GENETIKA, Vol. 6, broj 3 (1974)
LJ. BERBEROVIĆ i R. HADŽISELIMOVIĆ
ISTORIJSKI ASPEKT KRETANJA RELATIVNE FREKVENCIJE DVA ALELOGENA U LJUDSKIM POPULACIJAMA [Izvod]
N. TUCIĆ
ANALIZA HROMOZOMA SA LETALNIM GENSKIM LOKUSIMA POSLE SELEKCIJE ZA OTPORNOST PREMA NISKIM TEMPERATURAMA KOD D. MELANOGASTER. I. UČESTALOST IDENTIČNIH ALELA NA RAZLIČlTIM STUPNJEVIMA RAZVIĆA [Izvod]
A. KAŠTELAN, Vesna KERHIN-BRKLJAČIĆ i Ljerka BRKLJAČIĆ
SUSTAV HL-A I NJEGOVO BIOMEDICINSKO ZNAČENjE [Izvod]
B. GARZIČIĆ, Danica KORAĆ, Ljiljana RUMENIĆ i Radmila RUŽIČIĆ
CITOGENETSKE I KLINIČKE KARAKTERISTIKE DVA DETETA SA TIPIČNIM I TRANSLOKACIONIM SINDROMOM »CRI DU CHAT« [Izvod]
Emilija STOJIMIROVIĆ, P. CVETKOVIĆ, Branislava AJDARIĆ, B. GARZIČIĆ, I. VUKOVIĆ i Danica KORAĆ
PROMENE NA HROMOZOMIMA U TOKU ZRACENJA I HEMIOTERAPIJE DECE OBOLELE OD MALIGNIH OBOLJENJA [Izvod]
F. BERGMANN
GENETIKA NEKIH IZOENZIMATSKIH SISTEMA U ENDOSPERMU SMRČE (PICEA ABIES) [Izvod]
D. NIKOLIĆ i F. BERGMANN
GENETSKA VARIJABILNOST IZOENZIMA LEUCIN AMINOPEPTIDAZE U SEMENU PINUS NIGRA Am. [Izvod]
L. EHRENBERG
GENETIČKI RIZIK OD HEMIJSKIH TOKSIKANATA U ČOVEKOVOJ OKOLINI [Izvod]
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 6, broj 3 (1974),
str: 289-309
© 1974 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
Originalni naučni rad
ISTORIJSKI ASPEKT KRETANJA RELATIVNE FREKVENCIJE DVA ALELOGENA U LJUDSKIM POPULACIJAMA
LJ. BERBEROVIĆ i R. HADŽISELIMOVIĆ
Biološki institut Univerziteta u Sarajevu, 71 000 Sarajevo, Jugoslavija
Izvod je štampan samo na engleskom jeziku.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 6, broj 3 (1974),
str: 311-320
© 1974 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
Originalni naučni rad
ANALIZA HROMOZOMA SA LETALNIM GENSKIM LOKUSIMA POSLE SELEKCIJE ZA OTPORNOST PREMA NISKIM TEMPERATURAMA KOD D. MELANOGASTER. I. UČESTALOST IDENTIČNIH ALELA NA RAZLIČlTIM STUPNJEVIMA RAZVIĆA
N. TUCIĆ
Prirodno - matematički fakultet i Institut za biološka istraživanja, 11000 Beograd, Jugoslavija
Izvod
Izvod je štampan samo na engleskom jeziku.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 6, broj 3 (1974),
str: 321-338
© 1974 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
Originalni naučni rad
SUSTAV HL-A I NJEGOVO BIOMEDICINSKO ZNAČENjE
A. KAŠTELAN, Vesna KERHIN-BRKLJAČIĆ i Ljerka BRKLJAČIĆ
Centar za tipizaciju tkiva Klinike za urologiju Medicinskog fakulteta, Zagreb i Zavod za animalnu fiziologiju Prirodoslovno-matematičkog fakulteta Sveučilišta, 41 000 Zagreb, Jugoslavija
Izvod
Izvod je štampan samo na engleskom jeziku.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 6, broj 3 (1974),
str: 339-346
© 1974 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
Originalni naučni rad
CITOGENETSKE I KLINIČKE KARAKTERISTIKE DVA DETETA SA TIPIČNIM I TRANSLOKACIONIM SINDROMOM »CRI DU CHAT«
B. GARZIČIĆ, Danica KORAĆ, Ljiljana RUMENIĆ i Radmila RUŽIČIĆ
Laboratorija za humanu citogenetiku Instituta za biološka istraživanja, Beograd i Dečija klinika Medicinskog fakulteta, 11000 Beograd, Jugoslavija
Izvod
Izvod je štampan samo na engleskom jeziku.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 6, broj 3 (1974),
str: 347-352
© 1974 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
Originalni naučni rad
PROMENE NA HROMOZOMIMA U TOKU ZRACENJA I HEMIOTERAPIJE DECE OBOLELE OD MALIGNIH OBOLJENJA
Emilija STOJIMIROVIĆ, P. CVETKOVIĆ, Branislava AJDARIĆ, B. GARZIČIĆ, I. VUKOVIĆ i Danica KORAĆ
Dečija klinika Medicinskog fakulteta u Beogradu, 11000 Beograd, Jugoslavija
Izvod
Izvod je štampan samo na engleskom jeziku.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 6, broj 3 (1974),
str: 353-360
© 1974 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
Originalni naučni rad
GENETIKA NEKIH IZOENZIMATSKIH SISTEMA U ENDOSPERMU SMRČE (PICEA ABIES)
F. BERGMANN
Lehrstuhl für Forstgenetik und Forstpflanzenziichtung der Universitat Gottingen, 34 Gottingen-Weende, BRD
Izvod
Zonalnom elektroforezom na skrobnom gelu proučavan je izoalelni polimorfizam smrče (Picea abies) preko gena-markera koji kontrolišu sintezu enzima acid fosfatazu (SAP) i leucin aminopeptidazu (LAP). Za istraživanja je korišćen haploidni endosperm semena smrče. Seme je sakupljeno sa pojedinačnih stabala u specifičnim lokalitetima provenijencija Srednje Evrope i Skandinavije. Genetička analiza je pokazala da je svaka od proučavanih polimorfnih SAP i LAP zona kontrolisana posebnim genskim lokusom sa više alela. Sakupljeni podaci su pokazali da se oba genska lokusa (kao SAP, tako i LAP) nezavisno razdvajaju, dok, izgleda da se oba lokusa za analizirane EST nalaze na istom hromozomu.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 6, broj 3 (1974),
str: 361-365
© 1974 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
Originalni naučni rad
GENETSKA VARIJABILNOST IZOENZIMA LEUCIN AMINOPEPTIDAZE U SEMENU PINUS NIGRA Am.
D. NIKOLIĆ i F. BERGMANN
INEP, 11080 Zemun, Yugoslavia and Lehrstuhl f. Forstgenetik, Universität Göttingen, 3400 Göttingen, BRD
Izvod
Crni bor je vrsta diskontinuirano rasprostranjena u regionu Sredozemlja sa izraženom ekološkom adaptivnošću - od ekstremno suvih do vlažnih staništa. U ovako širokoj ekološkoj amplitudi i rasprostranjenosti crni bor je taksonomski definisan nizom podvrsta i varijeteta, mahom preko kvantitativnih pokazatelja. Ovakva proučavanja nisu omogućavala analizu alelnog variranja pojedinih gena u prirodnim populacijama, već samo statistički prikaz sumarne ocene poligenske ekspresije. Napori da se izoluju i analiziraju markirani geni, radi proučavanja alelnog variranja prirodnih populacija, bili su takođe realizovani sa ograničenim uspehom - identifikovanje retkih recesivnih mutacija, posebni oblici rasta i dr. Dalji progres u prevazilaženju navedenih nedostataka konvencionalnih prilaza predstavlja, svakako, nedavno demonstrirana metoda gel elektroforeze, koja omogućava proučavanje genetičke varijabilnosti, sličnosti i razlika medu individuama, na nivou njihovih enzima i molekula DNK. Koristeći ova dostignuća molekularne genetike, u ovom radu, se prišlo proučavanju izoalelnog polimorfizma kod crnog bora (Pinus nigra A r n.), preko markera gena koji kontroliše sintezu enzima leucin aminopeptidazu (LAP). Za istraživanja je korišćen endosperm zrelog semena crnog bora, sakupljenog sa individualnih stabala, na ekološki različitim lokalitetima. Zonalnom elektroforetskom separacijom endosperma crnog bora, izdvojene su dve polimorfne zone enzimatskog sistema LAP, sa 3 identifikovana izoalela analizirane LAP i alternativnim »nultim alelom« (recesivni alel), kako u daljoj, tako i blizoj migracionoj zoni. Iz ovoga proizilazi da će prirodni nastavak započetih istraživanja obuhvatiti analizu genetičke strukture pojedinačnih stabala i distribuciju frekvencije gen-markera u specifičnijim populacijama crnog bora, a na bazi izoalelnog polimorfizma.
Štampano u „GENETIKA“ Vol. 6, broj 3 (1974),
str: 367-398
© 1974 Društvo genetičara Srbije
S. Bajića 1, 11185 Beograd – Zemun
Srbija
Originalni naučni rad
GENETIČKI RIZIK OD HEMIJSKIH TOKSIKANATA U ČOVEKOVOJ OKOLINI
L. EHRENBERG
Department of Radiobiology, Wallenberg Lab., University of Stockholm Lilla Frescati, S-104 05 Stockholm, Sweden
Izvod
U radu je dat pregled genetičke toksikologije hemijskih sredstava u spoljnoj sredini. Pored efekata koji se odnose na genske mutacije u širem smislu, ukazano je takođe - putem utvrđenih korelacionih odnosa - na rak i leukemiju, određene teratogene efekte, kao i na druge moguće efekte kao što su degenerativne bolesti.
U složenim putevima i oblicima zagađivanja sredine pojavljuju se dve grupe polutanata: od onih koje čovek koristi kao konzervanse i druge dodatke proizvodima za ishranu, piće, vodu i vazduh kao sto su lekovi i komponente farmaceutskih preparata, zatim pušenja i si., pa sve do polutanata koji obuhvataju rezidue đubriva i pesticida i kontaminacija vazduha, vode i hrane sa uzgrednim proizvodima različitih tehničkih aktivnosti. Mada rizik genotoksičnih efekata izgleda najveći u određenim kategorijama zaposlenih, od velikog je značaja i u čovekovoj okolini uopšte.
Većina genotoksičnih hemijskih sredstava mogu se klasifikovati kao elektrofilni reagensi koji, u principu, reaguju prema jednačini 1. Od njih, najveći broj do sada ispitanih spadaju u alkilirajuće agense (primeri I - IX), ili pak preko hemijskih reakcija (XII, XIII) odnosno metabolizma (X, XI), ili preko obadva ova procesa daju alkilirajuće ili arilirajuće agense (SI. 2a).
Potencijalna genotoksičnost nečistoća, koja na primer zavisi od primenjenih industrijskih procesa, mora se takođe imati u vidu. Putevi i oblici polucije su nadalje komplikovani formiranjem od glavnih supstanci i primesa novih supstanci preko fotohemijskih reakcija, mikrobnog metabolizma, i dr.
Neka svojstva po kojima se genetička toksičnost u strogom smislu reči razlikuje od akutne i hronične toksičnosti otežavaju detekciju takvih efekata i identifikaciju njihovih uzroka, kao: (a) efekti nisu specifični u odnosu na agense (osim u nekim specifičnostima mesta pojave raka i stadijumima za vreme fetalnog razvoja); (b) efekti se manifestuju znatno kasnije nakon indukcije (mutacije - jednu do više generacija kasnije; rak - nakon nekoliko godina ili nekoliko decenija); (c) mutacije i rak nastaju pri niskim nivoima ekspozicije, ispod onih koje izazivaju bilo kakve akutne simptome. Ovo su razlozi zbog kojih do sada nisu zapažene promene u frekvenciji mutacije čoveka. U stvari teratogeno delovanje talidomida (koji deluje preko negenetskih mehanizama) i nekih profesionalnih tipova raka čiji su uzročnici do sada identifikovani, nikada ne bi bili objašnjeni da efekti u ovim slučajevima nisu vrlo specifični u odnosu na stadijum i/ili mesto nastanka.
Nasuprot kasnom ispoljavanju efekata nakon ekspozicije niskim dozama, genetički efekti su često drastični i ireverzibilni i dovode do velikih patnji žrtava i njihovih porodica, a takođe i do velikih ekonomskih gubitaka u društvu. Procene ukazuju da se oko 1/4 bolničkih mesta koristi od strane osoba sa manje ili više naslednom osnovom bolesti, a epidemiološki podaci ukazuju da je 80% (i više) slučajeva raka (u ovom momentu uzrokujući oko 20% smrtnih slučajeva u razvijenim zemljama) uslovljeno spoljnim faktorima. Ovo bi se moglo izbeći ako bi se uzročnici mogli identifikovati i eliminisati. Mada nema podataka da se isključi pretpostavka da današnja tehnologija vodi genetičkoj katastrofi, detekcija genetičke toksičnosti supstanci koje dolaze u čovekovu okolinu je potreba do rastuće urgentnosti.
Za ovakva ispitivanja hemijskih sredstava već postoje određeni biološki testovi (Tab. 2).
Pošto veliki broj hemijskih supstanci nije sam po sebi genotoksičan već su to produkti njihovog metabolizma (verovatno intermedijeri u detoksikaciji), testovi pomoću mikrobioloških sistema koji imaju visoku moć razdvajanja, ali im često nedostaju »aktivacioni« enzimi, trebalo bi da se vrše in vivo (»host-mediated« assay) ili pak u prisustvu delova jetre ili mikrozomalnih membrana koji sadrže ove enzime.
»Reprezentativnost« test sistema je razmatrana sa tri tačke gledišta:
(a) Da li dati test sistem ili grupa od 2-3 sistema, omogućava detekciju svih vrsta efekata za koje se smatra da su štetni?
(b) Da li je dati test reprezentativan i za čoveka?
(c) Da li je test dovoljno osetljiv da bi isključio genetički rizik iznad prihvatljivog nivoa, odnosno da li obezbeđuje takvu kvantitativnu procenu rizika na osnovu koje bi se mogla doneti odluka o korišćenju određenog hemijskog sredstva i pored određenog rizika (risk-benefit evaluation)?
Za proučavanje problema pod (a) i (b) ima uslova, a isto tako i za usavršavanje potrebnih test sistema. Pitanje pod (c) je diskutovano koristeći se koncepcijom hazarda pri ozračivanju kao modelom i standardom.
Osetljivost test sistema je procenjivana na osnovu intervala konfidentnosti pri odgovarajućim alfa- i beta-greškama (greške tipa 1 i tipa 2), a izražavana dozom gama zračenja koja izaziva efekt jednak efektu intervala konfidentnosti za test sistem u pitanju. U često korišćenom dominantnom letalnom testu za najčešće korišćen broj životinja i pod uslovima optimalne homogenosti, bilo bi moguće, pri <x = 0,05, C = 0,20, isključiti efekt koji odgovara efektu uzrokovanom sa oko 500 rada gama zračenja. Neki drugi testovi su osetljiviji i dopuštaju isključenje efekta koji odgovara dozi od oko 100 rada. Međutim, čak i ako je jedan hemijski toksikant testiran za 100 puta veću dozu od očekivane ili stvarne (sto nije uvek moguće), negativni rezultat ce očigledno uključiti rizik da neki efekt koji odgovara riziku od oko (+ 2) rada, može ipak ostati nedetektovan.
Koristeći kao model najverovatnije podatke (prema izveštaju UNSCEAR-a, 1972) koji se odnose na pojavu mutacije i raka čoveka, a pod pretpostavkom da su i rak i mutacije linearno zavisni u opsegu niskih doza, nedetektovan rizik od 3 rada bi odgovarao postojećem riziku od prirodnog zračenja za vreme od 30 godina, a na osnovu koga se procenjuje da na milion novorođenih dolazi oko 1.000 mutacija i oko 500 slučajeva raka i leukemije.
Čak i pod pretpostavkom da su ove brojke precenjene i 10 puta (što izgleda mogućim u slučaju mutacija), mogući rizik je značajan i neprihvatIjiv zbog toga što se veliki broj faktora proširuje na veliku populaciju. Mada se biološkim testovima mogu otkriti jaki genotoksični agensi (kao što su klasični mutageni, karcinogeni i tcratogeni agensi), slabiji mutageni agensi široke upotrebe predstavljaju najteži problem. Ako se u nekom slučaju testiranje ne može izvršiti na zadovoljavajući način (na primer sa dozama većim od očekivanih ili stvarnih) i/ili korišćenjem dovoljno velikih grupa test organizama, potrebne su i alternativne metode.
Biološki testovi su, u principu, kvalitativni, pa su zato neophodni komplementarni metodi za određivanje translacionog faktora test organizam-čovek, kao i za kvantitativnu procenu rizika. Kvantitativni podaci su nadalje potrebni za razumevanje mehanizama, a ne samo za indukciju raka i njegovu manje ili vise kvalitativnu korelaciju sa mutacijama.
Tkivna dozimetrija genotoksičnih supstanci predstavlja metod dovoljne moći razdvajanja za ove potrebe. Interval konfidentnosti ovog metoda mogao bi da bude dovoljno mali da omogućava isključenje čak i rizika jedne jedine mutacije u populaciji od 10 do 100 miliona.
Pokazano je u
bakterijskim i biljnim sistemima da veliki broj alkilirajućih agenasa širokog
opsega reaktivnosti imaju istu frekvenciju mutacija pri određenom stepenu
alkilovanja centara, verovatno u DNK, sa niskom nukleofilnošću. Poznajući
tkivnu dozu, definisanu kao vremenski integral koncentracije slobodno
alkilirajućeg agensa Dt = 
c (t) dt i konstante brzine
reakcije pri kritičnoj nukleofilnosti, moguće je izračunati rizik u rad-ekvivalentima.
D, se najlakše određuje korišćenjem stepena alkiliranja nuklearnih centara (na
primer histidina i lizina) u proteinima.
Zbog dugog života (40 dana u miša, 128 dana u čoveka) hemoglobin je takođe pogodan monitor i za kumulativne doze dobijene tokom produženog perioda ekspozicije. Određivanje stepena i vrste alkiliranja rezidua hemoglobina u akcidentima, rizik za čoveka se može odrediti i direktno.
U pogledu organizacije testiranja, način rada bi trebalo prilagoditi značaju toksičnosti u svakom pojedinačnom slučaju. Za one hemijske toksikante koji se mogu zameniti ili nisu neophodni, odgovor bi trebalo potražiti korišćenjem najbržih i najjevtinijih postupaka. Kvantitativna procena rizika mogla bi se ograničiti na one toksične supstance koje su od značaja za zdravlje ljudi, ishranu i privredu.
Posto su problemi genotoksičnosti zajednički za različite sektore društva (poljoprivreda, industrija, industrijski proizvodi, zagađivanje okoline, farmaceutski proizvodi, i si.) i zbog moguće interakcije faktora iz različitih sektora (SI. 2), organizacija testiranja bi mogla da bude takva da se omogući pokrivanje svih oblasti.
Priroda ovih problema nadalje zahteva da se i sledeći aspekti imaju u vidu: (a) za uspešno testiranje neophodan je skladan odnos fundamentalnih i primenjenih istraživanja u toksikologiji okoline; (b) za uspešno rešavanje problema neophodan je inter- i multi-disciplinaran pristup. Mada su toksikologija i genetika osnovni nukleusi u rešavanju ovih problema, vrlo bliska saradnja sa različitim granama hemije (analitička, organska, fizička, biohemija), a takođe i fiziologije ćelije, statistike (epidemiologija) i radiobiologije je neophodno da bi se vrlo složeni problemi mogli uspešno rešavati. Nadalje, za uspešan rad neophodno je uključivanje specijalista iz etiologije i patologije raka, a takođe i iz oblasti teratologije; (c) organizacija testiranja bi trebalo da obuhvati obuku i školovanje naučnog i tehničkog kadra za odgovarajuće poslove. Pri tome se mora ukazati na neophodnost interdisciplinarnog načina mišljenja, shvatanja i saradnje.
Na kraju, i odgovarajući stalni sistem upozorenja (alarmni sistem), zasnovan na epidemiološkim podacima bi se morao izgraditi, kako bi se omogućila pravovremena detekcija širenja genotoksičnih faktora i preduzele odgovarajuće mere.