GENETIKA, Vol. 15, broj 3 (1983)
W. ERSKINE i G.C. HAWTIN
PRESELEKCIJA U RODOVIMA VICIA I LENS [Izvod]
D. ŠKORIĆ
F.A.O. PROGRAM KORIŠĆENJA DIVLJIH VRSTA U OPLEMENJIVANJU SUNCOKRETA [Izvod]
L. ĆUK
HIBRIDIZACIJA IZMEĐU DIVLJIH FORMI I KULTURNOG SUNCOKRETA [Izvod]
Dragica KRALJ in F. SUŠNIK
TRANSFER GERMPLAZME PRI HMELJU [Izvod]
W.A. BRANDENBURG
TAKSONOMIJA GAJENIH BILJAKA U ODNOSU NA SELEKCIONU VREDNOST POLAZNOG MATERIJALA [Izvod]
P. CRISP
PRESELEKCIJA POVRTARSKIH VRSTA IZ PORODICE KRSTAŠICA [Izvod]
Q.P. van der MEER
UDALJENA UKRŠTANJA IZMEĐU VRSTA ALLIUM [Izvod]
P.D. MIŠIĆ
BANKA GENA I PRETHODNA SELEKCIJA VOĆAKA [Izvod]
M. VIDAKOVIĆ i Sibila JELASKA
ČUVANJE GENOFONDA VRSTA ŠUMSKOG DRVEĆA [Izvod]
M.D. HAYWARD
TRANSFER GERMPLAZME U VRSTA LOLIUM [Izvod]
B.F. TYLER i M. BORRILL
KORIŠĆENJE DIVLJIH VRSTA U OPLEMENJIVANJU KRMNIH TRAVA [Izvod]
U. SIMON
OGRANlČENJA ZA UDALJENA UKRŠTANJA PRI OPLEMENJIVANJU DETELINE I LUCERKE [Izvod]
J.A. ARONSON i M. FORTI
RAZVOJ NOVIH POLJOPRIVREDNIH BILJAKA ZA ARIDNE I SEMARIDNE OBLASTI [Izvod]
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 287-294
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222.72
Originalni naučni rad
PRESELEKCIJA U RODOVIMA VICIA I LENS
W. ERSKINE i G.C. HAWTIN
Međunarodni centar za poljoprivredna istraživanja u sušnim područjima (ICARDA), P.O. BOX 5466 Aleppo, Syria
Izvod
Gajene vrste iz rodova Vicia i Lens spadaju u vrlo stare, ali slabo korišćene biljne vrste, u kojih je varijabilnost i u gajenih vrsta još nedovoljno istražena.
U vrsti Vicia faba nastavljaju se pokušaji ukrštanja sa drugim vrstama iz roda Vicia. Za vrstu Lens cuttnaris se smatra da je kon-specifična sa divljim vrstama L, nigricans i L. ofientalis. Međutim, ove divlje vrste su malo kolekcionisane i slabo proučene, pa se ne zna dovoljno ni o njihovom potencijalu za oplemenjivanje gajenih vrsta.
Vicia faba je delimično autogamna vrsta, pa normalna stranooplodnja u poljskim uslovima dostiže 20-50%. Germplazma prikupljena u polju je šesto dosta heterozigotna, te se stranooplodnja mora kontrolisati za vreme umnožavanja kolekcija da bi se obezbedio genetički identitet pojedinačnih materijala.
U ICARDA-i je proizvedena kolekcija čistih linija za vreme samooplođenja pojedinačnih biljaka unutar određenih brojeva kolekcije. U radu je opisan metod. Preliminarni rezultati ukazuju da je ovakav pristup dobar i da omogućava selekcioneru da identifikuje poželjne karakteristike, npr. otpornost prema bolestima.
U gajenih vrsta roda Lens problemi adaptacije koji su u vezi introdukcije germplazme da bi se proširila genetička osnova biljke na indijskom podkontinentu su razjašnjeni. Smatra se da je dužina dana bilo smetnja širenju genetičke raznolikosti na podkontinent. Opisani su napori da se prevaziđe ova barijera introdukcijom materijala iz sličnih područja kratkog dana, kao i hibridizacijom.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 295-306
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222.72
Originalni naučni rad
F.A.O. PROGRAM KORIŠĆENJA DIVLJIH VRSTA U OPLEMENJIVANJU SUNCOKRETA
D. ŠKORIĆ
Institut za ratarstvo i povrtarstvo 21000 Novi Sad, Jugoslavija
Izvod
Na III konsultativnom FAO sastanku koji je održan od 23-27. oktobra 1979. godine u Versailles-u (Francuska) formiran je program korišćenja divljih vrsta u oplemenjivanju suncokreta. Za koordinatora je određen Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada. U ovom programu učestvuju naučne institucije iz Bugarske, Francuske, Čehoslovačke, Rumunije, Italije, Španije, USA i Jugoslavije.
U prvoj etapi zajedničkog rada došlo je do razmene semena divljih vrsta suncokreta od ranije sakupljenih kolekcija između učesnika u ovom programu. Istovremeno je bila organizovana ekspedicija za sakupljanje divljih vrsta suncokreta na teritoriji USA. U ovoj ekspediciji 1980. godine učestvovali su J. Seiler, Bushland, XX i Luka Ćuk, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad. Sakupljena su 484 uzorka od 42 divlje vrste suncokreta. Istovetna kolekcija je formirana u Bushland-u, TX i Novom Sadu.
Učesnici u ovom programu rade zajednički na više različitih tema i to:
(1) Determinaciji morfoloških svojstava, radi kompletiranja osnovnih podataka o divljim vrstama suncokreta.
(2) Determinaciji važnih agronomskih svojstava radi povećanja genetske varijabilnosti selekcionog materijala.
(3) Testiranju divljih vrsta radi otkrivanja izvora otpornosti prema bolestima i insektima.
(4) Utvrđivanju stepena autofertilnosti kod divljih vrsta suncokreta.
(5) Ispitivanju mogućnosti ukrštanja između divljih vrsta suncokreta.
(6) Ispitivanju mogućnosti ukrštanja između divljih vrsta i kulturnog suncokreta.
(7) Pronalaženju novih izvora muške sterilnosti i restorer gena koristeći divlje vrste suncokreta.
(8) Korišćenju divljih vrsta suncokreta u oplemenjivanju na povećan sadržaj ulja i proteina u semenu, kao i parametara njihovog kvaliteta.
(9) Pronalaženju marker gena u divljim vrstama suncokreta.
(10) Korišćenju divljih vrsta u oplemenjivanju na otpornost prema suši.
(11) Pronalaženju podesnih metoda ukrštanja kulturnog suncokreta sa divljim vrstama, kada je to nemoguće izvesti standardnim metodama (kultura tkiva, embria, itd.).
(12) Citogenetskim istraživanjima divljih vrsta suncokreta. Učesnici su postigli vidne rezultate na svim temama. Istraživanja se nastavljaju u proširenom obimu.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 307-311
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222.72
Originalni naučni rad
HIBRIDIZACIJA IZMEĐU DIVLJIH FORMI I KULTURNOG SUNCOKRETA
L. ĆUK
Poljoprivredni fakultet, Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, Jugoslavija
Izvod
Kulturni suncokret (Helianthus annuus L.) je genetski veoma siromašan, naročito u pogledu otpornosti prema različitim prouzrokovačima oboljenja. Šira genetska osnova za oplemenjivanje može se dobiti unošenjem različitih osobina iz divljih vrsta u kulturni suncokret metodom interspecies hibridizacije.
Rod Helianthus je bogat kako ekološki, tako i taksonomski. Sve divlje vrste suncokreta nalaze se u Severnoj Americi (SAD, Kanada, Meksiko). Široka geografska rasprostranjenost i uticaj spoljnih faktora tokom evolucije uslovili su stvaranje značajne varijabilnosti između i unutar vrsta.
Na osnovu opšte prihvaćene klasifikacije (H e i s e r, et al, 1969) rod Helianthus obuhvata 49 vrsta. Osnovni broj hromozoma je n=17, a postoje diploidne (2n=34), tetraploidne (2n = 68) i heksaploidne (2n = 102) vrste.
Korišćenje divljih vrsta u oplemenjivanju zavisi od mogućnosti ukrštanja i dobijanja fertilnog potomstva. U različitim programima interspecies hibridizacije do sada su uspešno izvedena ukrštanja kulturnog suncokreta sa dvadeset divljih vrsta. Metodama kulture tkiva i kulture embrija moguće je ukrstiti još veći broj vrsta. Realno se može očekivati da £e se genetska osnova kulturnog suncokreta značajno obogatiti unošenjem osobina iz divljih vrsta putem interspecies hibridizacije.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 313-323
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222.72
Originalni naučni rad
TRANSFER GERMPLAZME PRI HMELJU
Dragica KRALJ in F. SUŠNIK
Institut za hmeljarstvo in pivovarstvo, 63310 2alec Institut za biologijo Univerze v Ljubljani, Biotehniška fakulteta, 61000 Ljubljana, Jugoslavija
Izvleček
V razvoju genusa Humulus, poznamo dve vrsti: Humulus lupulus L. in Humulus japonicus Sieb. e.t. Zucc. Obe sta citogenetsko stabilni, vsaka s svojim osnovnim stevilom kromosomov. Med obema vrstama obstaje genska izolacija in ne pride do križanja. Takson Humulus yunnanensis Sm. ni dovolj pojasnjen, kaže pa, da predstavlja vmesno stopnjo med določenima vrstama genusa Humulus, Njegov odnos do obeh vrst bi morali raziskati s citološko analizo in s križanjem. .
Kot samostojne vrste ali podvrste vrednotijo: Humulus americanus Nutt. (H: neomexicanus Nels. et Cockerel1) v Ameriki in Humulus cordifolius Mig. v Aziji in na Japonskenu S prekinitvijo prostorske izolacije se te vrste z lahkoto med seboj križajo, zato bi jih botaničko klasificirali po Grant-u (1976) kot semispeciesi.
V okviru vrste Humulus lupulus L. so se razvile lokalne rase, na katere se verjetno nanaša Small - ova (1976) klasifikacija hmelja. Njegovi trije taksoni H. lupulus var. lupuloides, H. lupulus var. pubescens in H. lupulus var. neomexicanus pripadaju verjetno k semispeciesu H. lupulus var. americanus Nu11. Med tem pa, ko H. lupulus var. lupulus pripada vrsti Humulus lupulus L., ki je tipična evropska vrsta. V tej vrsti pa lofiimo dve klima rasi, angleško in deško, ki se ločita po morfoloških in fizioloških znakih.
Anglo-ameriški hibrid "brewers gold" je rezultat križanj med semispeciesi: H. lupulus var. lupulus Sm. in H. lupulus var. neomexicanus Nels. et Coc-k e 11. Predstavlja vmesno obliko med obema skupinama. S povratnim križanjem z evorpskimi roditelji (H. lupulus var. lupulus Sm.) nastajajo tipične introgresivne populacije, ki sličijo evropskemu roditelju, varirajo pa v smeri ameriškega.
Pridobljene filialne generacije na Inštitutu za hmeljarstvo v Žalcu predstavIjaju razne stopnje povratnih križanj "brewers golda" z evropskim hmeljem. Pojavljajo se disharmonije, ki vplivajo negativno na odraz lastnosti. Pogosti so tudi aditivni učinki geneskih sistemov, transgresivna cepljenja, epistatifini učinki in genetske korelacije - pleotropija.
Pri "aurori", ki je rezultat trikratnega povratnega križanja z evropskim hmeljem, so genetske zasnove občutno izboljšane. V enem genotipu so zbrane najboljše iz ameriške germplazme in iz evropske, dodane pa so tiste, ki so pridobljene s transgresivnim cepljenjem pridobljena večja količina alfa kislin zmanjša. Aroma, rezultat aditivnega delovanja genov, pa ostaja dolgo ameriška, pri večkratnih povratnih križanjih pa se počasi izgubi.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 325-335
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222
Originalni naučni rad
TAKSONOMIJA GAJENIH BILJAKA U ODNOSU NA SELEKCIONU VREDNOST POLAZNOG MATERIJALA
W.A. BRANDENBURG
Odeljenje za taksonomiju gajenih biljaka i korova, Poljoprivredni univerzitet 6708 PM Wageningen, Holandija
Izvod
Biljni genetički izvori mogu se preselekcijom lakše koristiti kao polazni materijal u programima oplemenjivanja. Međutim, uspeh u velikoj meri zavisi od selekcione vrednosti polaznog materijala koji se koristi za preselekciju.
Pošto se selekciona vrednost odnosi na polazni materijal određenog - sistematskog značaja, potrebno je da se polazni materijal pažljivo prouči sa taksonomskog gledišta. Taksonomsko poznavanje je od velikog značaja za određivanje selekcione vrednosti polaznog materijala. Zbog toga se sledeće mora imati u vidu: .
- biosistematski odnos između gajenih biljaka i njihovih divljih srodnika;
- reproduktivni sistem gajenih biljaka i njihovih divljih srodnika;
- postojanje kompetitivnih taksonomskih klasifikacionih sistema gajenih biljaka;
- identitet polaznog materijala posle reprodukcije.
U radu su istaknute i razmatrane konsekvence pobrojanih aspekata.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 337-353
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222.72.73
Originalni naučni rad
PRESELEKCIJA POVRTARSKIH VRSTA IZ PORODICE KRSTAŠICA
P. CRISP
National Vegetable Research Station, Wallesbourne Warwick CV35 9EF, UK
Izvod
Glavne povrtarske vrste iz porodice krstašica pripadaju rodovima Brassica i Raphanus. Preselekcija ovih poljoprivrednih biljaka uključuje ukrštanje između tipova unutar iste vrste, kao i ukrštanja između vrsta i između rodova.
I pored nekoliko primera ukrštanja između vrsta, kao i udaljenih ukrštanja unutar vrste, malo je slučajeva gde su dobijeni kultivari od većeg praktičnog značaja. No, u svakom slučaju ima jedarnih i citoplazmatičnih faktora kod kojih je moguć transfer između udaljenih srodnih genotipova. Neka novija istraživanja i rezultati, kao sto su: brze ciklične generacije, genomski mostovi, veštački alopoliploidi, fuzija protoplasta, kao i bolje razumevanje genetike i taksonomije citoplazmatičnih nuklearnih gena, čini se da omogućavaju uspešniju preselekciju.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 355-360
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222.73
Originalni naučni rad
UDALJENA UKRŠTANJA IZMEĐU VRSTA ALLIUM
Q.P. van der MEER
Institut za oplemenjivanje povrtarskih biljaka 6700 Vageningen, Holandija
Izvod
Ova istraživanja predstavljaju pokusaj prikaza udaljenih ukrštanja između vista Allium i predloga za njihovu sistematsku i efikasnu primenu.
Rezultati koji se mogu očekivati iz ovih udaljenih ukrštanja mogli bi se objasniti velikom verovatnoćom brojnih korisnih osobina koje se sredu u vrstama Allium. Pošto kompatibilnost predstavlja glavno ograničenje, daje se prednost obimnom skriningu za kompatibilnost sa ekonomski važnim vrstama Allium. Za ovaj skrining inicijalno bi trebalo koristiti muški sterilne biljke.
Koordinacija i delimična realizacija takvog skrininga mogla bi se vršiti u genskim bankama za Allium, Zbog toga bi ovakve banke gena trebalo da posvete znatno više pažnje kolekcionisanju i taksonomskoj identifikaciji svih postojećih
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 361-368
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.22
Originalni naučni rad
BANKA GENA I PRETHODNA SELEKCIJA VOĆAKA
P.D. MIŠIĆ
Zavod za voćarstvo i vinogradarstvo PKB 11307 Boleč, Beograd, Jugoslavija
Izvod
Raspoloživ biljni materijal (germplazma) kqji se koristi u oplemenjivanju voćaka obuhvata mnoge vrste u okviru sledećih rodova: Malus, Pyrus, Prunus, Juglans, Corylus, Castanea, Caria, Fragaria, Rubus, Ribes, Vaccinium, Citrus, Ficus, Oka, Punica i drugih. Ove voćke rasprostranjene su uglavnom širom sveta, izuzev srazmerno malog dela koji je sakupljen u obliku kolekcija voćaka.
Centri raznolikosti i porekla voćaka su: Kina, Indija, Centralna Azija, Bliski istok, Sredozemlje, Severna Amerika i Južna Amerika.
Jugoslavija je značajan izvor germplazme voćaka. Spontana voćna flora je bogata i polimorfna, a posebno višnja (Prunus cerasus L.), domaći orah (Juglans regia L.) i crvena malina (Rubus idaeus L.).
U svetu postoji mali broj velikih kolekcija voćaka (Faversham i Lenjingrad) i više malih i specijalizovanih kolekcija. Njihovo održavanje je vrlo skupo. Većina voćaka spada u grupu drvenastih višegodišnjih biljaka sa dugim juvenilnim stadijumom sejanaca, što usporava sve programe oplemenjivanja. Stoga otkrivanje pogodnih metoda prethodne selekcije, kao i korelacije, izoenzimi i drugo, predstavlja dragocenu pomoć u oplemenjivanju voćaka.
Pozitivne korelacije između nekih osobina voćnih sejanaca u stadijumima mladosti i zrelosti, omogućavaju da se odbace svi neželjeni sejanci u ranom stadijumu razvoja. Neke korisne korelacije za rad na prethodnoj selekciji ustanovljene su kod jabuke, breskve, višnje, domaćeg oraha i crvene maline. Dobro organizovan posao na međunarodnom programu za sakupljanje, istraživanje i čuvanje germplazme voćaka i rad na prethodnoj selekciji su neki od značajnih preduslova za uspešno oplemenjivanje u svetskim razmerama.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 369-375
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.2
Originalni naučni rad
ČUVANJE GENOFONDA VRSTA ŠUMSKOG DRVEĆA
M. VIDAKOVIĆ i Sibila JELASKA
Šumarski fakultet, Zagreb i Prirodoslovno-matematski fakultet, 41000 Zagreb, Jugoslavija
Izvod
Prikazan je rad na čuvanju genofonda vrsta šumskog drveća. Osnovana su tri klonska ziva arhiva bijele vrbe (Salix alba) sa ukupno 197 klonova. U toku je rad na osnivanju živog arhiva dalmatinskog crnog bora (Pinus nigra ssp. dalmatica). Testovi provenijencija su osnovani od crnog bora (Pinus nigra), alepskog bora (Pinus halepensis) i brucijskog bora (Pinus brutia), Od crne johe (Alnus glutinosa) osnovan je test provenijencija na dva lokaliteta. Podignute su dvije sjemenske plantaže crne johe. Osnovana su dva full-sib testa potomstva bijele vrbe i jedan half-sib test evropskog ariša (Larix decidua).
U radu se diskutira i o mogućnosti konzervacije germplazme u kulturi tkiva in vitro. U tom pogledu uspjelo je od juvenilnog materijala crnog bora (Pinus nigra) putem kulture tkiva dobiti multiple aksilarne izbojke kroz vise generacija.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 377-386
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222.72
Originalni naučni rad
TRANSFER GERMPLAZME U VRSTA LOLIUM
M.D. HAYWARD
Velška stanica za selekciju biljaka, Aberystwyth Wales, U.K.
Izvod
Dobijanje poboljšanih kultura u vrsta Lolium zavisno je od stepena varijabilnosti u kolekcijama ekotipova, rasa i sorata različitih vrsta. Genetička kontrola ovog variranja, koje je najvećim delom kvantitativno, relativno je prosta i u vezi je sa sistemom oplemenjivanja (stranooplodnja ili samooplodnja) i različitim životnim formama (koje se kreću od jednogodišnjih do visegodišnjih) koje se mogu naći u rodu Lolium.
Izgleda da nema barijera za transfer gena unutar vrste između hibrida geografskih rasa, ali može biti određenih teškoća pri selekciji poželjnih kombinacija osobina zbog niskog indeksa rekombinacija. Mogu se dobiti i hibridi između vrsta, ali nedostatak fertilnosti posebno u hibrida koji uključuju stranooplodne x samooplodne vrste, može da oteza transfer poželjnih gena. Hibridi unutar stranooplodnog kompleksa uspešno su korišćeni u vidu novih kultivara, ili kao način za unošenje specifičnih gena.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 387-396
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222.72
Originalni naučni rad
KORIŠĆENJE DIVLJIH VRSTA U OPLEMENJIVANJU KRMNIH TRAVA
B.F. TYLER i M. BORRILL
Velška stanica za oplemenjivanje biljaka, Aberystwyth SY233EB, Wales, UK
Izvod
Izvršena je široka kategorizacija genetičkih izvora divljih vrsta. Razmatrane su samo srodne divlje vrste. Primeri korišćenja su klasifikovani u dve grupe: (1) Korišćenje divljih vrsta gde je neka specifična osobina identifikovana i preneta u određenu gajenu vrstu. (2) Korišćenje divljih vrsta u filetičkim i citogenetičkim proučavanjima gajenih vrsta.
Razmatrane su potencijalne mogućnosti i problemi transfera određene fiziološke osobine iz visoko kompatibilne divlje vrste u gajenu vrstu. Za ova razmatranja su poslužili hibridi dobijeni korišćenjem divlje vrste Dactylis marina. Opisani su postupci korišćeni za introgresiju osobina iz diploidnih divljih srodnika u tetraploidne kultivare. Za ova razmatranja su poslužili hibridi dobijeni korišćenjem divlje vrste Dactylis glomerata subsp. lusitanica.
Geografska distribucija poliploidnih srodnika gajenih Festuca data je zajedno sa izvodom njihovih predloženih predaka. Rezultati ovih istraživanja so doveli do pretpostavke o kontroli sparivanja za vreme mejoze.
U radu su razmatrane mogućnosti, ograničenja i značaj slobodne razmene materijala ovog tipa. Istaknut je primer gde je takav materijal iz preselekcije ponuđen za razmenu pre dve godine.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 397-408
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575.222
Originalni naučni rad
OGRANlČENJA ZA UDALJENA UKRŠTANJA PRI OPLEMENJIVANJU DETELINE I LUCERKE
U. SIMON
Tehnički univerzitet u Minhenu D-8050 Freising-Weihenstephan, FR Germany
Izvod
Među ograničenjima za udaljena ukrštanja između vrsta krmnih leguminoza su različit broj hromozoma i različiti nivoi ploidije, ili uopšteno govoreći nedostatak genetičkog afiniteta. Ograničenja se mogu smanjiti povećanjem ili smanjivanjem nivoa ploidije, temperaturnim tretmanom i korišćenjem tehnika kulture embria i kulture tkiva. Hemijskim analizama se utvrđuju grupe vrsta sa različitim genetičkim afinitetom. Do sada nisu dobijeni međuvrsni hibridi između gajenih vrsta Trifolium. Hibridi dobijeni ukrštanjem gajenih i divljih vrsta Trifolium imaju malu agronomsku vrednost. Dobijanje slatke deteline sa niskim sadržajem kumarina međuvrsnom hibridizacijom Melilotus alba i M. dentata ima i praktičnu vrednost. U rodu Medicago dobijen je veći broj specijes hibrida na diploidnom i tetraploidnom nivou, uključujući M. sativa, M, varia, M. falcata i druge višegodišnje vrste. Do sada nisu uspela ukrštanja između jednogodišnjih i višegodišnjih vrsta.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 15, broj 3 (1983),
str: 409-422
© 1983 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
UDC 575:631.527
Originalni naučni rad
RAZVOJ NOVIH POLJOPRIVREDNIH BILJAKA ZA ARIDNE I SEMARIDNE OBLASTI
J.A. ARONSON i M. FORTI
Institut za primenjena istraživanja, Univerzitet Negeva "Ben-Gurion" Beer Sheva, Israel
Izvod
I u Izraelu, kao i u mnogim drugim zemljama subtropa, vrše se intenzivna istraživanja da bi se identifikovali, introdukovali i razvili novi potencijalni genotipovi poljoprivrednih biljaka prilagođeni uslovima semiaridnih oblasti. Takvi napori su proizašli prvenstveno zbog rastućih potreba za povećanom biljnom produkcijom hrane, vlakna, goriva i različitih hemijskih sastojaka kao i zbog nedostataka (ili gubitaka) rezervi sveže vode i poljoprivrednog zemljišta u mnogim oblastima sveta. Neke oblasti u pustinjama ili polupustinjama, posebno u subtropima, imaju odlične klimatske uslove za biljnu proizvodnju, ali je ta proizvodnja ograničena nedostatkom vode.
Da bi se rešili ovakvi problemi u aridnim i semiaridnim oblastima, potrebni su novi pristupi. U takve pristupe spada i racionalnije korišćenje i očuvanje vode, kao npr. navodnjavanje postupkom "Kap po kap" i korišćenje računara za programiranje navodnjavanja. Razvoj i korišćenje sorata tradicionalnih useva tolerantnih prema povećani koncentraciji soli, može takođe biti od koristi u nekim slučajevima. Međutim, izgleda da se može najviše očekivati od pristupa koji polazi od introdukcije, selekcije, razvoja i oplemenjivanja novih poljoprivrednih biljaka iz genetičkih izvora divljih halofita i kserofita poreklom iz suvih područja.
U radu su razmatrane najvažnije vrste i neki novi pravci poljoprivrednih istraživanja za aridna područja.