović M., Jović S., Žunić D., Maletić Radojka, Vujović D.

 

Univerzitet u Beogradu - Poljoprivredni fakultet - Zemun

 

U lokalitetu Radmilovac u Gročanskom vinogorju izvršeno je istraživanje F3 klonske generacije sorte Kaberne fran. Ispitivanje je obavljeno u periodu 1994 -1998. godina. Cilj ispitivanja je bio stvaranje komercijalnih klonova navedene sorte. Uvološko - tehnološka istraživanja. obavljena u dve faze, obuhvatila su sledeće pokazatelje: (a) I faza - u periodu 1994 - 1998. godine ispitivana su sledeća obeležja: masa grozda, broj grozdova, prinos grozda, sadržaj šećera, sadržaj ukupnih kiselina; (b) II faza - u periodu 1997 - 1998. godine obavljena je mehanička analiza grozda i bobice sa sledećim pokazateljima: sastav grozda. sastav bobice, struktura grozda. U okviru II faze ispitivane su i karakteristike vina koje su obuhvatile sledeće pokazatelje: alkohol, ekstrakt. ukupne kiseline, šećer, organoleptička ocena. Rezultati ispitivanja pokazuju da se između proučavanih klonova ispoljavaju razlike u mnogim obeležjima. Rezultati su obrađeni radi utvrđivanja značajnosti razlika. Primenjene su standardne statističke metode: srednje vrednost, koeficijent varijacije, analiza varijanse, lsd test, diskriminaciona analiza, itd.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

CITOGENETSKA ISPITIVANJA VRSTE Helianthus rigidus I NJENIH F1 I BC1F1 HIBRIDA SA GAJENIM SUNCOKRETOM, Helianthus annuus

 

Jovanka Atlagić

 

Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Maksima Gorkog 30, 21000 Novi Sad

 

Helianthus rigidus (Cass.) Desf. je heksaploidna vrsta suncokreta koja je potencijalni izvor otpornosti na patogene, kao i visokog sadržaja proteina u semenu.

Veliki brqj populacija ove vrste je ukrštan sa linijama gajenog suncokreta i dobijene su 4 hibridne kombinacije F1 generacije (1-9 biljaka) i 5 kombinacija BQF] generacije (1-11 biljaka). Muška sterilnost je zapažena kod F1 i BC1F1 interspecies hibrida, a vitalnost polena je bila smanjena kod potomstava u odnosu na roditelje (27,57-71,83% kod F1 i 2,41-72,63% kod BC1F1).

Mejoza je uglavnom proticala normalno kod populacija H. rigidus. Mnogobrojne nepravilnosti su bile zapažene u mejozi kod F1 hibrida. U dijakinezi pored bivalenata (88,29% mejocita) su zabeleženi kvadri-, uni- i heksavalenti. Dislocirani hromozomi i hromozomski mostovi su prisutni u ostalim fazama mejoze. Sve F1 biljke su imale 68 hromozoma. Kod BC1F1 hibrida u dijakinezi su detektovani uni-, kvadri- i heksavalenti u visokom procentu mejocita. Broj hromozoma je bio različit kod različitih biljaka BC1F1 hibrida.

Registrovane nepravilnosti u mejozi kod F1 i BC1F1 interspecies hibrida ukazuju na postojanje genetske divergentnosti, nehomolognosti genoma između vrsta H. rigidus i H. annuus.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA VARIJABILNOSTI NAČIN NASLEĐIVANJA KOMPONENTI PRINOSA KUKURUZA KOD INBRED LINIJA I NJIHOVIH HIBRIDA

 

Jan Boćanski1 i Zoran Petrović2

 

1Poljoprivredni fakultet i Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

2Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

U radu je analizirana genetička varijabilnost između dvanaest inbred linija kukuruza za svojstva: broj redova zrna na klipu, debljina klipa i prinos zrna po biljci. Pored utvrđivanja genetičke varijabilnosti između ispitivanih inbred linija takođe je i utvrđivan i način nasleđivanja ispitivanih svojstava u Fl generacijama. Statistička obrada podataka je urađena korišćenjem standardnih metoda. Kod ispitivanih hibridnih kombinacija kao načini nasleđivanja broja redova zrna utvrđeni su: intermedijarnost, parcijalna dominacija, dominacija i superdominacija. Kod prinosa zrna po biljci kod ispitivanih hibridnih kombinacija prisutna je superdominacija kao način nasleđivanja.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MODELIRANJE GEN-ZA-GEN HIBRIDA PŠENICE OTPORNIH PREMA PUCCINIA RECONDITA TRITICI

 

Jelena Bošković1, Bošković M.2, Pešić V.1

 

1Poljoprivredni fakultet Zemun-Beograd, Nemanjina 6 11030 Zemun

2Poljoprivredni fakultet Novi Sad Trg D. Obradovića 8 21.000 Novi Sad

 

Primenjen je Boolean-ov model u gen-za-gen uzajamnim odnosima između domaćina pšenice i parazita Puccinia recondita tritici. Cilj se sastoji u genskoj diferencijaciji otpornosti hibridnih linija pšenice sa dva gena otpornosti za konvencionalni odnos 9:7.

Metode analize uključuju podatke tipova infekcije fenotipova agrikorpusa iz kojih proizilaze genotipovi domaćina i parazita kod specifičnih odnosa parazita: domaćina i spoljnih uslova.

Hibridne linije pšenice sa dva para gena otpornosti iz programa akumulacije gena otpornosti prema P. recondita tritici su testirane sa tri kulture patogena. Linije NS-77/l x Lr9, NS-26/l x Lr9, NS-26/2 x Lrl9, NS-46/2 x Lr9. NS-94/2 x Lr9, NS-94/4 x Lrl9, sa kulturom patogena Bg.s. 12/89, linije NS-66/2 x Lr9,NS-77/l x Lr9, NS-37/3 x Lr24. NS-94/5 x Lr24 sa kulturom Is.w./89, i linije NS-32/1 x Lr9 i NS-46/3 x Lr24 sa kulturom Chl.w. 14/89. Primljen je eksponencijalni Model II za navedene hibridne kombinacije sa dva para odgovarajućih gena otpornosti u konstantnim i različitim spoljnim uslovima.

Rezultati su pokazali da različiti spoljni uslovi kod primene navedenog Modela utiču na odnos fenotipova, ali ne na odnos genotipova. To znači, da broj definitivnih genotipova ostaje isti bez obzira na promenu spoljnih uslova. Primena model gen-za-gen odnosa je pokazala velike prednosti prema konvencionalnim metodama. Pošto je u proračunima sa manjim povećanjem "V" ili "N" došlo do velike mogućnosti genetske diferencijacije izvora otpornosti linija pšenice.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST I HERITABILNOST KOMPONENTI VISINE BILJKE KOD DOMAĆIH SORATA PASULJA (Phaseolus vulgaris L.)

 

Mirjana Vasić, Jelica Gvozdanović Varga. Janko Červenski

 

Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

U trogodišnjem ogledu ispitane su vrednosti visine biljke, visine formiranja prve mahune i produktivne visine biljke kod deset jugoslovenskih sorata pasulja. Ispitivanja su vršena na pasuljima obojenog (Zlatko, Sremac I Slavonski zeleni) 1 belog zrna (Biser, Medijana, Galeb, Panonski gradištanac. Panonski tetovac, Dvadesetica i Belko). Po najvišoj biljci izdvaja se Biser, pa Medijana i Panonski tetovac. Najniže (14,4 cm) formira prvu mahunu Galeb. Ostali genotipovi formiraju mahunu na visini većoj od 15 cm.. Najmanju produktivnu visinu imaju obojeni pasulji. Varijabilnost ovih osobina nije visoka. Analiza varijanse ukazuje na postojanje uticaja sorte i godine na sve komponente visine biljke. Ujednačene vrednosti koeficijenata genotipske i fenotipske varijacije ukazuju na podjednak uticaj genotipskih i fenotipskih faktora na ove osobine. Postojanje genetske heterogenosti domaćih sorata za produktivnu visinu biljke potvrđuje visi genetski koeficijent varijacije. Vrednosti heritabilnosti u širem smislu za sve tri ispitivane osobine su visoke.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

RAPD ANALIZA PRODUKATA FUZIJE IZMEĐU KULTURNOG SUNCOKRETA I Helianthus maximiliani (Schrader)

 

Dragana Vasić, Dragan Škorić, Gilbert Alibert*

 

Institut za ratarstvo i povrtarstvo, M. Gorkog 30, 21000 Novi Sad

*INP-ENSAT/UA INRA, Avenue de 1'Agrobiopole, BP 107, 31326 Castanet Tolosan, Cedex, France

 

Da bi se potvrdila hibridna priroda produkata fuzije između kulturnog suncokreta i H. maximiliani izvršena je PCR analiza regenerisanih kalusa i somatskih embriona uz pomoć RAPD markera karakterističnih za H. maximiliani. Prisustvo fragmenata DNK ove divlje vrste je ustanovljeno kod 80% analiziranih embriona i 50% analiziranih kalusa. S obzirom da je ustanovljeno da je procenat heterofuzija 23%, može se zaključiti da uslovi kulture favorizuju razvoj heterokariona.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MEĐUZAVISNOST KOMPONENTI PRINOSA ZELENE MASE I SEMENA SORTI I POPULACIJA CRVENE DETELINE (Trifolium pratense L.)

 

Sanja Vasiljević1, Gordana Šurlan- Momirović2, S. Katić1, V. Mihailović1, D. Lukić1, T. Živanović2

 

1Naučni Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad,

2Poljoprivredni fakultet Zemun-Beograd

 

Analizom varijanse i kovarijanse komponenti prinosa zelene mase i semena kod ispitivanih sorti i populacija crvene deteline izračunati su koeficijenti genetičke i fenotipske korelacije. Pomoću njih je utvrđeno da li postoji povezanost između ispitivanih osobina. Proučavano je 17 sorti i 16 populacija crvene deteline u drugoj godini života. Uzorci (30 biljaka po genotipu) za analizu komponenti prinosa zelene mase su uzimani u fazi cvetanja primarnih cvasti, pojedinačnih biljaka crvene deteline, iz prvog otkosa. Slučajno odabranih 30 biljaka. odnosno 150 cvasti po sorti ili populaciji iz drugog otkosa u fazi pune zrelosti semena crvene deteline služile su za utvrđivanje sledećih osobina: broj produktivnih stabljika po biljci, broj cvasti po biljci, broj cvetova po cvasti, broj semena po cvasti, prinos semena po biljci.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ SISTEMATSKIH FAKTORA OKOLINE NA VARIJABILNOST MLEČNOSTI KOD KRAVA

 

Mirjana Vulić


Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

 

Podaci o mlečnosti crno-belih krava tokom prve laktacije poslužili su za ocenu sistematskih uticaja okoline. Za ocenu sistematskih uticaja okoline korišćena je metoda najmanjih kvadrata (LS), koju je definisao Harvey. Ispitivanjem je bilo obuhvaćeno 675 prvih laktacija krava koje su poticale od 18 bikova. Prinos mleka u prvih 100 dana u proseku je bio 2319 kg. u celoj laktaciji 6184 kg i u standardnoj laktaciji 6058 kg, a sadržaj mlečne masti 3,11%, 3,22% i 3,21%, kao što sledi. Godina i sezona teljenja, kao i farma su signifikantno (P<t),01) uticale na prinos mleka. mlečne masti i sadržaj mlečne masti za prvih 100 dana, za celu i standardnu laktaciju. Najveću proizvodnju mleka i prinos mlečne masti iznad opšteg proseka, u prvih 100 dana, u celoj i standardnoj laktaciji ostvarile su krave oteljenje u 1994. godini. Pozitivan uticaj na sadržaj mlečne masti u prvih 100 dana, u celoj i standardnoj laktaciji ostvarile su krave oteljenje u 1995. godini. Krave oteljenje u zimskim mesecima (sezona I) imale su veći prinos mleka i mlečne masti u odnosu na prosek u prvih 100 dana, u celoj i standardnoj laktaciji. Za sadržaj mlečne masti je najpovoljnija bila četvrta sezona. Na prinos mleka i mlečne masti, kao i na sadržaj mlečne masti u prvih 100 dana, u celoj i standardnoj laktaciji najveće pozitivno odstupanje od proseka je bilo kod farme 3.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DIVERGENTNOST TIPOVA ZA PRINOS SUVE MATERIJE BELOG LUKA

 

Jelica Gvozdanović-Varga, Mirjana Vasić

 

Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Maksima Gorkog 30, 21000 Novi Sad, Jugoslavija

 

U radu je ispitivana divergentnost genotipova za prinosa suve materije i proizvodne osobine belog luka. Genotipovi su kolekcionisani sa područja Vojvodine u cilju proučavanja distribucije i procene vrednosti svojstava. Prema visini prinosa jasno se izdvajaju jesenji i prolećni beli luk, a klaster analiza (k-sredina) je izdvojila genotipove u pet grupa. Ekotipovi prolećnog belog luka su grupisani u prvoj grupi, prema visini ostvarenog prinosa sadržaja suve materije (40,24%) i najnižeg prinosa suve materije. U drugoj grupi su genotipovi sa najvišim prinosom suve materije (4,85 t/ha), i vrlo visokim sadržajem suve materije (jesenji i prolećni), dok genotipovi sa najvišim prinosom su grupisani u trećoj grupi. Ekotipovi koji su imali najviši prinos nisu ostvarili i maksimalni prinos suve materije (3.52 t/ha). Klaster analiza je omogućila razdvajanje genotipova za različite ciljeve oplemenjivanja belog luka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PROMENLJIVOST KLIJAVOSTI POLENA OMORIKE (Picea omorika /Panč./Purkyne) ZA VREME 12 MESEČNOG ČUVANjA

 

Branislava Grbović1, Vasilije Isajev2

 

1J.P. Srbijašume-Institut za šumarstvo, Beograd, Kneza Višeslava 3, 11030 Beograd

2Šumarski fakultet, Univerzitet u Beogradu. Kneza Višeslava 1. 11030 Beograd

 

U radu su predstavljeni rezultati analiza individualnog varijabiliteta polena omorike kao i promenljivosti njegove klijavosti u toku 12 mesečnog cuvanja pod različitim uslovima. U toku dve uzastopne godine sakupljen je polen sa 25 "test" stabala iz semenske kulture omorike na "Beloj Zemlji" kod Užica (Srbija). Tokom 12 meseci, Kobelovom in vitro metodom na 6 hranljivih podloga. analizirana je klijavost polena čuvanog na 4 različite temperature. Rezultati individualne selekcije kao i analize toka promenljivosti klijavosti polena i mogućnosti njenog očuvanja su značajni za upoznavanje genetičkog ciklusa omorike kao i za potrebe hibridizacije u programu oplemenjivanja ove značajne vrste.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SELEKCIJA TOPOLA NA BUJNOST RASTA

 

Guzina V., Orlović S., Kovačević B.

 

Institut za topolarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

 

U ogledu sa trinaest familija hibridnih potomstava američke crne topole (Populus deltoides Bartr.) i njenih hibrida sa selekcionisanim klonovima eurameričke topole Populus deltoides x Populus x euramericana analizirane su merene vrednosti dimenzije stabala i procenjene drvne mase po ha posle šeste, devete i jedanaeste godine rasta u ogledu. Konstatovane su značajne razlike između potomstava u pogledu dimenzija stabala i procenjene drvne mase po ha. kao i značajna varijabilnost tih elemenata u okviru potomstava. Pomenute vrednosti su upoređene sa odgovarajućim vrednostima za roditeljska stabla i za stabla priznatih sorti topola koja su rasla u istom ogledu u vidu standarda. Diskutovana je mogu nost selekcije klonova sa većim potencijalima u pogledu bujnosti rasta u poređenju sa priznatim sortama crnih topola.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

IDENTIFIKACIJA LINIJA PLAVOG PARADAJZA DONORA POŽELJNIH ALELA ZA POPRAVKU PRINOSA PLODA HIBRIDA K35 x K12

 

Jelena Damjanović1, Maja Vračarević2, Bogoljub Zečević1 i Slaven Prodanović3

 

1Centar za povrtarstvo, Smederevska Palanka

2INEP, Zemun

3Poljoprivredni fakultet, Zemun

 

Postavljeno je za cilj da se odredi donor sa najvećom frekvencijom poželjnih alela za prinos ploda koji bi se koristio za popravku elitnog hibrida plavog paradajza K35 x K12. U tom cilju proučavan je prinos ploda kod elitnog hibrida, njegovih roditelja i njihovih hibrida sa tri potencijalne linije donora (K36/1, K11 i K22/2). Ogledi su postavljeni u Centra za povrtarstvo, Smederevska Palanka. u tri ponavljanja. Posle merenja vrednosti prinosa ploda primenjen je modifikovani metod procene relativne vrednosti lokusa po Dudley-u (1987). Utvrđeno je da sve linije imaju pozitivne vrednosti parametra μG', pri čemu linija K11 ima najveću vrednost (2.38) tog parametra i najnižu frekvenciju (1.33) nepoželjnih alela na klasi lokusa D. Takođe je utvrđeno da je ova linija srodnija roditelju K35 (+7.81), te na osnovu vrednosti μD' (1.33) treba vršiti popravku elitnog hibrida povratnim ukrštanjem. To znači da hibridno potomstvo roditelj PI (K35) x donor (K11) treba ukrstiti sa roditeljem PI da bi selekcijom odabrali odgovarajući genotip koji će hibridizacijom sa K12 obrazovati plodove veće rodnosti.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POLIMORFIZAM PROTEINSKIH MARKERA U SAMOOPLODNIM LINIJAMA KUKURUZA

 

Gordana Demić, Snežana Mladenović Drinić i Kosana Konstantinov

Institut za kukuruz, 11080 Zemun Polje - Beograd

 

U solima rastvorljivi proteini su izolovani iz klice 15 inbred linija kukuruza, uključujući javne linije i linije stvorene u Institutu za kukuruz. Genetička sličnost između analiziranih linija je određena klaster analizom na osnovu polimorfizma proteinskih markera. UPGMA metod je korišćen za hijerarhijsko grupisanje i procena je izvedena korišćenjem kompjuterskog programa NTSYS-pc. Dendogram za 15 analiziranih linija na osnovu proteinskih markera sadrži tri glavne gruipe. Prva grupa obuhvata inbred linije dobijene iz ili srodne sa BSSS germplazmom; druga grupa su linije iz Lancester germplasme i treća grupa dve javne linije poreklom iz Francuske, F2 i F7. BSSS grupa obuhvata tri podgrupe: B73 i B84; B73Sbms i B73M, i A632 sa L362. Linije L326 i L227 su labavo povezane sa B73 i A632 srodnim linijama. Unutar Lancester grupe inbred linije su povezane u dve podgrupe: linije L385 i Mo17 su jedna a L412 i iz nje izvedena linija L395 druga podgrupa. Grupisanje linija na osnovu u solima rastvorljivih proteina klice je u saglasnosti sa poreklom ovih linija.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

OD POPULACIJA DO SORTI LUCERKE

 

Dragan J. Bukić, Dane Lukić

 

Poljoprivredni fakultet, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

U radu je prikazan nastanak i najvažnija kvantitativna svojstva devet sorti lucerke stvorenih u poslednjih 50 godina u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Za stvaranje NS sorti, u većini slučajeva je korišćen autohtoni materijal - panonski tip lucerke (Medicago sativa L.) i populacije žute lucerke (M. falcata L.) za stvaranje hibridnih sorti. Na osnovu višegodišnjih rezultata istraživanja, u više lokaliteta i veoma različitim zemljišnim i vremenskim uslovima, sorte su ispoljile visok potencijal za prinos zelene krme (73,3 t/ha), odnosno suve materije (18,3 t/ha) i kvalitet suve materije (sadržaj sirovih proteina 18,74%).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PROMENE NA PROTEINIMA RAZLIČITIH SORTI SOJE POD DEJSTVOM POVIŠENE TEMPERATURE

 

Slađana Žilić, Irina Božović, V. Bekrić i Snežana Mladenović Drinić

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", Zemun-Beograd

 

Sojini proteini su uglavnom globulinskog tipa. Semeni proteini soje razdvojeni su na tri glavne frakcije sa sedimentacionim koeficijentima 2,2S, 7.5S i 11,8S, a kodirani su nuklearnim genomom u citoplazmi. Prema istraživanjima prisutnosti i odsutnosti US subjedinica došlo se do teoretskog odnosa za nezavisno nasleđivanje između 3 lokusa koji kontrolišu grupu subjedinica I i subgrupe Ila i lib, a opsežno je karakterizovan fragment DNK i komplementarna mRNK koje upravljaju sintezom subjedinica 7S sojinog semenog proteina. Soja je jedan od najboljih izvora visoko kvalitetnih biljnih proteina. Međutim, ona sadrži i veliki broj antinutritivnih faktora koji uslovljavaju nutritivne, biološke i fiziološke posledice kod životinja. Radi uništavanja proteolitičkih-inhibitorskih substanci i ureaze sojino zrno se podvrgava toplotnom tretmanu.

Seme sorti soje različite genetičke osnove (Brock i Kunitz) bilo je korišćeno u ovim istraživanjima. Primenom standardnih kvantitativnih analiza i poliakrilamid gel elektroforeze, u našim istraživanjima pratili smo promene na proteinima sojinog semena nakon zagrevanja u mikrotalasnoj pećnici.

Na osnovu dobijenih rezultata može se zaključiti da je toplota mikrotalasnog zagrevanja uslovila vrlo slične promene hemijskog sastava u semenu obe ispitivane sorte. Zagrevanjem semena soje I, 2, 3, 4 i 5 minuta nije došlo do promene sadržaja ukupnih proteina, ali je njihova denaturacija primećena posle 2 minuta zagrevanja. Sadržaj u vodi rastvorljivih proteina kod obe sorte smanjivao se do 3-eg minuta. ali je maksimalan pad rastvorljivosti zabeležen posle 2 minuta zagrevanja, 1 6,84% kod sorte Brock i 12,69% kod sorte Kunitz.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

TIP CVETA F1 GENERACIJE DOBIJENE UKRŠTANJEM SORTI VINOVE LOZE - DRENAK CRVENI x AFUZ-ALI

 

Žunić P., Bešlić Z.

 

Poljoprivredni fakultet - Beograd

 

Tip cveta je vazna biološka karakteristika vinove loze koja u znatnoj meri utiče na visinu i stabilnost prinosa. Funkcionalno ženski tip cveta je uzrok često slabog prinosa usled rehuljavosti grozdova. Kod sorti sa ženskim tipom cveta, usled nemogućnosti samooplodnje, visina prinosa zavisi od prisustva polena neke druge sorte - oprašivača. Jedna od sorti sa ženskim tipom cveta. sa veoma kvalitetnim grozdovima pri dobroj oplodnji je sorta drenak crveni. U cilju dobijanja sorte tipa drenka crvenog sa hermafroditnim cvetom i sa boljim agrobiološkim karakteristikama izvršeno je ukrštanje sorti drenak crveni i afuz-ali. Od dobijenog potomstva ispitivanjem je obuhvaćeno 113 sejanaca. Utvrđeno je da 42,5% sejanaca ima hermafroditan tip cveta a 57,5% ima ženski tip. U grupi sa ženskim tipom cveta ima i 11 sejanaca sa prelaznim tipom cveta (ženski sa uspravnim prašnicima). Ovim se potvrđuje konstatacija da je tip cveta vinove loze monofaktorijalna osobina i da sorte ženskog tipa cveta (homozigotne recesivne FF) oprašene polenom hermafroditnih sorti koje su heterozigotne (HF) za tip cveta u potomstvu daju približno jednak broj individua hermafroditnih i ženskih tipova cveta.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ GENETIČKIH PARAMETARA NA NASLEĐIVANJE BROJA MAHUNA PO BILJCI PASULJA (Phaseolus vulgaris L)

 

Zdravković M., Čorokalo D., Đorđević R. i J. Zdravković

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71, 11420 Smederevska Palanka cfvcsp@eunet.YU

 

U cilju istraživanja načina nasleđivanja, efekta gena, kombinacionih sposobnosti i komponente genetičke varijanse, ispitivana su četiri divergentna genotipa pasulja (Biser, Galeb, Rozalija i Palanački zlatno žuti) i njihovo F1 potomstvo dobijeno dialelnim ukrštanjem - bez recipročnih.

Za osobinu broja mahuna/biljci dobijena je visoko značajna varijansa srednjih vrednosti roditelja i hibrida. Izračunata vrednost aditivne komponente (D) je veće od dominantih komponenti (H1 i H2) što ukazuje da u nasleđivanju broja mahuna/biljci preovladavaju aditivni geni. Prosečan stepen dominacije (Hi/D) je manji od 1 i ukazuje na parcijalnu dominaciju. Najveća vrednost posebnih kombinacionih sposobnosti je utvrđena kod kombinacije Galeb x Palanački zlatno žuti. Heritabilnost u širem smislu iznosi 95% i ukazuje na visok udeo genetičkih faktora u nasleđivanju broja mahuna po biljci.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

NASLEĐIVANJE OBLIKA PARADAJZA

 

Jasmina Zdravković, Marković Z., Zdravković M., Mirjana Mijatović

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71,

11420 Smederevska Palanka, cfvcsp@eunet.YU

 

Ispitivan je odnos horizontalnog i vertikalnog prečnika ploda paradajza koji praktično predstavlja index ili oblik ploda. kod dialelnog ukrštanja 6 roditeljskih genotipova (D-150, S-49, S-35 i H-52, Kg-ž i SP-109) i potomstva (F1, F2, BC1 i BC2) nastalog iz tih ukrštanja. Nasleđivanje oblika ploda utvrđeno ja na osnovu analize proseka generacija (Mather i Jinks 1982). Najznačajniji su aditivni genski efekti u nasleđivanju oblika ploda paradajza. Interakcija gena dominantni x dominantni geni predstavljaju najčešće ispoljene interakcijske efekte, a zatim slede aditivni x aditivni geni. Utvrđena je relativno stabilna pojava duplikatnog tipa epistaze.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

NASLEĐIVANJE KOMPONENATA PRINOSA U DIALELNOM UKRŠTANJU I DIVERGENTNIH GENOTIPOVA PAPRIKE (Capsicum annuum L.)

 

Bogoljub Zečević1, Dušan Stevanović1, Slaven Prodanović2 i Radiša Đorđević1

 

1Centar za povrtarstvo Smederevska Palanka,

2Poljoprivredni fakultet, Beograd

 

Na osnovu dialelnog ukrštanja (bez recipročnih) sest divergentnih genotipova paprike (Palanačka babura. Mačvanka, Palanačka kapija, Romana, Kobra i Feferona žuta ljuta) utvrđen je način nasleđivanja i određene komponente genetičke varijanse za težinu ploda i broj plodova po biljci. Istraživanje je zasnovano na podacima dobijenim u F1 generaciji. Za obe ispitivane osobine u najvećem broju kombinacija ukrštanja konstatovana je parcijalna dominacija kao način nasleđivanja. Analizom komponenata genetičke varijanse ocenjeno je da glavni udeo u nasleđivanju težine ploda i broja plodova ima aditivno delovanje gena. Izračunate visoke vrednosti za heritabilnost takođe ukazuju na značajnije učešće aditivnih gena. Na osnovu dobijenih rezultata zaključeno je da u oplemenjivanju paprike na prinos bi trebalo vršiti selekciju genotipova sa visoko izraženim srednjim vrednostima za težinu ploda i broj plodova po biljci.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST I KOMPONENTE VARIJANSE ZA VISINU BILJKE KOD RAZLIČITIH SORTI PŠENICE

 

Veselinka Zečević, D. Knežević, Danica Mićanović

 

IIPS, Centar za strna žita, Kragujevac, S. Kovačevića 31, 34000 Kragujevac

 

U radu je analizirana visina biljaka kod 50 divergentnih sorti pšenice. Sorte su gajene u ogledu u poljskim uslovima u Centru za strna žita, Kragujevac po slučajnom blok sistemu u tri ponavljanja u toku dve vegetacione godine. Setva je obavljena u redove dužine 1 m. sa razmakom od 20 cm između redova i 10 cm između biljaka u redu. Analize biljaka su urađene u fazi pune fiziološke zrelosti pšenice na uzorku od 60 biljaka u tri ponavljanja. Urađena je varijabilnost, heritabilnost i komponente varijanse za visinu biljke kod različitih sorti pšenice. Ustanovljene su značajne razlike u prosečnim vrednostima za visinu biljke kod analiziranih sorti pšenice. Najveća visina biljke utvrđena je kod sorti Blue Boy (122,2 cm), a najmanja kod sorte Norin 10 (50,4 cm). Varijabilnost visine biljke bila je dosta niska, sa koeficijentom varijacije u proseku (V=7,4 %). Heritabilnost u širem smislu za visinu biljke bila je visoka (h2=95,9 %) što ukazuje na visoku naslednost ovog svojstva. Komponente fenotipske varijanse pokazuju da u ukupnoj varijabilnosti ovog svojstva najveći udeo pripada genotipu (84,3 %). znatno manji godini (7,5 %) i interakciji sorta/godina (6,7 %).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRIMENA INTRODUKCIJE KAO METODE OPLEMENJIVANJA NA PRIMERU CRNOG ORAHA (Juglans nigra L.)

 

Vasilije Isajev1, Predrag Jović2

 

1Šumarski fakultet, Beograd,

2JP "Srbijašume", Institut za šumarstvo, Beograd

 

Američki crni orah (Juglans nigra L.) predstavlja jednu od potencijalno značajnijih vrsta tvrdih lišćara na aluvijalnim zemljištima koja se nalaze uz korita većih reka Srbije. Pored izvanrednih tehničkih karakteristika, zdravstvenog stanja kultura i cene ovog drveta na tržištu, ova vrsta pokazuje i izvanredan zapreminski prirast, a time i masu koju ostvaruje u relativno kratkom vremenskom periodu koji nije karakterističan za šumarsku proizvodnju. Neopravdano male površine crnog oraha kod nas neophodno je proširiti na sva optimalna staništa za njegovu uspešnu proizvodnju pri čemu treba voditi racuna o problemu "osnivača populacije", odnosno drastičnom smanjenju genetskog kompleksa i preobražaja postojećih populacija (kultura) iz otvorenih u zatvorene populacije. S obzirom da sudina gena u populacijama zavisi od kombinacije veličine populacije i selekcionog pritiska, selekcioni pritisak u postojećim populacijama možemo povećati podizanjem plantaža na neujednačenom staništu (da bi negenetski efekti bili minimalni), rigoroznijom selekcijom (samo najboljih individua) i gajenjem potomstva selektovanih individua i selekcijom na osnovu analize potomstava. Pri ovome treba imati u vidu da su analizom half-sib testova potomstava u selekcionim programima koji se sprovode nad ovom vrstom u SAD utvrđene naslednosti u pogledu visina i prečnika od 0.54 i 0.50 (dakle znatno veće naslednosti po ovim parametrima nego za druge komercijalne vrste) što predstavlja osnov za obimniji rad na oplemenjivanju crnog oraha i kod nas. U radu je prikazan put i način programa oplemenjivanja ove vrste u Srbiji

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PROMENLjIVOST MAKROSKOPSKIH KARAKTERISTIKA ČETINA OMORIKE (Pices omorika /Panč./ Purkyne) IZ EKOLOŠKI RAZLIČITIH MIKROPOPULACIJA

 

Vasilije Isajev1, Vera Lavadinović2

1Šumarski fakultet, Beograd

2JP "Srbijašume", Institut za šumarstvo, Beograd

 

U cilju utvrđivanja postojanja i obima uticaja tipa geološke podloge na broj i dimenzije dvogodišnjih četina omorike, izdvojene su tri mikropopulacije ove vrste na Tari i jedna na trgu u Užicu. Odabrane populacije sa Tare se nalaze: na močvarnom terenu, krečnjačkoj geološkoj podlozi, serpentinu, a četvrta na antropogeno izmenjenom staništu u urbanim uslovima. U odabranim populacijama izvršena je selekcija 20 test stabala, sa kojih su uzete četine za analizu. Ispitivana je promenljivost broja četina na 1 cm dvogodišnje grančice, a na statističkom uzorku od 20 četina, sa svakog test stabla, njihova dužina i širina. Na osnovu statistički opravdanih razlika između srednjih vrednosti analiziranih svojstava, može se smatrati da uticaj tipa geološke podloge na varijabilnost ispitivanih svojstava nije velika, jer je u dijapazonu od 8.1 do 9.1%. Opseg variranja analiziranih svojstava uslovljen je velikim kompleksom faktora, a kako su četine iste starosti i sakupljene sa iste visine i ekspozicije stabla, može se smatrati da je obim promenljivosti analiziranih karaktera pod jakom genetskom kontrolom.

Dobijeni rezultati obavljene morfometrijske analize pokazuju da su ispitivana svojstva četina imala najveće vrednosti upravo u gradskim, antropogeno izmenjenim uslovima, a ne u svojim prirodnim staništima. Ovo je verovatno posledica interakcije genotipa stabala iz ove populacije i uticaja intenzivne nege stabala putem zalivanja, đubrenja i sl.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

HROMOZOMSKE ABERACIJE KAO UZROK SMANJENE PLODNOSTI PRIPLODNIH KRMAČA I KONGENITALNIH MALFORMACIJA NJIHOVOG POTOMSTVA

 

I. Jevtić, Z. Stanimirović, B. Soldatović

 

Citogenetičkim analizama (prašenje učestalosti numeričkih - aneuploidija, poliploidija i strukturnih aberacija - delecija, translokacija) su bile podvrgnute krmače različite starosti (izraženog preko rednog broja prašenja od 3 do 10 prašenja) kao i njihovo potomstvo u normalnim i patološkim leglima.

Za citogenetičke analize priplodnih krmača uzimana je cela krv iz koje je primenom metoda kultivacije limfocita periferne krvi in vitro ( Evans i O'Riordan 1977. god. modifikovano po Zimonjiću 1990.god.) dobijen materijal za hromozomske pretrage, dok je materijal za citogenetičke analize prasadi sa anomalijama (Atresia ani, Cheliognathopalathoschisis, Extremitas ad latus, Flexia phalangis distalis extremitas) dobijen metodom direkne punkcije ćelija kosne srži dugih cevastih kostiju (Hsu i Paton 1969.god. modifikovano po Stanimiroviću 1995. god.). Istraživanja ukazuju na pojavu veće učestalosti nekih strukturnih aberacija (delecija i translokacija-recipročnih i Robertsonove) sa povećanjem starosti krmača izraženog preko rednog broja prašenja.

 

 

Redni broj         III        IV        V         VI        VII       VIII      IX        X

Prašenja

 

%ukupnih

Kariotipskih       2,29      5.85      6,96      12,66    32,22    33,93    45,85    62,30

aberacija

 

Citogenetičkim analizama njihovog zapata ukazuju na veću učestalost avitalnih i prasadi sa kongenitalnim malformacijama srazmerno rednom broju prašenja. Takođe, je ustanovljeno da malformacije prasad nose neku od strukturnih aberacija koje su nadene i kod njihovih majki tako, analizirajući kariotip prasadi sa ovakvim malformacijama ustanovili smo direktnu povezanost anomalije sa promenama na određenim hromozomima i to:

 

ANOMALIJA                                    MARKER HROMOZOM
Cheliognathopalatlioschisis                    delecija 13q-
Atresia ani                                          recipročna translokacija t; (lq-;15q+)
Ekstremitas ad latus                             Robertsonova translokacija Rb;(14/15)(14+)
Flexia phalangis distalis extremitas        recipročna translokacija t; (4q+: 14q-)

 

Na osnovu dobijenih rezultata izveden je zaključak da starost krmača utiče na veću učestalost hromozomskih aberacija, u njihovim ćelijama. kao i u ćelijama potomstva uslovljavajući avitalnost prasadi-nosilaca ovakvih promena, ili povećavajući učestalost prasadi sa uočenim kongenitalnim malformacijama.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETSKE ANALIZE RODITELJA U SELEKCIJI PŠENICE PREMA OBLIGATNIM PARAZITIMA

 

Zoran Jerković, Radivoje Jevtić

 

Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Maksima Gorkog 30, 21000 Novi Sad, Jugoslavija

 

Osnovni preduslov za uspešnu selekciju na otpornost prema obligatnim parazitima je različitost roditelja po genima koji tu osobinu kontrolišu. Broj gena i njihove interakcije, bez obzira na vrstu otpornosti, od presudnog su značaja za trajnost ispoljavanja osobine.

S ciljem stvaranja linija različitih po osnovi otpornosti prema Puccinia recondita tritici i Erysiphe graminis tritici odabrane su dve linije kompletno otporne prema prouzrokovaču lisne rđe i pepelnice u stadijumu sejanaca (kontrolisani uslovi) i polju. Kao drugi roditelj u kombinacijama poslužila je sorta s određenim stepenom nekompletne otpornosti prema oba parazita, Valjevka. Kompletno otporni roditelji prema prouzrokovaču lisne rđe se razlikuju po tri komplementarna nezavisno nasleđivana dominantna gena od Valjevke, KM 175/89 (otporne kombinacije A_B__, A_C_, B_C_), a KM 54/89 (A_B_C_). Prema prouzrokovaču pepelnice prvi kompletno otporni genotip sadrži dva nezavisna gena za otpornost sa pojedinačnim a drugi tri s komplementarnim delovanjem (A_B_, A_C_). U potomstvima je došlo do transgresivnog razdvajanja u smeru nekompletne otpornosti prema parazitima. Otpornost ispoljena razlikama u reakcionim tipovima nije zadržana u kasnijim generacijama (F4 i F5). Povećanje nekompletne otpornosti prema oba parazita objašnjavamo interakcijama gena iz oba roditelja. Stvoreno je deset različito otpornih linija.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

INDUKCIJA KALUSA IZ ZRELIH EMBRIONA ROD VRSTA IZ RODA Triticum L.

 

Jestrović Zorica1, Kondić Ankica2, Šešek S.2, Denčić, S.2, Pavlović, M.1

 

1Institut za istraživanja u poljoprivredi SRBIJA, Centar za strna žita Kragujevac, Save Kovačevića 31, Kragujevac

2Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Maksima Gorkog 30, Novi Sad

 

Ispitivana je sposobnost formiranja kalusa i regeneracije biljaka u kulturi in vitro iz zrelih embriona kod Triticum monococum, Triticum dicoccoides, Triticum durum, Triticum spelta i Triticum aestivum. Izolovani embrioni su inokulisani na modifikovanu MS (Murashige and Skoog, 1962) indukcionu hranljivu podlogu. Rezultati pokazuju da je frekvencija formiranih kalusa u proseku bila visoka za sve ispitivane genotipove (99,4%). Najveći broj kalusa dobijen je kod Triticum durum i Triticum aestivum, dok je najmanje (98,2%) kalusa obrazovano kod Triticum dicocoides. Kod vrste Triticum monococcum zabeležena je najveća frekvencija regenerisanih biljaka (51,87%). Bez obrazovanih zelenih biljaka bila je Triticum spelta. Srednja vrednost sveže mase kalusa kretala se od 0,04 g (Triticum dicoccoides) do 0,304 g (Triticum durum).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EFEKAT GENA I KOMBINACIONE SPOSOBNOSTI ZA PRINOS JEZGRA KOD NEKIH INBRED LINIJA SUNCOKRETA

 

Joksimović J., Atlagić J., Škorić. D.


Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Maksima Gorkog 30, 21000 Novi Sad

 

Efekat gena i kombinacione sposobnosti za prinos jezgra su ispitivane kod 8 genetički divergentnih inbred linija i 15 F1 hibrida suncokreta metodom linija x tester (Singh i Choudhary, 1976). Rezultati analiza pokazuju pojavu heterozisa kod svih hibridnih kombinacija F] gen. za prinos jezgra. Najbolji opšti kombinatori za ovo svojstvo su inbred linije HA-BCPL i RHA-178. Na osnovu vrednosti posebnih kombinirajućih sposobnosti (PKS) hibrida suncokreta za prinos jezgra u različitim godinama ispitivanja, konstatovana je zavisnost ocene od ekoloških faktora. Značajnu pozitivnu vrednost PKS za prinos jezgra imala je samo hibridna kombinacija HA-74 x RHA-N-K koja je nastala ukrštanjem inbred linija sa negativnim efektom OKS za isto svojstvo.

Odnos OKS/PKS pokazuje da je preovladavao neaditivni nad aditivnim delovanjem gena, što potvrđuje i analiza komponenti genetičke varijanse.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA KONTROLA OTPUŠTANjA VLAGE IZ ZRNA KUKURUZA TOKOM SAZREVANJA

 

B. Kerečki, M. Ivanović i Violeta Anđelković

Institut za kukuruz "Zemun Polje", Beograd - Zemun

 

Otpuštanje vlage iz zrna kukuruza tokom sazrevanja je osobina kojoj se pridaje veliki značaj u procesu stvaranja samooplodnih linija i hibrida.

Period sazrevanja zrna može se podeliti na tri etape. Prva je mlečna zrelost gde sadržaj vode u zrnu iznosi 65-70%. U toj fazi se održava normalan sadržaj vode na osnovu aktivnog metabolizma. Druga etapa je nalivanje zrna u kojoj se vlažnost smanjuje na 30-40% i treća etapa je sazrevanje zrna, koju karakteriše brz gubitak vode i prestanak nakupljanja plastičnih materija.

Brzina otpuštanja vlage iz zrna kukuruza zavisi od više parametara i to: osmotskog pritiska u zrnu, debljine i propusne sposobnosti perikarpa, od sadržaja i strukture skrobnih zrnaca, morfoloških osobina klipa i zrna i dr.

Ispitivanje dinamike otpuštanja vode iz zrna radeno je na 12 linija i njihovim kombinacijama. Uočene su značajne razlike u sadržaju vode u zrnu između linija i hibrida, kao i između samih linija i njihovih kombinacija.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EFEKAT GENA ZA FIZIOLOŠKE PARAMETRE PŠENICE

 

Kraljević-Balalić Marija

 

Poljoprivredni fakultet, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

U cilju analize načina nasleđivanja, efekta gena i kombinirajućih sposobnosti odabran je različit broj (4-6) genetički divergentnih genotipova pšenice i izvedeno je nekoliko setova dialelnih ukrštanja, isključujući recipročna. Na osnovu rezultata F1 i F2 generacije ocenjen je efekat gena za bokorenje, lisnu površinu, indeks lisne površine (LAI), dužinu trajanja lisne površine (LAD), položaj lista, sadržaj pigmenata, žetveni indeks i aktivnost α-amilaze kod pšenice.

Roditelji i hibridi su se značajno razlikovali u srednjim vrednostima za ispitivana svojstva. ANOVA kombinirajućih sposobnosti, koristeći metod 2, model 1 po Griffing (1956), je pokazala da je ukupna lisna površina bila pod kontrolom gena sa aditivnim efektom. Efekat gena za bokorenje, indeks lisne površine i dužinu trajanja lisne površine, ugao lista zastavičara, sadržaj karotinoida, žetveni indeks i aktivnost α-amilaze bio je aditivan i neaditivan, obzirom na visoko značajne varijanse opstih i posebnih kombinirajućih sposobnosti. Sadržaj hlorofila bio je uslovljen samo genima sa neaditivnim efektom.

Rezultati su razmatrani u smislu korišćenja saznanja o načinu nasleđivanja i efektu gena fizioloških parametara u oplemenjivanju pšenice.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST NEKIH STRUKTURNIH I FIZIČKIH SVOJSTAVA DRVETA BAGREMA (Robinia pseudoacacia L.)

 

Bojana Klašnja, Špiro Kopitović, Saša Orlović, Zoran Galić

 

Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Institut za topolarstvo, Antona Čehova 13, 21000 Novi
Sad, Jugoslavija, E-mail: sasao@polj.ns.ac.yu

 

U radu su prikazani rezultati istraživanja varijabilnosti osnovnih strukturnih (širina godova i du ina vlakana) i fizičkih (zapreminska masa - nominalna i apsolutno suva) drveta od stabala 10 klonova bagrema (Robinia pseudoacacia L.). Uzorci u obliku izvrtaka su uzeti iz poljskog višeklonalnog ogleda koji je osnovan 1983. godine na Oglednom dobru Instituta za topolarstvo na tipu zemljišta fluvisol. Uzorci za analizu su uzimani u šestoj, osmoj i trinaestoj godini starosti zasada. Rezultati istraživanja su pokazali da su se klonovi statistički visoko značajno razlikovali u pogledu svih istraženih svojstava. Vrednosti du ine vlakana i širine godova su se statistički značajno razlikovale i po godinama istraživanja. Interklonalni varijabilitet je bio veoma izražen što pokazuju i rezultati klaster analize kojom su istraživani klonovi grupisani u pet grupa. Koeficijenti naslednosti u širem smislu za istraživana svojstva po godinama starosti su iznosili od 0.31 do 0.98. Rezultati istraživanja upućuju na potrebu daljih istraživanja i u adultnoj fazi u cilju kreiranja metoda za ranu selekciju na poželjna fizička svojstva drveta.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

NIVO GENETIČKE ODREĐENOSTI STRNIH ŽITA I BUDUĆA OČEKIVANjA

 

Desimir Knežević

 

IIP SRBIJA, Centar za strna žita Kragujevac, Save Kovačevića 31, Kragujevac 34000

 

Obimna genetička istraživanja pšenice, ječma, ovsa, raži i tritikale dala su veliki doprinos u razjašnjenju: ploidnosti ovih biljnih vrsta, genske kontrole morfofizioloških osobina, produktivnih i osobina tehnološkog kvaliteta, regulacije niza biohemijskih procesa itd. Do danas ostvarena znanja na osnovu genetičkih izučavanja imala su značajnu ulogu u taksonomskom sistematizovanju i evolucionom izučavanju strnih žita, njihovoj identifikaciji. Razvijane su metode identifikacije gena i genskih alela koji kontrolišu ispoljavanje bioloških osobina pomenutih biljnih vrsta. Determinisani geni za date osobine su poslužili za identifikaciju sorti unutar svake bijne vrste. Urađene su genetičke mape hromozoma kao i fizičke mape gena za hromozome ovih biljnih vrsta. U ovom radu biće dat pregled genetičke istraženosti jugoslovenskih sorti strnih žita. Sprovedena su obimna genetička istraživanja u oblasti citogenetike, populacione genetike, kvantitativne genetike, mutageneze, biohemijske genetike i dr. Veliki broj sorti je identifikovan prema genima za visinu stabla (Rht, Saitama), koji su vezani sa otpornošću na poleganje, zatim prema genima koji kontrolišu tehnološki kvalitet biljne vrste (Gli-I, Gli-2, Gli-3, Glu-1, Horl, Hor2), otpornost prema bolestima (Sr, Lr, BYDW), štetočinama, kao i prema prisustvu određenih translokacija (1BL. 1RS). Kod nekih jugoslovenskih sorti identifikovani su nif geni, zatim geni za tolerantnost na abiotički stres. Međutim, karakterizacija sorti na nivou DNK kod nas je na samom početku. Postignuti rezultati ukazuju da su istraživanja kod nas pratila pravce savremenih istraživanja i dala pun doprinos istraživanjima u svetu.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA USLOVLJENOST TEHNOLOŠKOG KVALITETA PŠENICE

 

Desimir Knežević, Veselinka Zečević, Milanko Pavlović, Danica Mićanović, Miroslav Kuburović, 1Slaven Prodanović

 

IIP SRBIJA. Centar za strna žita Kragujevac, Save Kovačevića 31, Kragujevac 34000

1Poljoprivredni fakultet, Zemun, Univerzitet u Beogradu, Nemanjina 6, 11080 Zemun

 

Kvalitet je kompleksno genetički determinisano svojstvo. Veliki je broj parametara koji učestvuju u određenu kvaliteta. U ovom radu je predstavljena analiza sedimentacije proteina i volumena hleba kod 20 genetički različitih sorti pšenice. Metodom elektroforeze analiziran je sastav glijadina i glutenina. Ispitivana je povezanost glijadina i glutenina koji su kodirani Gli-1 i Glu-1 alelima sa komponentama kvaliteta. Ustanovljeno je da sorte (KG.56, KG.56S, Rodna i Tara) koje imaju Gli-Blb, Gli-Dlb, Glu-D1d imaju visoke vrednosti sedimentacije proteina i volumena hleba. Takođe je ustanovljena pozitivna korelacija između Gli-D2a i sedimentacije proteina, kao i između Gli-B11 i volumena hleba (Srbijanka, Ravanica, Jugoslavija, Balkan i dr.). Identifikovani Gli-1 i Glu-1 aleli mogu se koristiti kao marked za kvalitet u oplemenjivanju pšenice. Međutim, analizirane komponente tehnološkog kvaliteta nisu genetički određene sarno sa Gli-1 i Glu-1, već i drugim faktorima (Gli-2, Gli-3, proporcijom sadržaja glijadina/glutenina itd.) koje treba više proučiti.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

RAZLIKE IZMEĐU HOMOZIGOTNIH I HETEROZIGOTNIH GENOTIPOVA PŠENICE U POGLEDU ANDROGENE SPOSOBNOSTI

 

Kondić Ankica i S. Šesek


Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

Analizirana je androgena i regeneraciona sposobnost kod 10 heterozigotnih (F1 hibridi) i 13 homozigotnih (roditelji) genotipova ozime pšenice (Triticum aestivum L.) u kulturi in vitro. Utvrđene su značajne razlike između genotipova u pogledu androgenog kapaciteta, prinosa kalusa, frekvencije zelenih i albino regeneranata, što znači da su navedene komponente androgene sposobnosti genetički determinisane.

Androgeni kapacitet se kod homozigota kretao od 0,6% (NS-0-694) do 20,3% (Žitnica), dok se kod heterozigota kretao od 3,9% (NS-O-694/Košuta) do 34,7% (Szegedi-746/Žitnica). Prosečan androgeni kapacitet za sve ispitivane F1 hibride (13,8%) je bio značajno viši u odnosu na prosečni kapacitet roditelja (8,2%).

Prinos kalusa se, kod svih ispitivanih genotipova, kretao od 0,7% (Obrij) do 40% (Szegedi-746/Žitnica). U proseku, heterozigoti su ostvarili veći prinos kalusa od homozigota. Tri homozigotna genotipa (Obrij, Szegedi-746 i NS-0-694) i jedan heterizigotni (NS-O-694/Košuta) nisu regenerisali zelene biljke. Prosečna frekvencija zelenih regeneranata F1 hibrida (16,2%) se nije značajno razlikovala od prosečne frekvencije roditelja (14, 5%).

U pogledu frekvencije albino biljaka heterozigoti su imali značajno višu prosečnu vrednost (30,8%) u odnosu na homozigote (22,7%).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

NASLEĐIVANJE BROJA ZRNA PO KLASU U UKRŠTANJIMA GENOTIPOVA PŠENICE SA RAZLIČITIM Rht GENIMA

 

Borislav Kobiljski1, Srbislav Denčić1, Marija Kraljević-Balalić2 i Rončević Petar1

 

1Naučni Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

2Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

 

Dosadašnja istraživanja Rht gena su pokazala da oni pored izraženog efekata na visinu stabljike, u manjoj ili većoj meri, utiču i na druga kvantitativna i kvalitativna svojstva pšenice. Cilj ovog rada je bio da se utvrdi varijabilnost, način nasleđivanja i efekti gena za broja zrna po klasu Rod ukrštanja genotipova pšenice sa različitim Rht genima i to Bankut 1205 (Rht 0) / Aobakomughi (Rht-Dlb), Bankut 1205 (Rht 0) / Sava (Rht 8), Siete Cerros (Rht-Blb) / Tom Thumb (Rht-Blc), Siete Cerros (Rht-Blb) / Ai-bian 1 (Rht-Dlc) i Sava (Rht 8) / Ai-bian 1 (Rht-Dlc).

Interval variranja prosečnog broja zrna po klasu je kod roditelja bio od 26,5 (Sava) do 36.1 (Siete Cerros), u F1 generaciji od 27,6 (Siete Cerros / Ai-bian 1) do 45,1 (Sava / Ai-bian 1) i u F2 generaciji od 27,6 (Bankut 1205 / Aobakomughi) do 40,0 (Siete Cerros / Tom Thumb). Kod tri ukrštanja je urvrđen značajan pozitivni, a kod jednog ukrštanja značajan negativni (Siete Cerros / Ai-bian 1) heterotični efekat. U ukrštanju (Siete Cerros / Tom Thumb) heterozisa nije bilo. U F1 i F2 generaciji nasleđivanje broja zrna po klasu je dominantno (parcijalna dominacija, puna dominacija ili super dominacija). Aditivno aditivno-dominantni model ukazuje da je u nasleđivanju broja zrna po klasu u ukrštanjima Bankut 1205 / Aobakomughi, Siete Cerros / Tom Thumb i Siete Cerros / Tom Thumb najznačajniji efekat dominantnih gena. a kod ostala dva ukrštanja efekat aditivnih gena. Takođe, kod svih ukrštanja je utvrđeno i prisustvo različitih epistatičkih genskih efekata.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PROCENA DISKRIMINACIONE MOĆI MORFOMETRIJSKIH PARAMETARA LISTA AMERIČKE CRNE TOPOLE

 

Branislav Kovačević


Institut za topolarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

 

Ispitana je pogodnost korišćenja 8 merenih i 15 izvedenih morfometrijskih parametara lista jednogodišnjih ožiljenica u razlikovanju 16 klonova američke crne topole (Populus deltoides) i 4 hibridna klona iz hibridnih kombinacija P. deltoides x P. x euramericana i P. deltoides \ ?. Diskriminaciona opterećenja prve četiri kanoničke diskriminacione funkcije u modelu sa svih 23 parametra lista su veća sa izvedenim parametrima. posebno parametrima koji opisuju oblik liske. Stepenastom diskriminacionom analizom formirani su modeli sa osam parametara metodama sa uključivanjem i isključivanjem parametara. Osim jednog parametara, u oba modela su se našli isti parametri. Metodom uključivanja u. model je ušlo četiri, a metodom isključivanja tri merena parametra i pored njihove slabe heritabilnosti u širem smislu. To bi moglo da se objasni multikolinearnošću među izvedenim parametrima.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

OSOBINE PERSPEKTIVNIH LINIJA OZIME PŠENICE CENTRA ZA STRNA ŽITA U KRAGUJEVCU

 

Miroslav Kuburović, Milanko Pavlović, Milivoje Milovanović, Veselinka Zečević

 

IIP SRBIJA. Centar za strna žita, Kragujevac, Save Kovačevića 31, Kragujevac 34000

 

Ma nekoliko lokaliteta (Kragujevac. S. Mitrovića. Sombor, Peć) ispitane su perspektivne linije ozime pšenice Centra za strna žita u Kragujevcu zajedno sa standardnim sortama (Pobeda i Partizanka) Za ispitivanje je odabrano je osam linija: KG. 381, KG.HO/95, KG.13U94, KG.3059-4/93, KG.8072, KG. 14/1. KG. 1/1 i KG.191/1. Sve linije su u proseku za ispitivane lokalitete imale visi prosečni prinos zrna od standardne sorte Pobeda za 369 kg/ha do 1015 kg/to. Linije imaju čvrstu stabljiku, otporne su na poleganje a visina stabljike je varirala od 74 - 83 cm. Prema važnijim bolestima pšenice, pokazale su zadovoljavajući otpornost. Imaju odličnu otpornost prema niskim temperaturama. Masa KXM) zrna kod linija je od 37 g do 44 g, a hektolitarska masa zrna je od 75,7 kg do 83,30 kg. Analize su pokazale da imaju odlične i vrlo dobre pokazatelje kvaliteta brašna i hleba. Sedimentaciona vrednost kod nekih linija (KG. 381) bila je na nivou standarda Pobeda. Osobine hleba kod nekih linija su bile na nivou standarda Pobede (KG.38I, KG.HO/95, KG.3059-4/93, KG.80-721). Linije pripadaju A1-B2 kvalitetnoj grupi (Pobeda A2). Na osnova pokazanih rezultata sve se linije u 1998. godini prijavljene za ispitivanje u ogledima Komisije za priznavanje sorata poljoprivrednih biljaka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

OPLEMENJIVANJE GENOTIPOVA LUCERKE NA VIŠI PRINOS SEMENA

 

Lukić D1., Marija Kraljević-Balalić2

 

1Naučni Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.,

2Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

 

Ispitivana su kvantitativna svojstva 10 genotipova plave i 10 genotipova hibridne lucerke. U toku 1995 i 1996 godine analizirane su i komponente prinosa semena. Najveći broj stabljika imao je genotip H-40 od 26,5 stabljika sa proraslicama. Po broju grana po biljci ističe se genotip plave lucerke S-8 sa 57,2 grane. Kod hibridne genotip H-35 imao je 60,1 i H-34 59.1 grana po biljci. Najvišu prosečnu visinu stabljike imao je genotip S-9 62,1 cm i hibrid H-35 61,2 cm. Visoku fertilnost polena pokazali su genotipovi S-l ( 86,2) kao i H-35 ( 86.4) i H-34 ( 85,8) procenata fertilnosti. Dobro zametanje mahuna po biljci imali su genotipovi S-9 sa 1315 mahuna i H-34 sa 1295 mahuna po biljci, zatim H-33, H-35 i drugi. Najveći broj oplođenih cvasti po biljci imao je genotip S-6 od 165,8. Ovaj genotip dao je u proseku 3,1 zrno po mahuni i najveći broj zrna 4760 po biljci, te je bio najproduktivniji sa 140,5 kg/ha. Visoku produktivnost semena pokazali su H-36 sa 4727 zrna po biljci i genotip S-5 sa 4644 zrna odnosno 135.5 kg/ha. Pored navedenih po proizvodnosti semena ističu se genotipovi plave lucerke S-3 i S-2 kao i hibridne lucerke H-35 i H-32.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA ANALIZA MASE ZRNA PO BILJCI KOD HIBRIDA JEČMA

 

Milomirka Madić, Miroslav Kuburović i Aleksandar Paunović

 

Agronomski fakultet Čačak

 

Četiri divergentna genotipa ječma HVW-247, Partizan NS-293 i Japanska 15 su odabrana u cilju analize načina nasleđivanja i efekta gena za masu zrna po biljci. Ukrštanjem odabranih genotipova proizvedena je F1 i F2 generacija.

Ocena načina nasleđivanja data je na bazi signifikantnosti razlika sredina vrednosti hibrida u odnosu na roditeljski prosek. Za utvrđivanje komponenata genetičke varijanse i regresionu analizu podataka korišćena je metoda Jinks (1954), Hayman (1954) i Mather and Jinks (1971). Varijabilnost proučavanog svojstva je različita pri čemu je koeficijent varijacije bio najveći u kombinaciji ukrštanja HVW-247 x NS-293 (60%), a najmanji u kombinaciji NS-293 x Jap. 15. Način nasleđivanja mase zrna je različit, zavisno od kombinacije ukrštanja pri čemu je ispoljena parcijalna dominacija, dominacija ili superdominacija i u F1 i u F2 generaciji. Izračunata vrednost aditivne komponente genetičke varijanse (D) u obe generacije istraživanja manja je od vrednosti H1 i H2 što ukazuje na veći uticaj dominantnih gena u nasleđivanju date osobine.

Prosečan stepen dominacije veći je od jedinice (1.32) i ukazuje na superdominaciju nasleđivanja date osobine. To potvrđuje i linija regresije, koja seče Wr osu ispod koordinatnog početka. Raspored tačaka dijagrama rasturanja duž linije regresije pokazuje da genotip NS-293 ima najviše dominantnih gena, dok genotip HVW-247 ima uglavnom sve recesivne gene za masu zrna jerje najudaljenija od koordinatnog početka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PROUČAVANJE NEKIH OSOBINA VARIJETETA JEČMA U F1 GENERACIJI

 

Dragoljub Maksimović1, Dušan Urošević1, Aleksandar Paunović2 1

 

1Institut za istraživanja u poljoprivredi 'Srbija' Centar za strna žita, Kragujevac

2Agronomski fakultet, Čačak

 

U radu je prikazano ispitivanje osobina u F1 generaciji kod tri kombinacije ječma različitih varijeteta. Ukrštanjem sorti ječma (neotpornih prema niskim temperaturama) varijeteta pyramidatum sa varijetetom nudipyramidatum u F1 generaciji dominirao je u potpunosti varijetet pyramidatum čije F1 biljke imaju zrna sa plevicama. Hibridi F1 generacije imali su otpornost prema niskim temperaturama kao varijetet nudipyramidatum sa zrnom bez plevica. Ostale osobine F1 hibrida kao: dužina biljaka i klasa, opste i produktivno bokorenje, dužina vegetacionog perioda, broj članaka klasnog vretena, dužina i širina drugog lista ispod klasa i dužina najmlađeg-najmanjeg lista merenog pred smrzavanje imaju vrednosti slično kao u jednog od roditeljskih varijeteta, između vrednosti roditelja, veću ili manju vrednost od oba roditeljska varijeteta koji se razlikuju samo u jednom genu koji kontroliše zrno sa plevicama ili bez plevica.

U ukrštanju sorti ječma (otporne i neotporne prema niskim temperaturama) varijeteta pallidum sa varijetetom nudipyramidatum u F1 generaciji u potpunosti je dominirao varijetet pallidum. Sa nasleđivanjem u F1 generaciji varijeteta pallidum dominirale su sledeće osobine: otpornost prema niskim temperaturama, dužina biljaka i klasa, broj članaka na klasnom vretenu D slične vrednosti kao u varijeteta pallidum. Međutim, hibridi F1 imali su veće opšte i produktivno bokorenje, i dužinu drugog lista ispod klasa od oba roditeljska varijeteta. Osobine širina drugog lista ispod klasa, dužina najmanjeg Đ najmlađeg lista merenog pred smrzavanje i dužina vegetacionog perioda je između vrednosti roditeljskih sorti varijeteta pallidum i nudipyramidatum.

Međutim, ukrštanjem obe otporne sorte prema niskim temperaturama koje pripadaju varijetetu palidum njihovi F1 hibridi bili su otporni prema niskoj temperaturi (- 15 °C u trajanju od 6 časova ) kao otporniji roditelj, dok su ostale ispitivane osobine imale slične vrednosti kao jedan od roditelja, između vrednosti roditelja i veću ili manju vrednost od oba roditelja varijeteta pallidum.

Pošto je za oplemenjivanje ozimog ječma veoma vazna osobina otpornost prema niskim temperaturama utvrđeno je da između ove osobine roditeljskih sorti različitih varijeteta i njihovih F1 hibrida i njihove osobine dužine klasa, utvrđena je pozitivna i potpuna a između osobine broj članaka klasnog vretena i širina drugog lista ispod klasa negativne i potpune statistički opravdane korelacije (P005, P001).

Vrlo jaka, pozitivna i statistički opravdana (P005, P001) je korelacija između otpornosti prema niskoj temperaturi i dužine drugog lista ispod klasa.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

HERITABILNOST KOMPONENTI PRINOSA ULJANE REPICE (Brassica napus L.)

 

Ana Marjanović-Jeromela, Radovan Marinković

Institut za ratarstvo i povrtarstvo, M. Gorkog 30, 21000 Novi Sad

 

Sa ciljem utvrđivanja heritabilnosti u širem smislu komponenti prinosa uljane repice, proučavano je sest sorata različitog geografskog porekla.

Dobijeni eksperimentalni podaci su analizirani za visinu biljke, visinu od prve bočne grane, debljinu stabla, broj grana, broj listova, broj ljuski po grani, broj semena po ljuski, prinos semena po biljci, masu 1000 semena i sadržaj ulja u semenu. Sve ispitivane komponente prinosa su imale visoku heritablinost.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

LOKALNE POPULACIJE I PRIMITIVNE FORME PARADAJZA KAO IZVOR GENETSKE DIVERGENCIJE

 

Marković Z., Zdravković Jasmina, Damjanović M.

 

Institut SRBIJA, Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71,11420 Smed. Palanka

 

Uzorak od 125 vrlo različitih lokalnih populacija, primitivnih i poludivljih formi paradajza poreklom sa prostora bivše Jugoslavije je testiran na veći broj osobina biljke i ploda kao što su: visina biljke, dužina internodija, broj cvetova do prve cvetne grane, ranozrelost, težina ploda, broj komora po plodu, oblik ploda, boja ploda, prisustvo jontless gena, čvrstina ploda, prisustvo radijalnih i koncentričnih pukotina, prisustvo zelene kragne, prisustvo rebara, fascijacija plodova, pojava truleži vrha ploda, sadržaj suve materije, sadržaj β-karotina, sadržaj vitamina C, osetljivost na bolesti i štetočine, osetljivost na visoke i niske temperature, sposobnost dugog čuvanja biološki zrelih plodova paradajza i dr. Ispitivanja su vršena u laboratoriji i na otvorenom polju po deskriptoru IBPGR-a. Rezultati su pokazali postojanje izrazite genetske divergencije za najveći broj ispitivanih osobina, kao i prisustvo specifičnih gena za veći broj osobina poželjnih za oplemenjivanje (ranozrelost. čvrst plod, odsustvo pucanja i fascijacije, ranozrelost, visok sadržaj vitamina, postojanje genetske otpornosti na bolesti. štetočine i nepovoljne uslove). Kao takav ovaj materijal je od izuzetnog značaja i može biti vrlo uspešno korišćen u procesu oplemenjivanja paradajza.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST NEKIH KVALITATIVNIH SVOJSTAVA KOD LINIJA POLUSRODNIKA CRNOG BORA U SEMENSKOJ PLANTAŽI NA JELOVOJ GORI

 

Milan Mataruga, Vasilije Isajev, Mirjana Šijačić-Nikolić

 

Istraživanja su obavljena u semenskoj plantaži crnog bora osnovanoj 1991. godina sa sadnicama iz 40 linija polusrodnika po principu metapopulacione strukture. Na osnovu kvalitativnih svojstava uočeni su i izdvojeni fenotipovi sa sivom bojom četina, znatno kraćim četinama, nepravilnim grananjem kao i fenotipovi koji su usli u reproduktivnu fazu za vreme istraživanja (sadnice stare sedam godina). Analizom sadržaja fotosintetički aktivnih materija (hlorofil a i b, karotenoidi) i anatomskih svojstava četina ustanovljena je značajna razlika testiranih fenotipova u odnosu na prosek populacije. Dobijeni rezultati predstavljaju značajan doprinos u poznavanju veličine potencijalne promenjivosti crnog bora kao i vrednovanje metapopulacione strukture semenske plantaže za dugogodišnje ispitivanje genofonda, njegovo očuvanje i dugogodišnje korišćenje.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOGUĆNOST PRIMENE MIKROPROPAGACIJE LATERALNIH PUPOLJAKA GLAVE KORENA ŠEĆERNE REPE U REKURENTNOJ SELEKCIJI

 

Mezei S., Čačić N., Nagl N., Kovačev L. i Sklenar P.

 

Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Maksima Gorkog 30, Novi Sad

 

Cilj rada je da se rekurentnom selekcijom na posebne kombinacione sposobnosti održi i poboljša nivo proizvodnosti sorte Crvenka mz. Iz autosterilne tetraploidne populacije C - 8173, koja je očinska komponenta sorte, individualnom analizom mase i refrakcije korena odabrano je 106 genotipova. Svaki genotip je rasađen na zasebnu parcelu sa CMS linijom A - 0401, radi dobijanja F1 generacije. Mikropropagacija iz lateralnih pupoljaka glave korena se koristi radi očuvanja odabranih genotipova u neizmenjenom stanju, dok se u poljskim ogledima ne utvrde proizvodna svojstva F1 generacija. U dosadašnjem radu na mikropropagaciji šećerne repe korišćeni su početni eksplantati iz sterilnih ponika ali je multiplikacija in vitro radena i iz početnih eksplantata uzetih iz staklare ili iz polja. Sterilizacija takvih početnih eksplantata, u cilju eliminisanja bakterijskih i gljivičnih infekcija, predstavlja problem, a naročito za lateralne pupoljke glave korena za koje do sada nije razrađen metod. U radu su predstavljeni rezultati primene devet metoda sterilizacije početnih eksplantata uzetih iz polja, pri čemu su najbolji rezultati dobijeni sterilizacijom lateralnih pupoljaka glave sa 0.3% BENLATE i 0.7% NaOCl. Ovom metodom je dobijeno 47.1% sterilnih biljaka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BIOLOŠKO-POMOLOŠKE OSOBINE ODABRANIH ŽBUNOVA I STABALA ŠUMSKE LESKE (C. avelana L) I MEČJE LESKE (C. colurna L) U ISTOČNOJ SRBIJI

 

Rade Miletić1, Radoljub Petrović1, Milisav Mitrović2

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi SRBIJA-Beograd

Centar za poljoprivredna i tehnološka istraživanja-Zaječar
Centar za voćarstvo i vinogradarstvo-Čačak

 

Šumska i mečja leska se razmnožavaju generativno te su populacije heterogene sa žbunovima i stablima različitih bioloških i pomoloških osobina. Od velikog broja ocenjivanih i analiziranih žbunova i stabala sa najpovoljnijim osobinama odabrana su pojedina za kolekcionisanje i dalja izučavanja u istim uslovima. Planskim razmnožavanjem i širenjem odabranih tipova obezbeđivala bi se redovnija, bolja i kvalitetnija rodnost šumske i mečje leske, a posebno sirovine za proizvodnju biološki vrednije hrane. Prema rezultatima u in situ uslovima, plodovi odabranih žbunova i stabala leske odlikuju se velikom krupnoćom, masom, sadržajem jezgre i sadržajem ulja. Tako je krupnoća plodova odabranih žbunova šumske leske bila od 20,7-15,6x16,6-13,2x13,7-11,6 mm (dužina, širina, debljina), krupnoća jezgre 15,5-10,9x10,2-7,8x10,1-6,4 mm, masa plodova od 1,80 do 1,01 g, masa jezgre 0,79 do 0,38 g, sadržaj jezgre 46,2 do 27,9% i sadržaj ulja od 71,8 do 45,7%. Plodovi mečje leske su krupni sa dimenzijama 17,2-15,1x16,5-11,6x12,1-7,7 mm, jezgra 14,2-10,3x12,5-8,4x7,9-5,3 mm. Masa plodova je od 1,75 do 1,03 g, masa jezgre 0,57-0,31 g, sadržaj jezgre od 40,8 do 31,1%, sadržaj ulja od 74,4 do 63,2%. Pojava štetočine balaninus je zanemarljiva, sturih plodova je od 10,2 do 0,0%, odnosno od 8,7 do 0,2%.

Plodovi su grupisani i to najčešće u šumske leske od 1 do 4 (dominiraju 2 i 3 zajedno) i u mečje leske od 1 do 10 (dominiraju 5 do 7 zajedno).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

FENOLOŠKE ZAKONOMERNOSTI U POPULACIJI ORAHA TIMOČKE KRAJINE

 

Rade Miletić

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi SRBIJA-Beograd, Centar za poljoprivredna i tehnološka istraživanja-Zaječar

 

Izučavanjem populacije oraha Timočke krajine pored ostalog utvrđene su i fenološke osobenosti. Ovom prilikom razmatraju se zakonomernosti između pojedinih fenoloških obeležja (vreme početka vegetacije, vreme resanja i cvetanja, vreme završetka vegetacije). Analiziran je i odnos uticaja početka vegetacije na otpornost prema niskim zimskim temperaturama i prema parazitu, izazivaču bolesti sive pegavosti lišća oraha. Uporednim analizama trogodišnjih prosečnih rezultata za slučajno odabrana 1464 stabla u pet lokaliteta Timočke krajine mogu da se donesu brojni zaključci. Tako je raniji početak vegetacije i rano, odnosno srednje vreme završetka vegetacije odlika 32,7 odnosno 38,5% stabala oraha. U populaciji dominiraju stabla ranijeg početka vegetacije i ranog (29,22%). odnosno srednjeg vremena resanja (19,23%). Među ranokretajućim najviše je stabala srednje otpornosti prema niskim zimskim temperaturama (50,0%) ah i slabo otporna (15,37%). Srednja otpornost (20,42%) izražena je u srednjekretajućih stabala oraha. Za orah u populaciji je karakteristično da stabla sa kasnijim i srednje kasnim vremenom početka vegetacije imaju malu osetljivost prema parazitu izazivaču sive pegavosti lišća. Stabla ranijeg početka vegetacije su osetljivija na pojavu ove bolesti.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KLASTER ANALIZA SAMOOPLODNIH LINIJA KUKURUZA NA OSNOVU POLIMORFIZMA PROTEINSKIH MARKERA

 

Gordana Milojević, Snežana Mladenović Drinić, Goran Drinić i Kosana Konstantinov

 

Institut za kukuruz, 11080 Zemun Polje-Beograd

 

Polimorfizma u solima rastvorljivih proteina klice je korišćen za određivanje genetičke sličnosti između samooplodnih linija kukuruza. U solima rastvorljivi proteini su izolovani iz suvog semena samooplodnih linija kukuruza i razdvojeni elektroforezom na 12,5% poliakrilamidnom gelu (PAGE). Utvrđen je značajan polimorfizam u solima rastvorljivih proteina klice u svim ispitanim genotipovima i da mogu da se koriste za razlikovanje samooplodnih linija. Proteinska slika je potvrdila da postoje velike razlike između linija dobijenih iz različitih genetičkih izvora i nizi nivo je primećen za linije iz sličnih izvora. Indeks sličnosti između analiziranih genotipova je izračunat i klaster analiza je urađena na osnovu UPGMA metode. Grupisanje linija na osnovu polimorfizma u solima rastvorljivih proteina klice je u saglasnosti sa grupisanjem na osnovu porekla.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

NASLEĐIVANJE BROJA ZRNA PO KLASU KOD HEKSAPLOIDNOG TRITIKALEA

 

Milivoje S. Milovanović1, VladanPešić2

 

1IIP 'Srbija', Centar za strna žita - Kragujevac, Jugoslavija

2Poljoprivredni fakultet Zemun - Beograd, Jugoslavija

 

U radu je proučavano nasleđivanje broja zrna po klasu kod heksaploidnog tritikalea. Analizirani su primarni klasovi kod roditelja, F1 i F2 potomstava po metodi potpunog dialela (5 x 5). Rezultati su pokazali preovladavanje dominacije i superdominacije u ekspresiji ove osobine kod većine kombinacija F1 generacije. Ustanovljeno je postojanje značajnih razlika između direktnih i recipročnih ukrštanja kod obe generacije i uglavnom kod kombinacija najdivergenijih roditelja. Analiza varijanse za kombinacione sposobnosti je pokazala postojanje visoko značajnih razlika za OKS, PKS i efekte recipročnih ukrštanja. Variranja OKS i PKS su pokazala slične vrednosti, koje su bile za oko 3 puta veće od variranja usled recipročnih efekata. Najbolje PKS su ispoljene uglavnom u kombinacijama dobar x prosečan ili dobar x los opšti kombinator.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ODNOS FUNKCIONALNE SPOSOBNOSTI POLENA I STEPENA ZAMETANJA PLODOVA U VINOVE LOZE (Vitis sp.)

 

Momčilo Milutinović, Dragan Nikolić, Milica Fotrić i Vera Rakonjac


Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun

 

U ovom radu proučavana je funkcionalna sposobnost polena sorti Sardone, Smederevka i SV 12-375 koje su korišćene u svojstvu oca za oprašivanje sorte Bagrina koja je korišćena u svojstvu majke. Bagrina je sorta vinove loze sa funkcionalno ženskim tipom cveta. Pored kontrolisanog oprašivanja praćeno je i slobodno oprašivanje sorte Bagrina. Funkcionalna sposobnost polena utvrđena je metodom bojenja acetokarminom i metodom in vitro naklijavanja. Stepen oplodnje ustanovljen je na osnovu broja zametnutih plodova i broja ubranih plodova. Sve ispitivane sorte pokazale su visok procenat obojenih polenovih zrna (preko 75%). Zadovoljavajuća klijavost polena in vitro utvrđena je kod sorti SV 12-375 (76,65%) i Smederevka (66.08%), dok je kod sorte Sardone utvrđena niska klijavost polena (20,88%). Najveći broj zametnutih plodova i broj ubranih plodova ustanovljen je kao rezultat slobodnog oprašivanja (51,43%; 36,94%). Od proučavanih kombinacija ukrštanja najmanji broj zametnutih plodova i broj ubranih plodova imala je kombinacija Bagrina x Sardone (29,32%; 15,93%). Najveći broj zametnutih plodova dobijen je u kombinaciji Bagrina x SV 12-375 (39,10%), a najveći broj ubranih plodova dobijen je u kombinaciji Bagrina x Smederevka (23,90%). Ustanovljena je zavisnost između funkcionalne sposobnosti polena sorti oprašivača i stepena zametanja plodova sorte Bagrina. Dobri oprašivači za sortu Bagrina bile su sorte SV 12-375 i Smederevka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KOEFICIJENT RODNOSTI SORATA I HIBRIDA JABUKA

 

Milutinović M.M.1, Milutinović D.M.2

 

1PKB INI Agroekonomik, Padinska Skela

2Poljoprivredni fakultet, Beograd - Zemun

 

Ispitivane su introdukovane sorte jabuka (šejov sejanac, fridom, liberti, novamek i nova izigro) otporne prema prouzrokovaču čađave krastavosti i hibridi (NJ 327246, Ida 79) takođe otpornih prema Venturia inaequalis. Istraživanja su obavljena u 1995. i 1996. god. na objektu PKB "Voćarske plantaže" u Boleču. Koeficijent rodnosti je ustanovljen na osnovu procentualnog iznosa zametnutih i ubranih plodova pri međusobnom oprašivanju, slobodnom oprašivanju i samooprašivanju ispitivanih sorata. Koeficijent rodnosti ispitivanih genotipova jabuka najveći je kod sorte Novamek (31,07%), a zatim kod hibrida jabuke (NJ 327246 i Ida 79) sa 19,85%, odnosno 14,76%. Najniži koeficijent rodnosti u procentima bio je kod sorte Nova izigro 6,38%.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

NASLEĐIVANJE BOJE POKOŽICE BOBICA KOD SEJANACA F1 GENERACIJE
INTERSPECIES HIBRIDA VINOVE LOZE

 

Milutinović. M., Žunić. P., Simić V.

Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun

 

Boja pokožice je značajna ampelografska osobina naročito za vinske sorte. jer se bojene materije uglavnom nalaze u pokožici. Boja pokožice po O.I.V.-u se određuje CODES N° 225 i ima ocene od 1 do 7 (1 - zeleno-žuta; 2 - roze; 3 - crvena; 4 - crveno-siva; 5 - tamno-crveno-ljubičasta; 6 - plavo-crna; 7 - crveno-crna). Ispitivani su sejanci F, generacije nastali ukrštanjem Vranca (vinska sorta sa plavo-crnom pokožicom) i složenog. međuvrsnog hibrida sa belom bojom pokožice B-7-2. kao i sejanci nastali recipročnim ukrštanjem navedenih roditeljskih partnera. Kod posmatranih sejanaca zastupljene su sve ocene osim 4. Kod sejanaca, dobijenih ukrštanjem B-7-2 x Vranac dominira potomstvo sa crveno-crnom bojom pokožice (ocena 7) - 53,22%; zatim zeleno žuta (ocena 1) - 33,87% a ostatak populacije je dobio ocene 3; 5; 6. U kombinaciji Vranac x B-7-2 nije dobijen ni jedan sejanac bele boje pokožice. Ako ocene 5, 6. 7 posmatramo kao jednu za ocenu crne (tamne) boje pokožice, onda u potomstvu 75,95% sejanaca ima tamnu boju pokožice. Crvena boja pokožice zastupljena je kod 24,04% sejanaca. Odnos crna boja : crvenoj boji pokožice je približno 3:1.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GROZDAST ORAH 10/95

 

M. Mitrović, S. Milenković

 

Institut "Srbija", Centar za voćarstvo i vinogradarstvo, Čačak

 

Klonskom selekcijom kod nas odabrano je mnoštvo tipova oraha sa različitim privredno-biološkim osobinama. Oni u našim agro-ekološkim uslovima daju odlične rezultate, kako u ogledima tako i u masovnoj proizvodnji.

Posebnu pažnju u ovoj selekciji privlače tipovi koji pored izražene rodnosti imaju i grozdaste cvasti. Jedan od njih je 10/95 Lozanj, po imenu mesta gde je selekcionisan. Odabrani tip se karakteriše izuzetnim rodnim potencijalom (jedinačnih plodova na stablu i nema). a u grozdu je uvek od 8 - 14 plodova.

Stablo je bujno, vitalno, široko razvedene krune. Po tipu cvetanja je protandrično. Vreme kretanja vegetacije je u trećoj dekadi aprila. Plod je srednje krupan, prosečne mase 10.6 grama, randmana 48,6%, lepog spoljašnjeg izgleda, svetle boje jezgre, mekane ljuske.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

FENOTIPSKA I GENOTIPSKA POVEZANOST POKAZATELJA KVALITETA PŠENICE

 

Novica Mladenov, Novo Pržulj, Nikola Hristov, Veselinka Đurić

Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

Poznavanje odnosa tehnološkog kvaliteta sa njegovim komponentama kao i međuzavisnosti samih komponenti je važan preduslov za uspešnu primenu odgovarajućih metoda selekcije u oplemenjivanje na visok tehnološki kvalitet pšenice. U periodu 1994/95 -1996/97 (3 godine) izvedeni su mikroogledi sa 16 sorti ozime pšenice na 3 lokaliteta (Novi Sad, Indija, Sr. Mitrovica). Svaka lokacija u svakoj godini računata je kao posebna spoljna sredina. Analizirani su sledeći pokazatelji mlinsko-pekarskog kvaliteta: hektolitarska masa (HM). izbrašnjavanje (FY), sadržaj proteina (PC), sedimentaciona vrednost (SE), vlažan gluten (WG), zapremina hleba (LV) i vrednosni broj sredine Weba (CN). Iz podataka su izračunate vrednosti fenotipske (rph) i genotipske (rg) korelacije. Između vrednosti fenotipske i genotipske korelacije uglavnom su utvrđene male razlike. Međutim, u nekim slučajevima razlika je bila značajna, što ukazuje na značajan uticaj spoljne sredine na ispoljavanje tehnološkog kvaliteta. Sadržaj proteina, sedimentaciona vrednost i vlažan gluten imaju pozitivan uticaj na druge pokazatelje tehnološkog kvaliteta. Pozitivna i značajna korelacija utvrđena je između HM i CM (rph,=0,480; rg=0,613) i između LV i CN (rph=0,872; rg=0,905). Negativna i značajna korelacija dobijena je između LV i FY (rph=-0,311; rg=-0,329), kao i između CN i FY (rph=-0,291; rg=-0,326).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST MORFOLOŠKIH SVOJSTAVA SAMOOPLODNIH LINIJA KUKURUZA (Zea mays L.) ČUVANIH U BANCI GENA

 

Jasmina Muminović, Dražen Jelovac, Gordana Radović

 

Institut za kukuruz, Zemun Polje

 

Banka gena kukuruza u Institutu za kukuruz, Zemun Polje, cuva, proučava i bavi se oplemenjivanjem velikog broj uzoraka kukuruza različite genetičke kompozicije (lokalne populacije. sintetičke populacije. samooplodne linije, kompoziti). Bez obzira na genetičku kompoziciju, analize morfoloških svojstava biljke. klipa i zrna se obavljaju korišćenjem međunarodnog deskriptora za kukuruz.

S obzirom na izuzetan značaj u procesu oplemenjivanja. jer neposredno učestvuju u sh aranju hibrida, za rad su odabrane samooplodne linije kukuruza. Za analizu su odabrane po tri potfamilije grupe samooplodnih linija različitog porekla. Podaci o visokonasledljivim morfološkim svojstvima samooplodnih linija analizirani su primenom analize glavnih komponenata.

Cilj rada bio je da utvrdi stepen varijabilnosti koja postoji između potfamilija jedne samooplodne linije. kao i da odredi nivo varijabilnosti između različitih samooplodnih linija. Analizom glavnih komponenata utvrđeno je da postoji značajna varijabilnost morfoloških svojstava između različitih samooplodnih linija. kao i da samooplodne linije istog porekla teže da se grupišu zajedno.

Radom je potvrđeno da je germplazma kukuruza, čuvana u Banci gena kukuruza Jugoslavije. visoko varijabilna. Ova varijabilnost se može dalje uspešno iskorišćavati u oplemenjivanju kukuruza, korišćenjem heterotičnog efekta koji je rezultat ukrštanja dve samooplodne linije različitog porekla i visokog stepena kombinacione sposobnosti. Ustanovljeno je, takođe. da je za preciznije sagledavanje postojeće varijabilnosti neophodno izvršiti karakterizaciju materijala na biohemijskom i molekularnom nivou.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOGUĆNOST KORIŠĆENJA POPULACIJA PAPRIKE U CILJU DALJEG OPLEMENJIVANJA

 

Živka Bukić, Siniša Milutinović, Danica Mladenović


Institut za istraživanja u poljoprivredi SRBIJA - Beograd
Centar za poljoprivredna i tehnološka istraživanja - Zaječar

 

Centar za poljoprivredna i tehnološka istraživanja u Zaječar duži niz godina radi na prikupljanju domaćih populacija paprike. Genotipovi sa najboljim osobinama su izdvojeni i biće korišćeni u daljem procesu selekcije i oplemenjivanja. radi dobijanja novih sorti stabilnijih prinosa i tolerantnijih prema ekstremnim uslovima klime.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ S1 REKURENTNE SELEKCIJE NA PROMENE U SINTETIČKOJ POPULACIJI KUKURUZA NSB

 

Aleksandra Nastasić, M. Stojaković, G. Bekavac, Z. Petrović, N. Vasić

 

Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

Proučavana je efikasnost pet ciklusa S1 rekurentne selekcije na otpornost stabla prema prouzrokovaču truleži Fusarium graminearum kod sintetičke populacije kukuruza NSB. Postavljeni su nezavisni ogledi za sva četiri ispitivana ciklusa (C0, C1, C3, i C5) S1 potomstva po Nested dizajnu (random model). Utvrđene su genetičke i fenotipske korelacije, heritabilnost, pokazatelji varijabilnosti svojstava, linearna regresija i genetička dobit po ciklusu S1 rekurentne selekcije.

Nakon pet ciklusa S1 rekurentne selekcije došlo je do značajnog povećanja otpornosti stabla prema Fusarium graminearum. Najveće povećanje utvrđeno je u C5 ciklusu. Sa povećanjem otpornosti stabla prema Fusarium graminearum kroz cikluse selekcije došlo je do povećanja prinosa zrna. Kod prinosa zrna (b= 0,193*) je utvrđen značajan, pozitivan, a kod indeksa bolesti negativan, značajan (b= -5,558*) koeficijent linearne regresije. Između indeksa bolesti i prinosa zrna u C0 ciklusu utvrđene su značajne negativne i jake korelacije (rg= -0,645*) a u C5 ciklusu korelacije. između istih osobina nisu utvrđene.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GRUPNA I INDIVIDUALNA VARIJABILNOST POLENA NEKIH PETOIGLIČAVIH BOROVA U FUNKCIJI OPLEMENJIVANJA

 

Biljana Nikolić1,Vasilije Isajev2


1JP Srbijašume, Institut za Šumarstvo, Beograd
2Šumarski fakultet, Beograd

 

Među borovima podsekcije Strobi u Srbiji se nalaze tri: Pinus peuce. Griseb., Pinus strobus, L. i Pinus wallichiana, A.B. Jackson. Morfometrijske karakteristike njihovog polena utvrđene su na osnovu dimenzija i koeficijenta oblika zrna. Fiziološke osobine (klijavost i energija klijanja) svežeg i skladištenog polena ispitane su po Kobelovoj metodi. Dobijeni rezultati su afirmativni u pogledu mogućnosti primene međuvrsne i unutarvrsne hibridizacije kao metode oplemenjivanja. Međutim, usled neusklađenosti fenofaza cvetanja između vrsta (molika cveta mesec dana kasnije) mogućnost oprašivanja Vajmutovog i himalajskog bora svežim polenom molike je isključena. Taj problem se može prevazići korišćenjem zamrznutog polena P. pence iz prethodne godine. Utvrđena značajna individualna varijabilnost ovih vrsta u pogledu kvaliteta polena i mogućnosti njegovog dužeg čuvanja nameće neophodnost individualne selekcije pre ukrštanja.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA ANALIZA OSOBINA MLADOG LASTARA U POTOMSTVU VINOVE LOZE DOBIJENOM UKRŠTANJEM SORTI MUSKAT HAMBURG I VILLARD BLANC

 

Dragan Nikolić

Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun

 

Za ampelografsko opisivanje i determinaciju sorti vinove loze koriste se mnoge morfološke osobine. Među 21 osobinom koje se ispituju za banku gena nalazi se i 5 osobina mladog lastara. To su: oblik vrha mladog lastara. intenzitet obojenosti vrha mladog lastara antocijanima, gustina poleglih malja na vrhu mladog lastara. gustina uspravnih malja na nodusima lastara i raspored rašljika na lastaru. Varijabilnost i način nasleđivanja navedenih osobina ispitivani su kod 90 sejanaca ft generacije iz kombinacije ukrštanja Muskat hamburg x Villard blanc. Kategorizacija proučavanih osobina izvršena je pomoću sistema šifri OIV, a određivanje načina njihovog nasleđivanja pomoću χ2 testa. Dobijeni rezultati pokazuju da je u hibridnom potomstvu ispoljena znatna varijabilnost većine proučavanih osobina. Za oblik vrha mladog lastara i gustinu poleglih malja na vrhu mladog lastara ustanovljeno je monogensko nasleđivanje. Odstupanje od monogenskog nasleđivanja utvrđeno je za intenzitet obojenosti vrha mladog lastara antocijanima i gustinu uspravnih malja na nodusima lastara. Način nasleđivanja rasporeda rašljika na lastaru nije mogao da se utvrdi jer su svi hibridni sejanci i njihovi roditelji imali diskontinuiran raspored rašljika na lastaru.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKE I FENOTIPSKE KORELACIJE FIZIOLOŠKIH PARAMETARA I ELEMENATA RASTENJA KLONOVA TOPOLA

 

Saša Orlović1, Borivoj Krstić2, Bojana Klašnja1

 

1Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Institut za topolarstvo, Antona Čehova 13, 21000 Novi Sad, Jugoslavija, E-mail: sasao@polj.ns.ac.yu

2Prirodno - matematički fakultet, Institut za biologiju, Trg D. Obradovića 5, 21000 Novi Sad, Jugoslavija

 

U radu su prikazani rezultati istraživanja fizioloških parametara ožiljenica osam klonova topola (4 Populus x euramericana i 4 Populus deltoides) u tri poljska ogleda na različitim tipovima zemljišta (humofluvisol, fluvisol f. ilovasta i fluvisol f. peskovita). Od fizioloških parametara je istraživana neto fotosinteza, disanje i lisna površina. Na kraju vegetacionog perioda određeni su glavni elementi rastenja (prečnici, visine i biomasa). Rezultati istraživanja fizioloških parametara su ukazali na postojanje visokog interklonalnog varijabiliteta. Statistički visoko značajne razlike između klonova i nesignifikantne između ponavljanja, srednji i visoki koeficijenti heritabiliteta u širem smislu, ukazuju da je najveći broj parametara u visokom stepenu pod genetskom kontrolom. Statistički signifikantna interakcija klon x ogled, ukazuju na različito reagovanje klonova na stanište. Pored toga rang klonova u tri ogleda nije bio isti, što potvrđuje postojanje G x E interakcije. Odnos varijanse G x E i varijanse genotipa za disanje i prečnike i visine biljaka je bio veći od 0,5 što upućuje na to da se tokom procesa selekcije mora imati u vidu i G x E interakcija. Jaka genetička korelacija je konstatovana između lisne površine i elemenata rastenja i biomase. Rezultati istraživanja upućuju na to da je moguće stvoriti genotipove sa poželjnim nivoom fizioloških procesa što će omogućiti da se uvećaju efekti selekcije.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST FIZIOLOŠKIH PARAMETARA I ELEMENATA RASTENJA CRNOG ORAHA (Juglans nigra L.) U JUVENILNOJ FAZI

 

Saša Orlović, Zagorka Petrov, Zoran Galić, Leopold Poljaković Pajnik

 

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Institut za tapolarstvar Antona Čehova 13, 21000 Novi Sad. Jugoslavija. E mail: sassao@pojns.ac.yu

 

Crni orah (Juglans nigra L.) je uspešno introdukovan u našoj zemlji. Odlikuje se brzim lastom, kvalitetnim i ekonomski vrednim drvetom kao i malom osetljivošću na bolesti i štetočine. Kulture ove vrste se osnivaju na aluvijalnim zemljištima pored ravničarskih reka U našoj zemlji su do sada 4 najbolje populacije ove vrste proglašene za semenske sastojine, što predstavlja polazni materijal za oplemenjivanje. U radu su prikazani rezultati istraživanja varijabiliteta fizioloških parametara i elemenata rastenja jednogodišnjih potomstava crnog oraha iz priznate semenske sastojine (reg. br. S 02,12.02.01) u poljskom ogledu. Od fizioloških parametara su istraživani: dužina i širina stoma, neto fotosinteza, disanje i sadržaj hlorofila a i b, a od elemenata rastenja, prečnici i visina biljaka. Rezultati istraživanja su ukazali na veoma izražen intrapopulacioni varijabilitet svih istraživanih parametara kao i statistički visoko značajne razlike između genotipova u pogledu neto fotosinteze, disanja i sadržaja hlorofila. Utvrđeno je postojanje visoke korelacione veze između sadržaja hlorofila a i b i prečnika i visina biljaka.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PROUČAVANJE INDIVIDUALNOG VARIJABILITETA DIVLJEG KESTENA (AESCULUS HIPPOCASTANUM L.) U CILJU UNAPREĐENJA SELEKCIJE VRSTE

 

Mirjana Ocokoljić1, Vasilije Isajev1, Nada Kovačević2

 

1Šumarski fakultet, Beograd,

2Farmaceutski fakultet, Beograd

 

U radu su prezentovani rezultati uporedne morfološke i biometrijske analize semena 15 genotipova divljeg kestena u cilju kvantitativne analize tri grupe fiziološki aktivnih sastojaka semena (escin, tanini, masno ulje i masne kiseline). Za procenu karaktera promenljivosti i upoznavanja osobina korišćeni su analiza varijanse, klaster analiza i koeficijenti varijacija. s obzirom da se može smatrati da na zadovoljavajući način odražavaju nasledni potencijal selekcionisanih individua. Utvrđene signifikantne razlike između test stabala kao i nesignifikantne razlike između ponavljanja ukazuju na to da su proučavana svojstva u funkciji genotipa stabala, a delom za pojedina svojstva pod uticajem faktora spoljašnje sredine.

Dobijeni rezultati ukazuju na činjenicu da je poznavanje varijabilnosti test stabala od velikog značaja za njihovu selekciju i stvaranje namenskih kvalitetnih kultura divljeg kestena. Odabiranjem superiornih genotipova i njihovim razmnožavanjem mogu se sintetisati sorte koje će zahvaljujući visokom stepenu opšte adaptivnosti obezbediti srazmerno visoku produktivnost pojedinih metabolita.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SKUP VARIJANTI HAPLOIDNE HROMOZOMSKE GARNITURE IZ KOGA NASTAJE KONAČAN BROJ ČISTIH LINIJA

 

Boro P. Pavlović

 

Institut za šumarstvo, Kneza Višeslava 3, Beograd, Jugoslavija

 

Vrstu tipično sačinjavaju jedinke sa istim brojem hromozoma u garnituri, ili sa istim brojem hromozoma za jedinke istog pola. Odstupanja od ove odlike vrste predstavlja osnovu evolucionih promjena vrste. Genetička varijacija jedinki unutar vrste sadržana je u varijantama hromozomskih garnitura. Varijantu hromozoma karakteriše jedan niz alela. Promjena zastupljenosti alela u bilo kom genskom lokusu dovodi do druge varijante hromozoma. Svaki hromozom je zastupljen po jednom varijantom u haploidnoj ćeliji. Diploidna ćelija može da sadrži jednu ili dvije varijante svakog hromozoma. U okviru stanja populacije, broj varijanti svakog hromozoma u garniturama može da bude od N do 2N (N je broj jedinki). U klasičnim eksperimentima sa grahom Johannsen je dobio 19 čistih linija. Postavlja se pitanje koliko je bilo mogućih polaznih stanja varijantnosti hromozomskih garnitura, ako nije izgubljena ni jedna polazna varijanta hromozoma, tj. ako je obavljena potpune genetičke analize. Rješenje postavljenog problema sadržano je u obrascima za računanje varijantnosti haploidnih (V) i diploidnih (W) hromozomskih garnitura na osnovu varijantnosti hromozoma (v) i broja hromozoma u haploidnoj garnituri (n): V=v1v2v,....vi....vn; W=V2. Mogući broj čistih linija jednak je broju V varijanti. Invarijantni hromozomi u garnituri ne utiču na broj čistih linija. Diskutovana je prikazana analiza polaznih skupova koji mogu da daju 1 do 127 čistih linija. Dobijanje prostog broja čistih linija (kao što je 19), u potpunoj genetičkoj analizi, povezano je sa polaznim skupom jedinki koga karakteriše varijantnost samo jednog hromozoma.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST I KOEFICIJENT HERITABILNOSTI DIJAMETRA LUKOVICA CRNOG LUKA

 

Pavlović Nenad, Sušić Zoran, Zdravković Jasmina, Marković Živoslav, Stevanović Dušan

 

U cilju ispitivanja varijabilnosti dijametra lukovica, postavljen je ogled na oglednom polju Centra za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci u toku 1997. i 1998. godine. Ogled je izveden po slučajnom blok sistemu u pet ponavljanja. Za istraživački materijal korišćeno je deset sorata, različitog geografskog porekla. Utvrđene vrednosti ispitivanih svojstava su obrađene analizom varijanse dvofaktorijalnog ogleda-model 2 (Hadživuković. 1991). Komponente fenotipske varijanse, genotipski i fenotipski koeficijent varijacije i heritabilnost u širem smislu izračunate su prema Singh i Chaudhary (1976).

Značajna varijabilnost dobijena je za dijametar lukovica u obe godine istraživanja. Ispitivana osobina imala je varijansu genotipa veću od varijanse faktora spoljašne sredine i koeficijent fenotipske varijacije veći od koeficijenta genetičke varijacije. Veći udeo genetičke u ukupnoj fenotipskoj varijabilnosti potvrđuje visoka heritabilnost.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

STAVLJANJE FIZIOLOGIJE NA MAPU - TESTIRAN JE MEĐUSOBNE ZAVISNOSTI OSOBINA VEZANIH ZA OTPORNOST PREMA SUŠI KORIŠĆENJEM MOLEKULARNIH MAPA

 

Sofija Pekić1, Vesna Lazić-Jančić2, Violeta Anđelković2, M Ivanović2, Zora Dajić1, Evonne Waterman3, H Rahman3, A Steed3 i SA Quarrie3

 

1Poljoprivredni fakultet, Beograd, Jugoslavija,

2Institut za kukuruz "Zemun Polje", Jugoslavija i

3John Innes Centre, Norwich, UK

 

Cilj biljne fiziologije je da rasvetli kako biljka funkcioniše i da ustanovi međusobne odnose između procesa koji su u njoj integrisani i to od nivoa gena do nivoa cele biljke. Klasičan pristup se sastoji u povezivanju promena u procesima sa reakcijom na nivou fenotipa. Na ovaj način je, međutim, teško dokazati međusobnu zavisnost. Razvojem molekularnih markera kao što su RFLP i mikrosateliti, pomoću kojih se mogu kreirati genetičke mape za svaku vrstu, fiziolozi su dobili nove mogućnosti za testiranje odnosa između osobina kao i za identifikaciju onih koje su vazne za determinaciju određenog fenotipa. Sada su dostupne brojne statističke metode kojima se lociraju geni za regulaciju određene osobine ili procesa (QTL analiza). Takođe je moguće utvrditi odnose između osobina praćenjem koincidencije QTL-ova na molekularnoj mapi.

Mi koristimo molekularne mape kukuruza radi identifikacije QTL-ova za brojne reakcije na sušu i iznalaženje onih koje su značajne za otpornost prema suši koja je definisana preko prinosa. Naša prvobitna istraživanja u kojima smo koristili ovaj pristup-bila su fokusirana na kapacitet za akumulaciju ABA. Rezultati QTL analize sadržaja ABA i drugih osobina uključujući prinos prikazani su na posteru Pekić et. al. Pokazano je da, uprkos brojnih radova o efektima ABA na fiziološke procese, nema podudarnosti između sadržaja ABA i prinosa u uslovima suše.

Sada je ovaj rad proširen na veći broj fizioloških, morfoloških i biohemijskih osobina koje bi mogle biti od značaja za otpornost prema susi korišćenjem mapirajuće populacije koja je proizašla iz ukrštanja linije B73 (osetljive na sušu) i linije DTP79 koja je otporna. Testiranjem koincidencije QTL-ova upoređivali smo osobine koje su se ispoljile kod zrelih biljaka u polju sa osobinama ispoljenim kod mladih biljaka u kontrolisanim uslovima.

U eksperimentu u staklari gde su biljke. gajene u tubama, bile izložene susi nekoliko nedelja utvrđeni su koincidirajući QTL-ovi za osmotski potencijal ćelijskog soka listova i sadržaj rastvorljivih sećera. na hromozomu 1 . U istom regionu ovog hromozoma se nalaze gen(i) za prinos u uslovima suše. QTL analiza drugih aspekata rastenja i razvića ce, takođe biti prezentirana radi ilustracije o tome kako ova tehnika može fiziolozima pružiti važnu informaciju o povezanosti osobina.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ULOGA ABA U OTPORNOSTI PREMA SUŠI: FIZIOLOŠKA I GENETIČKA ANALIZA KOD KUKURUZA

 

Sofija Pekić1, Lora Ljubojević1, Violeta Anđelković2, M Ivanović2, Vesna Lazić-Jančić2, A. Steed3 i SA Quarrie3

 

1Poljoprivredni Fakultet, Beograd, Jugoslavija;

2Institut za Kukuruz "Zemun Polje", Jugoslavija i

3John Innes Centre, Norwich, UK

 

Rad prikazuje rezultate dugogodišnjih istraživanja uloge ABA u kontroli reakcija kukuruza na sušu koristeći se različitim metodama: fiziološkim, genetičkim i metodom molekularnih markera. Prvi korak se sastojao u kreiranju genotipova (ukrštanjem i selekcijom) koji se razlikuju po kapacitetu za akumulaciju ABA u listovima u polju a potom su izučavane posledice selekcionog procesa testiranjem materijala na brojne fiziološke i agronomske pokazatelje. U tu svrhu su korišćene inbred linije i sintetičke populacije.

Među ispitivanim inbred linijama, proizašlim iz ukrštanja F-2 x Polj17 nadene su statistički značajne razlike u većini ispitivanih karakteristika (potenciraj vode, provodljivost stoma. cvetanje. itd) kao i u prinosu u suvom i navodnjenom polju. Međutim ove razlike nisu bile povezane sa razlikama u sadržaju ABA. Poređenje prinosa kod sintetičkih populacija sa visokim i niskim kapacitetom za akumulaciju ABA pokazalo je da u uslovima suše nema značajnih razlika među njima, tj. da prinos i sadržaj ABA nisu povezani.

Ponovnim ukrštanjem istog roditeljskog para, linija F-2 i Polj-17, dobijena je mapirajuća populacija koja se sastojala od 81 F2;3 familije i koja je mapirana sa oko 100 RFLP markera. Familije su testirane u polju i brojna fiziološka, morfološka i agronomska svojstva. uključujući sadržaj ABA i prinos. bila su podvrgnuta QTL analizi. Rezultati pokazuju da nema koincidencije QTL-ova za prinos i sadržaj ABA što je u saglasnosti sa rezultatima dobijenim sa sinteticima. Dobijena je, međutim, značajna asocijacija QTL-ova za prinos i nekih drugih osobina (ASI-interval između polinacije i svilanja, broj nodalnih korenova) koje bi stoga mogle biti važne za prinos u uslovima suše.

Ovim smo pokazali da se na oba načina - klasičnim i pomoću molekularnih markera dolazi do zajedničkog zaključka o ulozi ABA u otpornosti kukuruza prema suši. Preimućstvo metode molekularnih markera je da se za relativno kratko vreme mogu odrediti osobine koje su pokazatelji otpornosti a takođe i geni koji regulišu ove osobine.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KOMBINACIONE SPOSOBNOSTI I NAČIN NASLEĐIVANJA PRINOSA I MASE 100 ZRNA KUKURUZA (Zea mays L.)

 

Petrović, Z.1, J.Bocanski2, Nastasić. Aleksandra1, G. Bekavac1, N. Vasić1

 

1Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

2Poljoprivredni fakultet i Institut za ratarstvo i povrtarstvo

 

Primenom metoda linija x tester (Singh i Choudhary, 1976), proučavan je način nasleđivanja prinosa zrna i mase 100 zrna kukuruza. Predmet proučavanja su bile sedam linija majki, tri linije testera i dvadeset jedan hibrid.

Rezultati ukazuju da dominantni geni imaju veliki značaj u nasleđivanju mase 100 zrna i prinosa zrna po biljci. Superdominacija i ispoljavanje heterozisa su ustanovljeni kod obe ispitivane osobine. U najvećem broju slučajeva, hibridi sa značajno pozitivnim posebnim kombinacionim sposobnostima (PKS), dobijeni su od linija sa značajno negativnim opštim kombinacionim sposobnostima (OKS) i linija sa značajno pozitivnim OKS. Hibridi dobrih PKS za masu 100 zrna, imali su značajne PKS za prinos zrna po biljci.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PROCENA GENETIČKIH EFEKATA ZA PRODUKTIVNO BOKORENJE KOD JARE PŠENICE

 

Novo Pržulj1, Novica Mladenov1, Miroslav Bogdanović2

 

1Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad
2Poljoprivredni fakultet, Srpsko Sarajevo, Republika Srpska

 

Prinos zrna pšenice zavisi od broja klasova po jedinici površine. broja zrna po klasu i mase 1000 zrna. Utvrđeno je da se prinos zrna nalazi i jakoj pozitivnoj korelaciji sa brojem klasova po jedinici površine. Cilj ovoga rada je (i) određivanje načina nasleđivanja, (ii) efekata gena i (iii) heritabilnosti za produktivno bokorenje kod jare pšenice. U tu svrhu obavljena su ukrštanja između sorti različitog stepena produktivnog bokorenja: slabo x slabo (Sonalika x Bobwhite, Lelija x Bobwhite). slabo x srednje (Sonalika x Glennson 81, Lelija x Mitacore, Vesna x Radusa) i slabo x jako (Buckbuck x Dugoklasa). Za procenu prosečnog, aditivnih (d) i dominantnih (h) efekata gena korišćen je aditivno-dominantni (AD) model. Adekvatnost AD modela određena je pojedinačnim Scaling testovima i zajedničkim %2 testom. U slučaju neadekvatnosti AD modela korišćen je model sa šest parametara. Heritabilnost je određena na osnovu analize varijanse generacija.

U F1 generaciji veći broj produktivnih klasova po biljci bio je superdominantan ili dominantan, a kod jedne kombinacije intermedijaran. U F2 generaciji broj produktivnih klasova se uglavnom nije razlikovao od roditeljskog proseka. Kod svih kombinacija ukrštanja testovi su pokazali da AD model nije adekvatan, odnosno da u nasleđivanju broja produktivnih klasova po biljci značajnu ulogu imaju i dvogenske epistaze. Sva tri tipa dvogenskih interakcija (aditivni x aditivni, aditivni x dominantni, dominantni x dominantni) utvrđena su kod četiri od sest kombinacija ukrštanja. Interakcije su uglavnom imale negativan znak i delovale u pravcu smanjenja produktivnog bokorenja. Heritabilnost za produktivno bokorenje je iznosila oko 35% u užem i 48 do 63% u širem smislu.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PROMENA STRUKTURE POPULACIJA PŠENICE POD UTICAJEM BULK SELEKCIJE

I. Srednje vrednosti i odnosi svojstava

 

S. Prodanović, G. Šurlan-Momirović. D. Perović, I. Stančić, Z. Nikolić i Z. Veselinović

 

Ispitivano je 10 populacija hibrida pšenice u F3 i F4 generaciji i odgovarajući roditelji, na dve lokacije (Inđija i Peć). Hibridne populacije su dobijene primenom bulk metoda selekcije. Praćene su vrednosti sest osobina: visine stabla. dužine klasa. broja klasića u klasu. broja zrna u klasu. mase zrna klasa i prinosa zrna. Za sva svojstva, izuzev broja zrna po klasu i mase zrna klasa, uočeno je povećanje srednjih vrednosti (u odnosu na MP) u F4 generaciji potomstva, što ukazuje na ukupni pozitivan efekat masovne selekcije. U generacijama potomstva proučavane komponente rodnosti su bile u pozitivnoj korelaciji sa prinosom zrna, a jačina njihove veze je slabila iz F3 u F4 generaciji (R = 0.94 u F3 i R = 0.83 u F4). Najveći uticaj na prinos zrna ispoljila je masa zrna klasa (r = 0.90 u F3 i r = 0.73 u F4), a na ovo elementarno svojstvo najjače je uticao broj zrna u klasu (r = 0.92 u F3 i r = 0.87 u F4).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PROMENA STRUKTURE POPULACIJA PŠENICE POD UTICAJEM BULK SELEKCIJE

II. Analiza podudarnosti u variranju svojstava

 

S. Prodanović, G. Šurlan-Momirović, B. Jovanović i M. Menkovska

 

Analizom variranja srednjih vrednosti svojstava 10 hibridnih populacija pšenice u F3 i F4 generaciji i njihovih roditelja na dve lokacije uočena je znatna podudarnost promena prinosa zrna sa promenama vrednosti visine stabla i dužine klasa. Međutim. kako ova veza nema korelativnu značajnost, a postoji znatna nepodudarnost u varijabilnosti prinosa zrna i dve komponente rodnosti sa najznačajnijim uticajem na prinos zrna (mase zrna klasa i broja zrna) po lokacijama, zaključeno je da je primenom bulk selekcije došlo do izmena u strukturi populacija. Postavljena je hipoteza da se promene strukture odnose na: 1) povećanje broja klasova po jedinici površine, 2) bolji raspored klasova u prostoru i 3) ujednačeniji odnos primamih i sekundarnih klasova. Takve promene mogu objasniti i smanjenje varijacione širine između svih svojstava populacija iz F3 u F4 generaciji kada se porede srednje vrednosti dobijene sa različitih lokacija.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKE I FENOTIPSKE KORELACIJE I ANALIZA KOEFICIJENTA PUTA BRESKVE

 

Vera Rakonjac

 

Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu, 1 1080 Beograd-Zemun, Jugoslavija

 

Proučavana je uzajamna povezanost nekih agrobioloških osobina (vreme cvetanja, vreme sazrevanja, broj zametnutih plodova. broj ubranih plodova, masa ploda i masa koštice) i njihova korelacija sa prinosom. Prinos je bio značajno ili veoma značajno genetički korelisan sa brojem zametnutih plodova (0,377*), brojem ubranih plodova (0,388*), masom ploda (0,851**) i masom koštice (0,481**). Takođe postoji i veoma značajna fenotipska korelacija između prinosa i broja zametnutih plodova (0,576**), kao i između prinosa i mase ploda (0,556). Genetička analiza koeficijenta puta ukazala je na signifikantan direktan uticaj broja zametnutih plodova na prinos. Fenotipska analiza koeficijenta puta pokazala je da je pored broja zametnutih plodova i masa ploda imala značajan direktan uticaj na prinos. Indirektan efekat broja ubranih plodova preko broja zametnutih plodova i vremena cvetanja preko broja zametnutih plodova su bili veći nego direktni uticaji.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EFEKAT PEMP-a NA BROJ I TEŽINU ZRNA PO KLASU JARE PŠENICE

 

Petar Rončević1, Nikola Hristov1 i Marija Kraljević-Balalić2

 

1Naučni Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

2Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

 

Ispitivan je uticaj pulsirajućeg elektromagnetnog polja (PEMP) na broj i težinu zrna po klasu kod 10 genotipova jare pšenice. Za ova istraživanja odabrani su genotipovi iz različitih centara porekla. Ispitivanje je obavljeno u periodu od 1995 do 1998 god na sledeći način: vodom nakvašeno, zrno kod svih deset sorti, jednokratno je izlagano direktnom uticaju PEMP-a u trajanju od 30, 60 i 90 min. pri frekvenciji od 72 Hz jačine 1 mT. Nakon tretiranja seme je zasejano u saksije a nakon zrenja izvršena je analiza klasa i utvrđen broj i težina zrna po klasu. Kod većine ispitivanih sorti stimulacija je dovela do povećanja broja zrna po klasu a sa tim i do povećanja težine zrna po klasu. Nakon ovog saznanja cilj daljeg ispitivanja je bio utvrđivanje ispoljavanja ovih promena u narednim generacijama. Od semena proizvedenog u saksijama (EM0) naredne godine je u poljskim uslovima proizvedena prva generacije (EM1) a u naredne dve godine EM2 i EM3. Izazvane promene kod direktnog izlaganja semena ispoljile su se kod većine sorti i u narednim generacijama a naročito u M3 što znači da jednokratno izlaganje semena jare pšenice PEMP-u verovatno dovodi do trajnih promena.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ OSOBINA KORENA NA PRINOS KRISTALNOG ŠEĆERA KOD DVE POPULACIJE ŠEĆERNE REPE

 

Pavle Sklenar, Lazar Kovačev, Nikola Cačić, Snežana Mezei i Nevena Nagl

 

Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, M. Gorkog 30, Novi Sad, Jugoslavija

 

Cilj gajenja šećerne repe je dobijanje visokog prinosa kristalnog šećera po jedinici površine. U radu je ispitivan uticaj mase korena, zapremine korena, sadržaja šećera, sadržaja suve materije i prinosa suve materije na prinos kristalnog šećera kod dve populacje šećerne repe. Ispitivane su monogermne populacije A8415 i 1102-5-8 održivači citoplazmatsko-nuklearne muške sterilnosti (O-tip). Populacije se međusobno značajno i visoko značajno razlikuju za ispitivana svojstva. Analizom puta i prostim korelacionim koeficijentima utvrđen je uticaj ispitivanih svojstava na prinos kristalnog šećera po korenu. Kod populacije A 8415 prosti koeficijenti korelacije između ispitivanih svojstava i prinosa kristalnog šećera su bili visoko značajni, dok su visoko značajan direktan efekat, utvrđen analizom puta, na prinos kristalnog šećera imali sadržaj šećera, sadržaj suve materije i prinos suve materije. Koeficijent višestruke determinacije je r2=0,99, a neobjašnjeni uticaj R=0,04. Kod populacije 1102-5-8 visoko značajne proste koeficijente korelacije i direktan uticaj na prinos kristalnog šećera su imali masa korena, zapremina korena i prinos suve materije. Koeficijent višestruke determinacije populacije je r2=0,90, a neobjašnjeni uticaj R=0,31. Na osnovu dobijenih rezultata mogu se za svaku populaciju odabrati svojstva koja imaju najviši uticaj na prinos kristalnog šećera i time povećati efikasnost procesa oplemenjivanja.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EFEKAT SESTRINSKOG UKRŠTANJA NA POVEĆANJE PRINOSA ZRNA KOD LINIJA SOJE SA SMANJENOM AKTIVNOŠĆU TRIPSIN INHIBITORA

 

Mirjana Srebrić

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", S. Bajića 1. Beograd

 

U cilju dobijanja prinosnih linija sa promenjenim hemijskim sastavom zrna obavljeno je ukrštanje adaptirane sorte Kador i sorte Kunitz kao donora poželjnog svojstva -smanjenog sadržaja tripsin inhibitora u zrnu.

Potomstvo 48 najrodnijih F2 biljaka je testirano i na osnovu toga odabrane su dve najprinosnije F3 linije.40 pojedinačnih biljaka najrodnije linije (L38) ukršteno je sa 40 biljaka linije druge po rangu prinosa (L30). Obavljeno je testiranje prinosa zrna potomstava majčinskih biljaka i potomstava kombinacije L38 X L30.Kod približno polovine potomstava ukrštanja linije L38 sa sestrinskom L30 konstatovano je povećanje prinosa zrna u odnosu na potomstvo neukrštene majčinske komponente. Ovako dobijen materijal će biti polazna osnova za odabiranje superiornih linija soje sa smanjenim sadržajem tripsin inhibitora u zrnu.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

AKUMULACIJA POŽELJNIH ALELA KOD DVE SINTETIČKE POPULACIJE KUKURUZA (Zea mays L.)

 

Stanković G., Trifunović B.V., Trifunović V.

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", 11080 Beograd, Jugoslavija

 

Važan zadatak u oplemenjivanju biljaka je stvaranje kvalitetnog početnog materijala (domaće populacije, sintetičke populacije, F2 populacije itd.) za dalju selekciju. Prilikom zasnivanja početne populacije treba obratiti pažnju na genetičku varijabilnost (uska ili široka genetička osnova), kao i na metod za dalju selekciju. Cilj je dobiti populaciju sa visokom frekvencijom poželjnih alela za prinos i druge, agronomski vazne, osobine. Unošenje egzotične germplazme u domaće i/ili adaptirane populacije, omogućava povećanje genetičke varijabilnosti i povećanje frekvencije poželjnih alela. Oslanjajući se na radove Trifunović et al. (1994a, 1994b) pokusali smo da utvrdimo genetički progres u dve sintetičke populacije kukuruza i da ustanovimo da li je došlo do akumulacije poželjnih alela za prinos i druge osobine nakon promene metoda selekcije.

U radu su korišćene tri sintetičke populacije kukuruza, od kojih su dve (Syn MRI ZP - uske genetičke osnove i Syn MRI ZP/USA široke genetičke osnove), posle tri ciklusa kombinovane selekcije, podvrgnute inbred tester rekurentnoj selekciji. Posle jednog ciklusa ovog metoda selekcije, obe populacije su ostvarile akumulaciju poželjnih alela za prinos zrna (Syn MRI ZP - 7.452 t/ha, odn. Syn MRI ZP/USA - 7.466 t/ha), dok je procenat vlage ostao na željenom nivou. Visina prinosa Syn FS (8.248 t/ha), koji je dobijen ukrštanjem prethodna dva sintetika, pokazuje da su ovi zadržali početnu divergentnost. Prinosi test ukrštanja (sa linijom Lancaster osnove) sve tri sintetičke populacije nam ukazuju da je Syn FS akumulirao najveći broj poželjnih alela iz Syn MRI ZP/USA populacije. Procenat poleglih i slomljenih biljaka je znatno smanjen kod Syn MRI ZP i Syn MRI ZP/USA u odnosu na prethodne cikluse. Možemo zaključiti da je stvaranjem ove tri sintetičke populacije dobijen dobar početni materijal za dugoročne programe selekcije i da je izabran pravi metod za akumulaciju poželjnih alela za prinos i druge agronomske osobine.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

HETEROZIS ZA AGRONOMSKE OSOBINE SIRKA METLAŠA

 

Sikora V.

Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

U radu je izvršeno ukrštanje šest citoplazmatsko-genetski muško sterilnih linija sa šest restauratora fertilnosti sirka metlaša po metodi linija x tester analize.

Najizraženiji heterozis u odnosu na boljeg roditelja za komponente visine se javlja za visinu stabla (16,7 %), dok je kod ostalih osobina heterozis bio manje izražen (za dužinu drske 8,1 %, za dužina rukavca 5,8 %. za dužina metlice 2,0 % i za dužina peteljki 1,9 %). Kod eksponiranosti je heterozis izrazito negativan (-157,4 %). Za masu metlice je zabeležen pozitivan heterozis i to za masu neovršene metlice (28,3 %), za masu zrna po metlici (23,6 %) i za masu ovršene metlice (14,3 %), dok je za randman metlice heterozis bio negativan (-4,5 %). U pogledu broja i finoće peteljki zabeležen je heterozis srednje jačine (5,7 % odnosno 5,2 %).

Na bazi dobijenih rezultata predlaže se dalji rad u cilju komercijalizacije heterozisa tj. stvaranje hibridnih sorti sirka metlaša.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

IZBOR OSOBINA ZA OCENU GENETIČKE DIVERGENCIJE IZMEĐU GENOTIPOVA PARADAJZA (Lycopersicum esculentum Mill.)

 

Sušić Zoran1, Zdravković Jasmina1, Pavlović Nenad1, Prodanović Slaven2

 

1Institut za istraživanja u poljoprivredi" Srbija", Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71,

11420 Smederevska Palanka, cfvcsp@eunet.YU

2Poljoprivredni fakultet Zemun, Nemanjina 6, 11080 Zemun

 

Na osnovu šest komponenata prinosa (dužine i širine ploda, debljine perikarpa ploda, broja komora ploda, broja plodova po biljci i mase ploda) sedam genotipova paradajza je metodom hijerarhijske klaster analize svrstano u pet klastera. Kao potvrda da je na osnovu ovih karakteristika dobijen dendrogram fenotipskih distanci koji na pravi način prikazuje prisutne razlike između genotipova, poslužile su vrednosti posebnih kombinacionih sposobnosti (PKS) i vrednosti heterozisa kod 21 hibrida F1 generacije, dobijenih dialelnim ukrštanjem sedam roditeljskih genotipova. Utvrđeno je da su dobri hibridi sa visokim PKS i visokim efektima heterozisa nastali ukrštanjem divergentnih genotipova iz različitih klastera. To je u skladu sa činjenicom da se povoljne rekombinacije gena i visok heterozis dobijaju ukrštanjem divergentnih, a ne u srodstvu bliskih, roditelja. Pošto je metod uspešno primenjen i proveren na sedam genotipova, može se primeniti i za karakterizaciju i klasifikaciju celokupne kolekcije germplazme paradajza. Iz tako klasifikovane kolekcije za ukrštanje treba birati genotipove koji se odlikuju većim stepenom genetičke divergencije, (pripadaju različitim klasterima), čime se olakšava proces selekcije ove biljne vrste.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

AMINOKISELINE U SVEŽEM PLODU RODITELJSKIH SORTI I PERSPEKTIVNIH SELEKCIJA MALINE (Rubus idaeus L.)

 

Žarko V. Tešović, Slađana A. Nidžović, Milan M. Lukić

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi" Srbija", Centar za voćarstvo i vinogradarstvo, Čačak

 

U periodu od tri godine kvalitativnom i kvantitativnom analizom određen je sadržaj 17 aminokiselina u plodu maline četiri roditeljske sorte: gradina, krupna dvoroda, Malling Exploit i Willamette i devet perspektivnih selekcija: 1/2 i 1/4 (Willamette x M. Exploit), 1/9, 1/11 i 1/12 (Willamette x gradina) i II/11, II/12, II/14 i III/5 (gradina x krupna dvoroda). Određen je sadržaj sledećih aminokiselina: alanin, arginin, asparaginska kiselina, cistein + cistin, fenilalanin, glicin, glutaminska kiselina, histidin, izoleucin, lizin, leucin, metionin, prolin. serin, tirozin, treonin i valin. Od ovih sedamnaest sedam aminokiselina su esencijalne: arginin, izoleucin, leucin, lizin. metionin, treonin i valin. Prosečan sadržaj ispitanih aminokiselina, u plodu svih genotipova, kreće se od 310 μM (metionin) do 5527 μM (glutaminska kiselina).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BIOLOŠKE OSOBINE PERSPEKTIVNIH HIBRIDA JABUKE

 

Žarko V. Tešović, Sladana A. Nidžović, Milan M. Lukić

 

Centar za vocarslvo i vinogradarstvo, Čačak

 

Komercijalna proizvodnja jabuke postavlja stroge zahteve pri izboru sorti za gajenje: izvanredan ukus ploda, atraktivna boja pokožice ploda, spur, pendula ili kolumnar tip habitusa, otpornost prema zimskim mrazevima, otpornost prema prouzrokovačima najvažnijih bolesti, što podrazumeva minimalnu upotrebu pesticida u proizvodnji kvalitetnog ploda i mogućnost dugog čuvanja bez pojave fizioloških bolesti. Postojeće sorte jabuke ue ispunjavaju pomenute zahteve i rešenje je u stvaranju novih sorti jabuke željenih priyredno-bioloških osobina. Dugogodišnjim radom, u Centru za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku stvoren je veliki broj perspektivnih selekcija a u radu će biti prikazane privredno-biološke osobine četiri perspektivne selekcije: J/12/6 (Golden Delicious x Cox's Orange Pippin). J/II/20 (Prima x Melrose), J/12/12 (Prima x Melruse) i J/12/35/90 (Prima x Melrose).

Selekcija J/12/6 pripada grupi jesenjih sorti jabuka a selekcije: J/II/20, J/12/12 i J/12/35/90 pripadaju grupi zimskih sorti jabuka. Selekcije iz grupe zimskih sorti jabuka otporne su na dve najvažnije bolesti jabuke: pepelnicu i čađavu krastavost.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

STVARANJE KRŽLJAVIH GENOTIPOVA JABUKE

 

Žarko V. Tešović, Slađana A. Nidžović, Milan M. Lukić

 

Centar za voćarstvo i vinogradarstvo, Čačak

 

Bujnost je veoma važna osobina jabuke posmatrana sa aspekta savremene tehnologije gajenja i proizvodnje ploda. Želja svih uzgajivača jabuke je da imaju kržljavu sortu jer to omogućava kalemljenje na bujnim podlogama za koje nije potreban naslon, čime se smanjuju troškovi podizanja zasada i do 40%. Manji habitus omogućava sadnju velikog broja sadnica po hektaru. Takođe, znatno je lakša rezidba, zaštita i berba plodova. Iz navedenih razloga u Centru za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku, poslednjih 10 godina, intenzivno se radi na stvaranju kržljavih genotipova jabuke.

Planskom hibridizacijom u okviru tri roditeljske kombinacije odgajeno je 787 hibridnih sejanaca i to: Cox's Orange Pippin x Cadel - 195 sejanaca; Cox's Orange Pippin x Idared - 337 sejanaca i Jonathan x selekcija TSR13T84 - 255 sejanaca. Svi sejanci su gajeni pod istim uslovima u keramičkim saksijama i supstratu za uzgoj sejanaca jabuke. Na kraju prve vegetacije izmerena je visina sejanaca i prema njoj oni su svrstani u sedam grupa. Najveći broj sejanaca iz prve i druge kombinacije bio je u drugoj grupi 36,4% odnosno 36,7% (visina od 5,0 do 10,0 cm), dok je u trećoj kombinaciji najveći broj sejanaca bio u trećoj grupi i to 26,6% (visina od 10,0 do 15,0 cm). Ovi podaci ukazuju na činjenicu da se adekvatnim izborom roditeljskih parova može se dobiti odgovarajuća bujnost, odnosno kržljavost sejanaca jabuke.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

INBRIDING DEPRESIJA PROIZVODNIH OSOBINA TRI VRSTE RODA Agrostis L.

 

Zorica Tomić1, Sokolović, D.1 i Gordana Šurlan-Momirović2

 

1Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za krmno bilje, Kruševac

2Poljoprivredni Fakultet, Zemun-Beograd

Prikazani rezultati su deo istraživanja na početnom selekcionom materijalu populacija tri vrste iz roda Agrostis L. i to: A. capillaris L., A. stolonifera L. i A. gigantea Roth.. Primenjen je metod inbridovanja, stvaranja samooplodnih linija početnog materijala za selekciju sorti. Cilj selekcije je stvaranje visoko produktivnih krmnih kultura, koje nisu zastupljene u našem sortimentu. Dobijene vrednosti za porast biljaka, stepen bokorenja, broj generativnih izdanaka, prinos suve materije, prinos semena i klijavost semena su upoređene između inbridovanih i majčinskih linija. Proces selekcije je počeo 1991 godine kada su detaljnim morfološkim analizama i fenološkim zapažanjima odabrane najbolje biljke. Proces inbridovanja je obavljen standardnim postupkom u optimalnoj fazi formiranja generativnih izdanaka. Biljke Si linije proizvedene iz inbridovanog semena testirane su sa majčinskim biljkama u naredne dve godine. Zatim je obavljeno inbridovanje Si biljaka i dobijene S2 linije su testirane u prethodne dve godine takođe sa majčinskim biljkama u 50 ponavljanja po potomstvu. Dobijeni rezultati obrađeni su varijaciono statistički i testiranje značajnosti dobijenih razlika obavljeno je LSD testom. Testirano potomstvo 6 populacija vrste Agrostis capillaris L. nije pokazalo statistički značajnu razliku u visini biljaka bez obzira na poreklo. Vrlo značajno visi prinos u produkciji suve materije ostvarila je S0 linija populacije 1,18 (147,65 g/biljci) u odnosu na S2 liniju (104,58 g/biljci). Populacija S2 1,18 je ostvarila vrlo značajno visi prinos suve materije. Prinos semena S1 i S2 je vrlo značajno visi u odnosu na S0 kod populacija 1,27, 1,08 i 1,01, a kod populacije 1,14 kod svih potomstava značajno visi. Energija i klijavost semena visa je od 70% kod S0 linija 1,26 i 1,27, S1 linija 1,01, 1,14, i 1,27 i S2linija iz populacija 1.14, 1,26 i 1.27. Rezultati za 7 populacija vrste Agrostis stolonifera L. pokazuju da je visina izdanaka vrlo značajno visa kod populacije S0 3.02 i značajno visa kod populacija S2 3,27 i 3.42. Broj generativnih izdanaka i prinos suve materije su vrlo značajno viši kod S0 3,08 u odnosu na S1 i S2. Energija i ukupna klijavost semena je visa od 70% kod S0 3,02, 3,11 i 3,19, kod S1 3,24 i 3,27 i S2 3,02, 3,11, 3,19, 3,24 i 3,42. Merene su osobine S0, S1 i S2 linija 7 populacija vrste Agrostis gigantea Roth.. Visina biljaka je vrlo značajno visa kod S2 4,08, 4,16 i 4,18 i S1 linije 4,20. Broj generativnih izdanaka je samo kod populacije S0 4,20 vrlo značajno viši. Produkcija suve materije je najviša kod populacije sa najvećim brojem izdanaka. Međutim, prinos semena je pokazao statistički vrlo značajnu višu razliku kod S1 4.06, 4,16 i 4.18. Klijavost semena viša od 70% utvrđena je kod populacija S0 4,05. 4.08 i 4,18 i S2 linija kod populacija 4,02, 4,05 i 4,06. Dobijeni rezultati o inbriding depresiji kroz dve generacije samooplodnje, kao i uporedno testiranje linija sa majčinskim biljkama daju konkretno vrlo heterogene mogućnosti u zaključivanju za nastavak primene ove metode i za ukrštanje i stvaranje hibridnog potomstva novih sorti.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

REGENERACIJA SEMENA VIŠEGODIŠNJIH TRAVA IZ KOLEKCIJE BANKE BILJNIH GENA

 

Zorica Tomić i Sokolović D.

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za krmno bilje, Kruševac

 

Kolekcija banke biljnih gena Centra za krmno bilje Kruševac, formirana je od uzoraka semena populacija višegodišnjih trava kolekcionisanih 1988 iz flore Srbije. Seme uzoraka 5 vrsta višegodišnjih trava je na cuvanju u kolekciji Banke biljnih gena Jugoslavije u Beogradu od 1991 godine. Obzirom da je klijavost semena u proteklom periodu znatno opala. obavili smo regeneraciju semena uzoraka postojeće kolekcije. Kolekcija sadrži uzorke semena 10 populacija engleskog ljulja (Lolium perenne L.), 5 populacija jezevice (Dactylis glomerata L.), 35 populacija obične rosulje (Agrostis capillaris L.), 33 populacija vrezaste rosulje (Agrostis stolonifera L.) i 15 populacija bele rosulje (Agrostis gigantea Roth.). U jesen 1996 godine u stakleniku je posejano seme u redice u gustom sklopu, svaki uzorak posebno. Mlade biljčice su rasanjene u proleće 1997 na parceli od 4m2 sa 100 biljaka, ponavljanja u parceli. Rasađivanje uzoraka obavljeno je na oglednom polju u prostornoj izolaciji u usevu pšenice. Razmak između parcelica u izolaciji je 2m. Žetva semena je obavljana sukcesivno u zavisnosti od sazrevanja. Seme je osušeno do 5% vlage. Utvrđena je količina semena svih uzoraka koje se cuva u odgovarajućim kesama do ispitivanja klijavosti. Nakon toga količine semena od po 5 gr će biti predate na dugo čuvanje u Banku biljnih gena u Beogradu pod kontrolisanim uslovima i temperaturi od -20°C. Dobijeni rezultati o vremenu stasavanja odnosno klasanja su za populacije vrsta Lolium perenne L. u intervalu od 03.-14.05, Dactylis glomerata L. u intervalu od 25.04-08-05., Agrostis capillaris L. u intervalu od 28.05-14.06, Agrostis stolonifera L. u intervalu od 01.06-14.06 i Agrostis gigantea Roth, u intervalu od 06.-12.06. Prosečan prinos semena kod uzoraka populacija Lolium perenne L. je 162g, Dactylis glomerata L. 387g, Agrostis capillaris L. 121g, Agrostis stolonifera L. 108g i Agrostis gigantea Rotii. 82g. Podaci o energiji i klijavosti semena za sve uzorke su na nivou i iznad standardne klijavosti za vrste, odnosno više od 70 i 85%.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KLONSKI ARHIVI JELE VRETENASTOG OBLIKA KRUNE (Abies alba Mill. var. elegantissima Tošić) KOD IVANJICE - PILOT OBJEKTI - ZA ZAŠTITU I DALJE OPLEMENjIVANjE

 

Mihailo Tošić

 

d. Tucovića 41/34, Užice

 

Varijetet jele sa vretenastim habitusom krune (Abies alba Mill. var. elegantissima Tošić) u Ogorijevcu (na južnim padinama Javora) je spontani generativni mutant sa specifičnim morfo-fiziološkim osobinama (Tošić, 1963, 1995.). Kao izvanredna botanička retkost na širem evropskom području, ova jela, odn. njeno nalaziste je proglašeno strogim prirodnim rezervatom, što je značajno za zaštitu od uništenja. Međutim, kada su prirodne retkosti živi organizmi, konkretno stabla šumskog drveća, nastala mutacijom, ova osnovna mera je nedovoljna za trajnu zaštitu. Generativni mutanti, naročito četinara, često imaju usporen rast u odnosu na normalna stabla, što može biti prednost za korišćenje u hortikulturi, ali u prirodi ovakva stabla retko uspevaju da izdrže konkurenciju bržerastućih normalnih stabala koja ih okružuju. Generativno potomstvo je i varijabilno, pa neki poželjni fenotipovi mogu i da se ne pojave. U cilju trajnog očuvanja ovog specifičnog genotipa, sa izvanrednim estetskim osobinama, autor i Šumsko gazdinstvo "Golija" u Ivanjici proizveli su 600 kom. kalema (rameta), od 6 stabala (orteta) generativnog porekla. U proleće 1998.god. podignuti su zasadi kalema na dve lokacije u blizini Ivanjice i to u Raci od 207 i Klekovici 150 kom. kalemljenih sadnica. Na obe lokacije sadnja je obavljena na po dve odvojene parcele, iz predostrožnosti, da eventualni požar ne uništi ceo zasad. Heterovegetativnim razmnožavanjem otkrivenih genotipova u Ogorijevcu i podizanjem klonskih zasada: (1) fiksirani su genotipovi i sačuvaće se od eventualnog uništenja (neka stabla su u Rezervatu posećena od nepoznatih lica), (2) stvoreni su uslovi za proizvodnju semena od slobodne ili kontrolisane oplodnje u cilju generativnog razmnožavanja i daljeg oplemenjivanja i (3) da se koriste sekundarne kalem grančice za dalju proizvodnju kalema, jer su na mladim stablima kvalitetnije i pristupačnije, nego na onim već prestarelim u Ogorijevcu.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKI POTENCIJAL RODNOSTI NOVIH ZP HIBRIDNIH KOMBINACIJA KUKURUZA (Zea mays L.)

 

Trifunović B.V., Trifunović V., Stanković G.

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", 11080 Beograd, Jugoslavija

 

Otkrićem i delimičnim objašnjenjem pojave heterozisa kod biljaka, počeo je rad selekcionera na stvaranju hibrida kukuruza visokog genetičkog potencijala rodnosti. Od double cross-a, preko three-waycross-a, do single cross-a oplemenjivači kukuruza su težili da stvore hibride koji se odlikuju maksimalnim prinosom, stabilnošću prinosa i povoljnim agronomskim karakteristikama. Prema Troyer-u (1996) uvođenje hibrida u poljoprivredi S.A.D. je počelo 1933g., da bi '60-ih godina ovog veka sve površine pod kukuruzom bile posejane hibridnim semenom. U Jugoslaviji se krajem '50-ih godina počelo sa gajenjem američkih hibridi, a početkom ‘60-ih uvode se domaći hibrida, da bi se krajem '60-ih godina na preko 90% površina gajili domaći hibridi kukuruza. Svojim istraživačkim radom na stvaranju novih genotipova, Institut za kukuruz "Zemun Polje" je tokom 40 godina gajenja hibridnog kukuruza u Jugoslaviji učestvovao u povećanju ukupne proizvodnje od 1% godišnje (Dumanović, 1986), za nas ove najvažnije ratarske kulture.

Da bi se obezbedio sigurniji prinos, cilj Instituta je bio da stvori nove hibride kukuruza srednje vegetacije (FAO 400-500), čija alelna frekvencija gena za prinos ne bi zaostajala u odnosu na kod nas proširenu visokorodnu grupu zrenja FAO 600-700, (oko 80% površina). U ovom radu je posmatrano 24 hibirda kukuruza (od grupe zrenja FAO 300 do grupe zrenja FAO 700), kroz 10 lokacija i 2 godine. Ogledi su izvedeni u različitim agroekološkim uslovima uz primenu standardne agrotehnike gajenja kukuruza.

Analizom rezultata ogleda možemo konstatovati da kod hibrida grupe zrenja FAO 600-700, nije došlo do značajnije promene frekvencije alela za prinos u odnosu na dosad gajene genotipove kukuruza. Međutim, kod novih ZP hibridnih kombinacija iz grupe zrenja FAO 400-500, povećana je frekvencija poželjnih alela za prinos. Na to ukazuje prosečno povećanje prinosa zrna ovih genotipova od 4,72% u odnosu na dosad proširene hibride u proizvodnji. Usmerenom selekcijom na prinos i pravilnim izborom početnog materijala (domaća x egzotična germplazma), stvoreni su novi srednje stasni genotipovi čija kombinacija gena uslovljava visok genetički potencijal rodnosti ZP hibrida kukuruza.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETSKI PARAMETRI TOVNIH I REPRODUKTIVNIH OSOBINA SVINJA ŠVEDSKOG LANDRASA

 

Trivunović Snežana1, Teodorović M.1, Petrović Milica2

 

1Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

2Poljoprivredni fakultet, Zemun

 

U radu su korišćeni reproduktivni rezultati 1422 krmače švedskog landrasa, poreklom od 10 očeva, koje su pre upotrebe u priplodu bile performans testirane. Srednje visoke vrednosti heritabiliteta su izračunate za. životni dnevni prirast 0.48, debljinu ledne slanine 0.40, starost na kraju testa 0.34 i starost Rod prvog prašenja 0.55. Niske vrednosti heritabilnosti su izračunate za broj živorođene prasadi 0.14, broj mrtvorođene prasadi 0.04, i broj odgojene prasadi 0.15.

Dobijene genetske fenotipske i korelacije okoline između tovnih i reproduktivnih osobina su u skladu sa literaturnim podacima, a ukazuju da selekcija na tovne osobine nema negativan uticaj na reproduktivne osobine, ali da ne postoji ni mogućnost indirektne selekcije.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKO-EKOLOŠKE OSNOVE ADAPTIVNOSTI PAJASENA (Ailanthus altissima Swingle) U SRBIJI

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Mirjana Šijačić-Nikolić

Šumarski fakultet, Beograd

 

Na osnovu morfofizioloških analiza, eksperimentalnih ± laboratorijskih ogleda i literaturnih izvora, razmatraju se osnove adaptivnosti pajasena. alohtone vrste li Srbiji. Proučavanja su sprovedena u nekoliko spontano nastalih populacija, u kojima je izdvojeno više materinskih stabala, od čijeg semena su proizvedene linije polusrodnika. Stabilnost, konkurentnost stabala u populacijama rezultat je: ontogenetske, populacione i filogenetske adaptivnosti. S obzirom da se proces adaptacije odvija na raznim nivoima (ćeličnom. individue, populacije, vrste) za svaki od njih postoje specifični kriterijumi adaptivnosti. Izloženi rezultati analiza različitih linija polusrodnika potvrđuju iznetu hipotezu da je visoka prilagođenost odraslih stabala i populacija pajasena u osnovi jedna vrsta značajne zaštite genetičkog potencijala vrste kao celine. Naime, visoka heterozigotnost stabala stabilizuje u ontogenezi prelaz potencijalne genetičke promenjivosti u slobodnu, dostupnu prirodnoj selekciji. Mada je vremenski period između programa ontogeneze i populacione promenjivosti veoma kratak, evidentno je da su već registrovani pozitivni efekti na individualnom i populacionom nivou (plus stabla, "minus" stabla i dr.), dok se njihovi dugovremeni (filogenetski) aspekti mogu samo teorijski programirati npr. preko ostvarivanja tzv. kompleksnog modela oplemenjivanja drveća i žbunja u Srbiji. Filogenetska adaptacija, preko sukcesivnih generacija, inia odlucujuću ulogu u evoluciji pajasena ne samo u granicama kultigenog već njegovog ukupnog areala.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

CVETANJE Acer saccharinum L. POJAVA, UČESTALOST POLIGAMIJE I POLNIH MOZAIKA

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Mirjana Šijačić-Nikolić

 

Šumarski fakultet, Beograd

 

Važno mesto u oplemenjivanju drveća imaju polnost i fenofaza cvetanja. Na 50 stabala odgajenih na staništu Quercetum frainetto-cerriss .L, obavljena je analiza polnosti i fenofaze cvetanja (cvasti, cvetova i stabala). Evidentirano je pet tipova cvasti, cvetova i šest tipova stabala. Poligamija je evidentirana na 14% stabala a polnih mozaika na 2%. Fenotipske i genotipske razlike između delova mozaičnog stabla rezultat su somatskih mutacija, kojima se pridaje vazna uloga u nastanku polnih mozaika. Uzroci nastanka polnih mozaika i poligamih stabala su u okviru hipoteza, dok je njihovo evidentno potiskivanje u okviru stabala na osnovama reparacionih mehanizama. Razlike u polu gajenih stabala dovode do razlika u oprašivanju odnosno do uvećane varijabilnosti plodova-heterokarpije odnosno do promena u genetičkim strukturama sukcesivnih generacija. Očigledna praktična strana utvrđene promenjivosti, koja polazeći od prirode i distribucije polnosti i specifičnosti razmnožavanja (stranooplodnja, ukrštanje u srodstvu. samooplodnja, apomiksis) je što omogućava u nas spontanu i plansku transformaciju ove vrste.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

TIPOVI NEOTENIJE KOD DRVEĆA I ŽBUNJA I NJIHOV ZNAČAJ

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Mirjana Šijačić-Nikolić

 

Šumarski fakultet, Beograd

 

Rano cvetanje stabala pajasena i konopljike predstavlja kardinalan proces koji obezbeđuje njihovu specifičnu adaptaciju. Prevremeno polno sazrevanje (neotenija) tj. pojava reproduktivnih organa još u juvenilnoj etapi razvića, privlaci pažnju i po tome što prethodi plodonošenju. U radu je opisana pojava neotenije kod klijavaca pajasena i na 2-3 mesečnim izdancima iz zila konopljike. Broj cvetova i grada cvasti kod neotenije znatno su uprošćeni. Cvetovi kod klijavaca pajasena su pojedinačni, terminalni, a kod konopljike u osetno kraćim, užim i nerazgranatim uspravnim cvastima. Autori razlikuju spontanu -retecionu i indukovanu - stimulativnu neoteniju. Svojstvo neotenije objašnjava se izmenama u interakcijama trofičkih, hormonalnih i genetičkih sistema. Blize objašnjenje mehanizama interakcija je jedan od najsloženijih oblasti fiziologije razvića drveća i žbunja. Svojstva juvenilnih organizama sa veoma ranim cvetanjem ukazuju da je genetička i fiziološka osnova neotenije veoma stara i da se ona može uvrstiti u primere serija paralelne nasledne promenjivosti, koja se javlja u filogenetski veoma udaljenim familijama, rodovima i vrstama.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENERATIVNA SEMENSKA PLANTAŽA PLANINSKOG JAVORA (Acer heldreichii Orph.) KOD IVANJICE-PILOT OBJEKAT-ZA DALJE OPLEMENJIVANJE VRSTE

 

Gordana Ćurčić1, Vasilije Isajev2, Mihailo Tošić3

 

1JP "Srbijašume'Torest Estate "Golija" Ivanjica

2Faculty of Forestry, Belgrade

3D. Tucovića 41/34, Užice

 

U Okviru unapređenja i intenziviranja proizvodnje tehnički vrednog drveta, nezaobilazno je povećanje udela plemenitih lišćara u našim šumama. U ovom cilju u šumskim rasadnicima, sve je prisutnija i proizvodnja sadnica plemenitih lišćara (gorskog javora, jasena, trešnje i dr.). Orijentacija na poželjna svojstva semena i sadnog materijala, za program pošumljavanja, daje prednost proizvodnji semena u semenskim plantažama. Planinski javor (Acer heldreichii Orph. ) relikt i endemit Balkanskog poluostrva, rasprostranjen u visim delovima planina Srbije i šire, na Goliji i Javoru, ima optimalne uslove za razvoj, pa njegova stabla dostižu impozantne dimenzije (prečnik često i preko 50 cm i visinu do 25 m). Zastupljenost superiornih stabala u autohtonoj populaciji planinskog javora, njegovo kvalitetno tehničko drvo i izvanredna pionirska uloga u prirodnoj obnovi uništene (pozarom ili dr. načinima) šumske vegetacije, bili su od uticaja na opredeljenje, da se na području SG Golija u Ivanjici, izdvoje semenske sastojine planinskog javora i superiorna semenska stabla u njima. U cilju proizvodnje selekcionisanog semena i daljeg oplemenjivanja vrste, u blizini Ivanjice na staništu As. Fagetum montanum Rud. Podignuta je 1994. god. generativna semenska plantaža - pilot objekt, na površini 1,05 ha. Sadnjom 2962 sadnice iz 26 linija polusrodnika od semenskih stabala selekcionisanih kao fenotipski nadprosečna čime je stvorena osnova za: unapređenje semenske proizvodnje: i dalje oplemenjivanje vrste. U radu su prikazani svi postupci i metode primenjene prilikom podizanja plantaže, kao i rezultati metričkih analiza razvoja sadnica u toku tri vegetacione periode.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTVRĐIVANJE OTPORNOSTI POTOMSTVA GENOTIPOVA LUCERKE (Medicago sativa L.) PREMA Verticillium albo atrum

 

Biljana Urošević, Jasmina Radović, Zorica Tomić

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi Srbija, Centar za krmno bilje Kruševac

 

Verticillium albo atrum prouzrokuje trulež korena i krunice lucerke praćeno uvenućem biljaka. Parazit se dobro održava u zemljištu, bez obzira na njegovu kiselost, trajnom micelijom sa zadebljalim zidovima. Prisustvo patogena manifestuje se tipičnim simptomima vaskularnih oboljenja lucerke: žućenje, venjenje, izumiranjem pospešenim izmrzavanjem. Priroda oboljenja čini, hemijsku zaštitu neefikasnom te se rešenje jedino vidi u selekciji sorti na otpornost. U radu smo testirali potomstvo 14 genotipova metodom Root cut and dip radi utvrđivanja otpornosti na Verticillium albo atrum u poređenju sa međunarodno prihvaćenim testerima za ovo svojstvo, sa pozitivnim testerom, sortom Maris Kabul i negativnim testerima, sortama Evropa i Everest. Nakon 8 nedelja od setve odabranog materijala, iznikle biljčice su vađene iz supstrata, skraćen im je koren i nadzemni deo, pa su one kompletno potopljene u suspenziju ovog patogena. Ostatak inokuluma nakon umakanja korenovog sistema unošen je u supstrat u kojem su sađene biljke. Nakon 6 nedelja od inokulacije vršena su zapažanja preživelog materijala. Folijarni simptomi su ocenjivani skalom od 0-5. Otpornost ispitivanog materijala prikazana je % rezistentnih biljaka i DSI indeksom. Rezultati pokazuju da je domaći materijal prilično osetljiv na ispitivani patogen u poređenju sa pozitivnim testerom, sortom Maris Kabul koja je imala 68.83% preživelih biljaka i DSI indeks 2,48. U poređenju sa negativnim testerom sortom Everest (13.75% preživelih biljaka, DSI indeks 4,40) potomstvo 7 genotipova je pokazalo statistički značajnu otpornost (26.00-61.73% rezistentnih biljaka). U poređenju sa drugim negativnim testerom sortom Evropa (28% preživelih biljaka, DSI indeks 3,74) potomstvo 6 genotipova je pokazalo veću otpornost a samo potomstvo jednog genotipa statistički značajno bolju otpornost. Na osnovu % rezistentnih biljaka i DSI indeksa može se zaključiti da su 4 ispitivana genotipova (DSI indeks 2,26 D3,35) pokazala zadovoljavajuću otpornost na ovaj patogen, mada znatno manju od pozitivnog testera i da će biti uključeni u dalji proces selekcije. Posebnu pažnju treba pokloniti i pojedinačnim biljkama iz osetljivih genotipova, jer imajući u vidu visoku varijabilnost lucerke i one mogu biti nosioci otpornosti na ovaj patogen. Dalji rad će biti usmeren na utvrđivanje nasleđivanja rezistentnosti i dobijanja linija lucerke otpornih na ovaj patogen.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRIMENA PROTEINSKIH MARKERA U UTVRĐIVANJU "GENETIČKE ČISTOĆE" GENOMA KUKURUZA

 

Filipović M., Drinić Mladenović S., Milojević G. i Konstantinov K.

 

Institut za kukuruz, 11080 Zemun Polje-Beograd

 

Održavanje genetičke uniformnosti linija i hibrida kukuruza je jedan od preduslova uspešne proizvodnje komercijalnog hibridnog semena. U radu su korišćeni u solima rastvorljivi proteini klice kao genetički markeri za određivanje genetičkog identiteta roditeljskih linija i komercijalnih hibrida kukuruza kao i za utvrđivanje ''genetičke čistoće" semena. Svi ispitani hibridi kao i njihove roditeljske komponente imaju specifičnu proteinsku sliku pri čemu se određen broj proteinskih frakcija nalazi u svim ispitanim uzorcima na približno istoj poziciji tako da se koriste kao referentne trake. U hibridima su prisutne proteinske frakcije zajedničke za oba roditelja, nasleđene samo od jednog roditelja kao i hibrid specifične proteinske frakcije. Svi pojedinačni uzorci ispitanih komercijalnih hibrida su imali uniformnu proteinsku sliku što ukazuje o "genetičkoj čistoći" ispitanih hibrida.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA DIVERGENTNOST SVOJSTAVA STABLjIKE OZIME PŠENICE

 

Nikola Hristov1, Novica Mladenov1, Marija Kraljević-Balalić2

 

1Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad

2Poljoprivredni fakultet Novi Sad

 

Ispitivana je divergentnost kvantitativnih svojstava (visina biljke, broj internodija i dužina vršne internodije) kod trideset sorti ozime pšenice (12 domaćih i 18 inostranih). Za proučavanje ovih svojstava korišćene su standardne statističke metode u obe eksperimentalne godine (1996. i 1997.) Analize su pokazale da između ispitivanih sorti postoje značajne razlike. Najveća varijabilnost, izražena koeficijentom varijacije, ispoljena je kod dužine vršne internodije (CV=10.2%), a najmanja kod visine biljaka (CV=5.7%). Od ukupne varijabilnosti svojstava, genetička varijansa učestvuje sa 84.7% za visinu biljke, 83.9% za dužinu vršne internodije i 66.2% za broj internodija. Za sva svojstva dobijene su visoke vrednosti heritabilnosti. Najveća je bila za visinu biljke (95.6%), a nešto manja za dužinu vršne internodije (92.4%) i broj internodija (90.0%). Korelaciona analiza je pokazala da između svih ispitivanih svojstava postoji pozitivna međuzavisnost, pri čemu se ističe visoko značajna pozitivna korelacija (r=0.931*) između visine biljke i dužine vršne internodije.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

NAČIN NASLEĐIVANJA I FENOTIPSKA VARIJABILNOST ZA ČVRSTINU PLODA KOD nor i rin GENOTIPOVA PARADAJZA

 

Cvikić Deian1, Jasmina Zdravković1, Gordana Šurlan Momirović2, Sušić Zoran1, Đorđević Radiša1

 

1Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71, 11420 Smederevska Palanka, cfvcsp@eunet.YU

2Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6, 11080 Zemun

 

Metodom punog dialela (bez recipročnih ukrštanja) izvršena su ukrštanja dve linije paradajza sa normalnim periodom sazrevanja plodova i četiri mutantne linije, kod kojih je period sazrevanja odložen (nor i rin). Dobijena su potomstva F1 i F2 generacije.

U obe generacije ispitivanja, kod nasleđivanja čvrstine ploda paradajza, ispoljili su se sledeći načini nasleđivanja: intermedijarno, parcijalna dominacija mekšeg i čvršćeg roditelja, dominacija mekšeg i čvršćeg roditelja, kao i superdominacija čvršćeg roditelja. Aditivna varijansa je bila veća od dominantne. Najvećim heterozisom istakao se hibrid NR-2 x NR-12 (18.93%). Tri roditeljske linije (NR-3, NR-11 i NR-12) imale su signifikantne vrednosti OKS u F1 i F2 generaciji, dok su signifikantne vrednosti PKS zabeležene kod dva F1 hibrida. Mutantne linije paradajza (NR-3, NR-11 i NR-12) imale su znatno veću čvrstinu ploda od normalnih linija, te ih kao takve treba uključiti u selekcione programe, koji za cilj imaju, stvaranje komercijalnih F1 hibrida sa čvrstim plodovima.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KOMBINACIONE SPOSOBNOSTI, AKCIJA GENA I MEĐUZAVISNOST NEKIH SVOJSTAVA KORENA ŠEĆERNE REPE (Beta vulgaris L.)

 

Nikola Čačić, Lazar Kovačev, Snežana Mezei, Pave Sklenar i Nevena Nagl

 

Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, M. Gorkog 30, 21000 Novi Sad

 

Obzirom da je koren krajnji cilj gajenja šećerne repe istraživači posvećuju veliku pažnju njegovom izučavanju. Oplemenjivače naročito zanimaju kombinacione sposobnosti, način nasleđivanja i međuzavisnost svojstava korena. U ovom radu korišćena su 4 multigermna oprašivača (2 diploidna i 2 tetraploidna), 4 cms linije i 16 Fl hibrida dobijenih njihovim ukrštanjem. Analizirano je 5 svojstava korena (masa korena, masa glave, sadržaj topljive suve materije. prečnik i dužina korena). Radi utvrđivanja kombinacionih sposobnosti dobijeni podaci su obrađeni metodom linija x tester, dok je korelacionom analizom utvrđena međuzavisnost ispitivanih svojstava. Dobre posebne kombinacione sposobnosti (PKS) za ispitivana svojstva imale su najčešće hibridne kombinacije kod kojih je jedan od roditelja imao dobre a drugi loše opšte kombinacione sposobnosti (OKS), kao i kombinacije kod kojih su oba roditelja imala dobre OKS. Iz dobijenog odnosa aditivne i dominantne varijanse proizilazi da u nasleđivanju mase korena i mase glave veći značaj ima dominantno delovanje gena, u nasleđivanju sadržaja suve materije i dužine korena veći značaj ima aditivno delovanje gena, dok je u nasleđivanju prečnika korena podjednak značaj oba načina delovanja gena. Između mase korena i sadržaja suve materije utvrđena je slaba negativna korelacija (r=-0.338), dok je veoma jaka pozitivna korelacija utvrđena između mase korena i mase glave (r=0.913) kao i između mase korena i prečnika korena (0.778).

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

TESTIRANJE GENOTIPOVA PŠENICE NA TOLERANTNOST PREMA HERBICIDIMA U KULTURI IN VITRO

 

Šesek S. i Ankica Kondić

 

Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

Ispitivana je tolerantnost genotipova ozime pšenice (Triticum aestivum L.) prema sulfonilurei, aktivnoj supstanci selektivnog herbicida "Granstar", korišćenjem in vitro kulture zrelog embriona. Testiranje tolerantnosti je vršeno na modifikovanoj MS (Murashige and Skoog, 1962) hranljivoj podlozi kojoj je sulfonilurea dodata u tri različite koncentracije (I-18,75 mgl-1, II-37,50 mgl-1, III-56,25 mgl-1). Za izolaciju embriona korišćene su četiri sorte: Pesma, Stepa, Renesansa i Proteinka. Tokom tri meseca kultivacije praćeno je preživljavanje kalusa i regeneranata, nakon čega je utvrđena sveža masa kalusa, kao i sadržaj suve materije u njima.

Rezultati su pokazali da su, na nivou kalusa, sve sorte ispoljile zadovoljavajući stepen tolerantnosti prema sulfonilurei, jer su, pri svim koncentracijama, imale više od 50% preživelih kalusa. Pri najvisoj koncentraciji (56,25 mgl-1) sorta Pesma je imala najviši procenat preživelih kalusa (81%), dok su preostale tri sorte imale značajno nize vrednosti (Proteinka-71,3%, Stepa-67,9% i Renesansa-55,3%).

Na nivou regeneranata, kod sve četiri sorte ispoljena je veća osetljivost prema sulfonilurei. Ova osetljivost je naročito bila izražena pri II i III koncentraciji, gde je samo sorta Stepa imala 50% preživelih biljaka, dok su ostale tri sorte imale preživljavanje ispod ove vrednosti.

Kod sorti Pesma i Renesansa II i III koncentracija sulfoniluree su delovale inhibitorno na porast sveze mase kalusa. Kod sorte Stepa do značajnog smanjenja sveze mase kalusa, u odnosu na kontrolu, došlo je samo pri najvišoj koncentraciji (111-56,25 mgl-1), dok kod Proteinke ni jedna od koncentracija nije izazvala značajno snižavanje ove vrednosti. Mada ispitivane koncentracije sulfoniluree nisu imale značajnog uticaja na sadržaj suve materije u ispitivanom stadijumu razvića, one su značajno uticale na razviće i porast kalusnog tkiva.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POJAVA RASE Rl EXSEROHILUM TURCICUM (PASS.) LEONARD & SUGSS PATOGENA KUKURUZA

 

Lević Jelena i Tijana Petrović

 

Institut za kukuruz, Zemun Polje, Beograd-Zemun

 

Teoretska razmatranja (Leonard i sar., 1989) i ukrštanja u laboratoriji (Fallah Moghaddam i Pataky. 1994) ukazuju da je broj rasa E. turcicum veći od devet, koliko je u prirodi utvrđeno (Bergquist i Masias, 1974; Thakur i sar., 1989a; Windels i Pederson, 1991; Leonard. 1993: Gianasi i sar.,1996). U Evropi su identifikovane rase RO i Rl. a kod nas rasa RO. Rasu E. turcicum definišu hlorotične pege koje ispoljavaju genotipovi kukuruza sa major genima Htl, Ht2, Ht3 i Htn.

U 1999. godini utvrđena su dva tipa pege koje je prouzrokovao E. turcicum na jednom listu eksperimentalnog hibrida TC 584/9-1. Iz hlorotične pege dobijen je izolat R163/99, a iz nekrotične izolat 163/99. Suspenzija spora ovih izolata korišćena je za inokulaciju linija A632Ht, A619Ht2, H95Ht3 i A632Htn u fenofazi 4-5 lista. Tip simptoma je ocenjen četiri nedelje od inokulacije u kontrolisanim usloviina.

Ispitivane linije ispoljile su hlorotičan tip pege prema oba izolata, izuzev A632Ht prema 163/99. Ovi rezultati definišu izolat R163/99 kao rasu RO (Htl, Ht2, Ht3, Htn/), a 163/99 kao rasu R1 (Ht2, Ht3, Htn/Htl). Time je, po prvi put kod nas, potvrđeno prisustvo rase R1 E. turcicum.

 

Povratak na sadržaj



 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ DUGOROČNE MASOVNE SELEKCIJE NA PROMENU SASTA